1
“Sevrski sindrom” nije bolest, nije ni psovka, reč je o kolektivnoj opsesiji i traumi turskog establišmenta. Ove nedelje se navršilo sto godina od potpisivanja Sevrskog sporazuma, a Turska ponovo veruje da je okružena neprijateljima: od Grčke, Egipta, Izraela, Kipra do EU i SAD. Opkoljen komšijama koji zaziru od njega, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan se okreće dalekim prijateljima: od Sinkjanga do Balkana i forsira retoriku Muslimanske braće uz pozdrav sa četiri prsta: jedna nacija, jedna zastava, jedna domovina, jedan vođa.
Za Turke Prvi svetski rat nije trajao od 1914. do 1918. godine: za njih je počeo od Tursko-italijanskog rata 1911. nastavio se Balkanskim ratovima a završio se Grčko-turskim ratom i Lozanskim mirom 1923. Vreme revizionizma, sponzorisano od Erdoganovog režima, redimenzioniralo je ulogu Mustafe Kemala Ataturka. U očima “neosmanalija” nije dovoljno što je Ataturk udvostručio teritoriju Republike Turske Lozanskim mirom u odnosu na Sevrski sporazum, što je proterao Grke, sprečio Jermene i Kurde da stvore svoje nacionalne države u današnjem delu istočne Turske i rešio se međunarodnog nadzora.
“Turska je rasprodala ostrva koja su bila naša i na puškomet od naše obale. Tamo su još uvek naše džamije i naša svetilišta. Lozanski mir nije sveto pismo, borićemo se da ga promenimo i dobijemo bolji”, optužio je Erdogan Atatutka za “prodaju” Kipra i ostrva u Egejskom moru. Novi sultan je dao i rok do kada bi trebalo promeniti sporazum iz Lozane: 2023.godina, stogodišnjica osnivanja Republike Turske.
Tursko-grčki spor oko granica i ostrva traje gotovo sto godina, praktično od dana potpisivanja Lozanskog mira. Do Erdoganove neoosmanlijske transformacije nijednom visokom zvaničniku Turske nije padalo na pamet da javno priželjkuje drugo poluvreme Lozanskog mira i da preti oružanim sukobom oko ostrva u Egejskom moru.
Grci su tokom čitavog 19. veka plaćali svoju “pravoslavnu” naklonost prema Rusiji i britansku opsesiju da spreči izlazak Rusije na topla mora. Međutim u prvoj polovini 20. veka nisu podneli danak rusofilstvu već svojim megalomanskim težnjama poput realizacije tzv. Megali ideje po kojoj bi Istanbul, ponovo postao Konstantinopolj i glavni grad a istočni deo Male Azije, sve sa Smirnom, deo Velike Grčke. Tu bulimističku avanturu su platili sa milion i po izbeglica pošto je Ataturk potukao do nogu grčku vojsku. Praktično, Grčka se od pobednice iz Prvog svetskog rata sa Sporazumom iz Sevra, u krugu od tri godine našla sa četvrtinom stanovništva koje su činile izbeglice i Lozanskim spoazumom koji je stavljao pečat na grčko višemilenijumsko prisutvo u Maloj Aziji, ali je sačuvala svoja ostrva u Egejskom moru.
Dobar deo Turaka, poput Srba, ima nekritički i romansirani odnos prema svojoj prošlosti, pomešan sa žalom za prošlošću koja se čini boljom od sadašnjosti i svetlijom od budućnosti. Istorija u Turskoj ima više mitološku nego naučnu bazu: od Turaka se ne očekuje da poznaju svoju istoriju nego da veruju u režimsku, kao u dogmu. U Turskoj se ide u zatvor za definisanje zločina nad Jermenima i Grcima genocidom ili se dobije metak u čelo kao novinar Hrant Dink. I to nije Erdoganova novotarija, to je konstanta turske politike već sto godina.
Na Bosforu imamo ponovo hroničnog “bolesnika”, ali dijametralno suprotnog onom umirućem iz 19.veka. Sultan našeg doba sanja o obnavljanju Osmanlijske imperije i preti komšijskim zemljama da Lozanski mir nije konačna reč. Prethodna proširenja granica na račun komšija su prošla nekažnjeno: Turska je 1938. godine otcepila jedan deo Sirije, 1974. godine je okupirala severni deo Kipra dok je u poslednjih par godina okupirala severni deo Sirije i stavila u podređen položaj irački Kurdistan.
U međuvremenu su se i novi “janjičari”, posle gotovo110 godina, vratili u Libiju. Turska zastava se ponovo vijori u Tripoliju a libijski premijer Faiz el Saraž je moderna verzija vazala Porte. Sa utvrđivanjem u nekadašnjem osmanlijskom vilajetu, Erdogan kontroliše dva najvažnija punkta ilegalne migracije ka EU i nalazi se u savršenoj poziciji da ucenjuje Evropu sa talasima migranata.
Teritorijalni apetiti Ankare se ne zaustavljaju na Kipru, Siriji, Iraku. Na nišanu novog sultana sa ambicijom da postane kalif nalazi se i 17 grčkih ostrva u Egejskom moru plus Kastelorizo, ostrvo poznato po tome što je bilo set za italijanski film “Mediteraneo”, nagrađen Oskarom 1992. godine.
