0
Teza da je Mađarska postala kukavičje jaje u zapadnom gnezdu iz dana u dan jača. Ne samo da je premijer Viktor Orban uspešno uništio demokratske institucije svoje nacije, već je i sada sam u blokiranju pružanja bitne pomoći Evropske unije Ukrajini i pristupanja Švedske NATO-u.
Troškovi tolerisanja Orbanovih nestašluka svakako rastu. Iako je Orban dopustio EU-u da ponudi Ukrajini pregovore o članstvu u novembru tako što je izašao iz sobe umesto da upotrebi svoj veto, imaće mnogo više prilika da opstruiše pridruživanje Ukrajine u deset godina ili duže, piše Jutarnji list.
Predlog da se ukine blokada paketa pomoći Kijevu od 50 milijardi evra, sve dok je podeljen u manje godišnje tranše, izgleda kao plan da se svaki put izvuče cena za njegovo odobrenje. Što se tiče Švedske, Orbanov pristup takođe se čini jasnim. U utorak, istog dana kada je turski parlament ratifikovao kandidaturu te nordijske zemlje za članstvo u NATO-u, Orban je na X-u rekao da je poslao pismo premijeru Ulfu Kristersonu, pozivajući ga u Budimpeštu „na pregovore“.
Razumljivo, Šveđani su odgovorili da nema o čemu da se pregovara: primanje novih članica u NATO trebalo bi da se temelji na kalkulacijama kolektivne bezbednosti, a ne na iznudi. Pa ipak, ovo je klasičan primer potrebe da paziš šta želiš. Za početak, Orbanove opstrukcije zaista su transakcijske. Verovatno je da će uskoro biti pronađen dogovor ili zaobilazno rešenje za Ukrajinu, dok je rekao da će pokušati da uveri mađarski parlament da odobri kandidaturu Švedske za NATO. To je neiskreno, s obzirom na instituciju kakva je zakonodavstvo u Mađarskoj postalo, ali takođe ukazuje na privremeni problem.
Više od toga, međutim, ni EU ni NATO nemaju nikakav mehanizam za izbacivanje države članice, nakon što je primljena – i niti bi trebali da žele. Orbanovo koketiranje s Moskvom i Pekingom iritira, ali moglo bi biti daleko gore. Geografija je važna u bezbednosnim proračunima i pametnije je imati Mađarsku unutar šatora nego izvan.
Jedan od razloga za privlačnost Orbanovog nacionalističkog populizma otkako je došao na vlast 2010. još uvek je snažan osećaj gubitka koji mnogi Mađari osećaju zbog Trianonskog sporazuma iz 1920, koji je raskomadao Mađarsku nakon poraza u Prvom svetskom ratu. Ugovor, koji je takođe zahtevao demilitarizaciju zemlje, bio je mađarski „Versaj“ ili još gore. U njega je ugrađeno nepoverenje prema odgovornim velikim silama.
Kao Jugoslavija 1990. ili Sovjetski Savez u trenutku njegovog raspada 1991, Mađarska je zapravo bila višenacionalno carstvo, s unutrašnjim granicama ograničene važnosti. Kod Trianona je to carstvo izgubilo više od dve trećine svoje teritorije. Nove granice takođe su ostavile nekoliko miliona etničkih Mađara koji žive izvan novosmanjene države, prvenstveno u Rumuniji, Slovačkoj, Srbiji i današnjoj Ukrajini.
Nije slučajnost da neki od najvažnijih Orbanovih govora nisu održani u Mađarskoj, već u delu Rumunije koji je izgubljen 1920. On nije nikoga napao niti je pozvao na “ponovno okupljanje” bivših carskih zemalja, kao što je uradio Vladimir Putin u Rusiji, ali je ponudio zaštitu i državljanstvo iseljenim Mađarima širom regije i tretira naciju kao da se proteže izvan države gde god Mađari žive. Kao i postkomunistički ustav Mađarske.
Ipak, Orbanova retorika ponekad učini susede nervoznima. Sve dok se Mađarska i ostatak centralne Evrope i zapadnog Balkana nisu pridružili EU-u i NATO-u, postojao je jasan potencijal za sukob. U Targu Muresu, u Rumuniji, u martu 1990. su hiljade etničkih Rumuna dovezenih autobusima iz okolnih sela da se bore protiv Mađara okupljenih u centru grada, dok su se širile neosnovane glasine o mađarskom separatizmu.
Usledili su srednjovekovni nemiri sa vilama, šipkama i razvaljenim kamenjem za popločavanje u kojem je petoro ljudi ubijeno, a stotine ranjeno. Izbegavanje takvog sukoba dovoljan je razlog da se Mađarska zadrži unutar EU i NATO-a. Transatlantski savez je na sličan način učinio rat manje verovatnim – iako daleko od nemogućeg – između Turske i Grčke. Obe te zemlje bile su diktature kada su tek ušle u NATO. Takav je bio i Portugal.
Ironija je, naravno, da bi najbolji način da se obezbede prava etničkih Mađara izvan državnih granica bio da Orban insistira na većoj integraciji u EU, čvrsto uvlačeći i Srbiju i Ukrajinu u evropsku zajednicu i tržište, i ponovno smanjujući važnost evropskih nacionalnih granica. Ali čini se da je vreme te ideje prošlo. Orban je umesto toga uporedio članstvo Mađarske u EU s decenijama sovjetske okupacije i zauzeo se za nacionalni suverenitet protiv „uplitanja“ iz Brisela.
Pročitajte još...
0
0
3
Ni EU ni NATO ne bi trebalo da se plaše da kazne Mađarsku kad pređe te granice. Bilo kakav pokušaj EU-a da zemlji oduzme pravo glasa verovatno će propasti, ali blok bi trebao da nastavi da izgladnjuje Orbana za milijarde evra koje Mađarska duguje dok on uistinu ne poništi zakon koji je kastrirao pravosuđe. Kao žrtva sopstvene pravne birokratije, blok je zamutio problem oslobađanjem oko trećine sredstava u zamenu za usklađivanje na papiru sa zahtevima reforme pravosuđa, dok je zadržavao novac zbog propusta u nekim područjima politike koje bi EU trebala prepustiti nacionalnim državama.
Jednako tako, ako Orban potkopa bezbednost NATO-a u ime Rusije, mora biti izolovan. Mađarski lider će iskoristiti svaku slabost, ali on je problem kojim treba upravljati, a ne rešavati.