Kontradmiral Džem Gurdeniz rodonačelnik doktrine “Plava otadžbina” (Mavi Vatan na turskom) koja zagovara uspostavljanje turske dominacije u Mediteranskom moru nema sumnju: “Rat u Egejskom moru značio bi kraj NATO-a i definitivno bi gurnuo Tursku u rusku orbitu, zato EU i SAD moraju da nauče da žive sa novom Turskom”.
Doktrina “Plava otadžbina”, koju Erdoganov režim sprovodi, podrazumeva jačanje položaja i uticaja Ankare u istočnom Sredozmelju preko diplomatije, ratnih brodova i bušilica za morsko dno, odnosno eksploataciju prirodnih resursa, pre svega gasa i nafte.
Suočen sa sve ozbiljnijom ekonomskom krizom i pogubnim posledicama politike koja diskriminiše žene, nacionalne manjine, laičku, liberalnu, evropsku Tursku, Erdogan podiže tenzije sa svim susedima kako bi preusmerio pažnju javnog mnjenja i dobio opravdanje za katastrofalne rezultate njegove vlasti: upadanje turskih borbenih aviona u grčki vazdušni prostor, slanje ratne mornarice u teritorijalne vode ili ekskluzivnu ekonomsku zonu Kipra i Grčke, nasilno udaljavanje brodova ovlašćenih francuksih i italijanskih naftnih kompanija za ispitivanje morskog dna oko Kipra, vojne vežbe sa Azerbejdžanom na granici sa Jermenijom, pretvaranje Svete Sofije u džamiju, vođenje vojnih operacija u Siriji, Libiji i Iraku. Niko više ne može da isključi ni mogućnost da je Erdogan spreman da započne tzv. kontrolisani rat sa Grčkom ako proceni da je to jedini način da zadrži ili učvrsti svoju vlast.
Grčki premijer Kirjakos Micotakis je potomak oca moderne Grčke Elefteriosa Venizelosa koji je bio na čelu zemlje u Balkanskim ratovima, Prvom svetskom ratu i grčko-turskom ratu. Za razliku od Ciprasa, Micotakis odgovara na svaku provokaciju Erdogana. Nije slučajno da je Atina ekspresno potpisala i ratifikovala odluku o otvaranju tri nove američke baze na grčkom tlu i proširenje vojne baze na Kritu. Vašington je sa tim potezom demonstrirao da se sedište NATO-a u istočnom Mediteranu premešta iz Turske u Grčku.
Odnosi Grčke i Turske su dodatno opterećeni krizom oko eksploatacije morskog dna u kiparskim i grčkim teritorijalnim vodama. Atina je doživela kao objavu novog neprijateljstva potpisivanje sporazuma između Ankare i vlade u Tripoliju o zajedničkoj ekskluzivnoj ekonomskoj zoni. Grčka i Egipat su odgovorili na tursko-libijski sporazum potpisivanjem svog o stvaranju dve ekskluzivne ekonomske zone koja se preklapa sa tursko-libijskom.
Za Ankaru vlast u Kairu je još veći neprijatelj nego što je Atina, budući da je predsednik El Sisi svrgnuo s vlasti Muslimansko bratstvo čiji je glavni sponzor i finansijer upavo Erdogan. Zato ne čudi što je dogovor Atine i Kaira definisao kao “piratski dogovor” i “stvaranje osovine zla” s ciljem da se izoluje Turska i isključi iz podele energetskog kolača. Podsetimo, Izrael, Jordan, Palestinska samouprava, Egipat, Kipar i Italija su napravili “East Med Gas Forum”, neku vrstu OPEK-a za gas bez upućenog poziva Turskoj.
Druga karta na koju igra Ankara je pretnja da bi tursko-grčki konflikt neizbežno uključio i Moskvu jer tri četvrtine pomorske trgovinske razmene Rusije sa svetom prolazi kroz Egejsko more. Posledice bi bile epohalne: Turska bi završila u zagrljaju Putina a SAD bi definitivno izgubile baze u Anadoliji, što bi značilo i kraj NATO-a kakvog smo poznavali.
Erdogan i Putin nisu prva dva lidera Turaka i Rusa koji su u dobrim odnosima. Ataturk je imao samo jednog međunarodnog saveznika u stvaranju moderne Turske: Lenjina. Savezništvo Turske i boljševičke Rusije je učvršćeno sporazumom iz 1921. godine i međusobnim priznavanjem tada još uvek međunarodno nepriznatih država. Tim sporazumom su se boljševici obavezali da će pomoći Turcima da očiste današnju teritoriju Turske od hrišćana. Par meseci kasnije potpisan je Karski mir s kojim su ruski komunisti velikodušno poklonili Ataturkovoj Turskoj teritorije koje je carska Rusija osvojila u ratu sa Osmanlijskom imperijom 1877-1878. godine i omogućili Ataturku da se koncentriše na zapadni front i rat sa Grčkom. Biće da je stari dobri Marks bio ponovu u pravu o ponavljanju istorije: prvo opetovanje tragedija, drugo farsa.
