U senci rata u Ukrajini i napetosti oko Tajvana, prolazi ispod radara najveća geopolitička revolucija na Starom kontinentu od završetka Drugog svetskog rata do danas: naoružavanje Nemačke! Geopolitika je bila decenijama zabranjena reč jer je bila, kao Vagner i Niče, zloupotrebljena od nacista i ko god bi je upotrebio reskirao je da bude označen kao neonacista ili nostalgičar za Hitlerovim vremenima. Sa naoružavanjem Nemačke, geopolitika se vraća na velika vrata u Berlin.
Maksima prvog generalnog sekratara NATO lorda Hastingsa Lajonela Ismeja “Keep the Soviet Union out, the Americans in, and the Germans down” nije više na snazi. Rat u Ukrajini je izbacio iz Evrope napolje Rusiju, ali je veliko pitanje koliko će Amerika ostati još unutra dok je sasvim izvesno da Nemačka neće biti još dugo pod kontrolom.
Američki i britanski oficiri su se decenijama sprdali i pričali viceve o nemačkom Bundesveru. U kuloarima NATO su nemački vojnici definisani kao “klub zagriženih ili doslednih kampera” čak i od predstavnika nacija koje ne mogu baš da se podiče vojnom prošlošću. Komandant kopnenih sanga Bundesvera general Alfons Mais je bio bolno iskren prvog dana ruske invazije na Ukrajinu: “I dok Rusi napadaju Ukrajinu vojska na čijem čelu imam čast da budem je ostala u gaćama”.
Stanje nemačkih vojnih snaga u ovom momentu je deprimirajuće: tenkovi su opsoletni i zarđali, avionima nedostaju delovi za zamenu, dobar deo dugih cevi je neupotrebljiv, tehnika je zastarela i neefikasna.
Vojska je po pravilu ogledalo društva. Nemačka je u prethodnih 75 godina bila, ako se tako može reći, najmiroljubivija među miroljubivim zemljama na planeti. Težina odgovornosti za dva svetska rata je bila najbolje izražena kroz kariktauru s kojom se protestovalo protiv stvaranja Bundesvera pre 67 godina. Na njoj je bio predstavljen deda u uniformi Drugog rajha kajzera Vilhelma II, otac u uniformi Hitlerovog Vermahta i sin u odelu civila koji ih gleda s gnušanjem.
Pacifizam u Nemačkoj je postao neka vrsta religije, toliko jak i ukorenjen da su se Nemci više smatrali građanima neutralne zemlje nego članice NATO. To objašnjava i zašto se u Zapadnoj Nemačkoj razvio tvrdokorni antiamerikanizam i sentiment koji se gotovo graničio sa rusofilstvom kao kontra američkoj supremaciji.
Nemačka doktrina “Wandel durch Handeln” (promeniti kroz saradnju), više od pola veka aplikovana kroz tzv. Ostpolitik u odnosima sa Moskvom, doživela je totalni fijasko napadom Rusije na Ukrajinu. Putinova odluka da napadne nekadašnju sovjetsku republiku nije samo izula iz cipela političare, industrijalce, bankare već i visoke oficire u Bundesveru. Mesec dana pre ruske invazije, sada već bivši, komandant nemačke mornarice viceadmiral Kaj-Ahim Šonbah je javno pokazivao razumevanje za Putinovu politiku, pretenziju da Rusija bude “poštovana” kao velika sila i da je aneksija Krima završena priča s kojom se treba pomiriti.
Kancelar Olaf Šolc je iznenadio sve, uključujući i same Nemaca, odlukom donetom posle 72 sata od početka ruske invazije da naoruža Saveznu Republiku. U zemlji čije je javno mnjenje pre više od deset godina primoralo predsednika Horsta Kelera na ostavku zbog izjave da ekonomski interesi mogu da opravdaju vojne intervencije, neverovatnih 78 odsto procenata podržava povratak “geopolitike” u nemački vokakbular.
Šolcu može štošta da se prigovori za rad njegove vlade u prvih par meseci rada, ali je činjenica da je Šolc “uhvatio trenutak” i demontirao tabu star 75 godina o aspiracijama Nemačke da ne bude samo ekonomski lider Evrope već i vojni. Kada je Konrad Adenauer isposlovao formiranje Bundesvera imao je protiv sebe gotovo celu Zapadnu Nemačku, Šolc je sa odlukom o naoružavanju Nemačke ujedinio zemlju.
Naoružavanje Nemačke nameće neizbežno tri pitanja. Šta će biti sa projektom odbrane i stvaranja vojske EU? Kakvi će biti odnosi Berlina i Vašingtona? Odnosi sa Rusijom na srednji i dugi rok?
Berlin se vrlo uspešno krio iza zastave i imena EU svih prethodnih godina učvršćujući lidersku ulogu unutar Unije i realizujući dobar deo nacionalnih interesa. Vrlo je verovanto da će Nemačka modernizovati svoje oružane snage ali će učiniti sve da taj proces bude komplemenataran sa stavaranjem zajedničke odbrambene politike i vojske EU. Kolateralni problem bi mogla da bude ravnoteža između Francuske i Nemačke bez koje nije moguće sprovesti bilo koju reformu u EU.
Odnosi sa SAD i posledično položaj “naoružane” Nemačke u Severnoatlantskoj alijnasi će biti najkritičniji deo priče. Amerikanci nikada nisu imali poverenje u Nemce, o čemu svedoči i dugogodišnje američko špijuniranje saveznika uključukjući čak i kancelarku Angelu Merkel. Takođe, Nemci nisu rado viđeni ni u tzv. novoj Evropi (Donald Ramsfeld ipse dixit). Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski nije samostalno doneo odluku da negira gostoprimstvo nemačkom predsedniku Valteru Štajnmajeru. Iza tog, eufemistički rečeno, nediplomatskog čina stoje direktno SAD i Poljska.
Ništa manje trnovito neće biti ni pitanje budućih relacija sa Rusijom. U istom govoru u kome je najavio naoružavanje Nemačke Olaf Šolc je poručio da je nemoguće zamisliti dugoročni mir u Evropi protiv Rusije. Ta izjave je probudila sumnju da se radi o kancelarovom blefu, odnosno da je cela priča paravan do perioda smirivanja situacije u Ukrajini i kreiranja preduslova za otvaranje Sevrnog toka 2 čim prilike dozvole.
Međutim, naoružavanje Nemačke ako nije u funkciji odvraćanja Rusije od imperijalističkih apetita u Evropi, nema mnogo smisla. Ruska agresija na Ukrajinu je ukazala u kom smeru bi trebalo da se kreće nemačka spolja politika, odnosno gde će biti njen prioritet: istočna Evropa.
U tom kontekstu treba tumačiti i izjave kancelara Šolca o Zapadnom Balkanu. Nemačka zajedno sa naoružavanjem mora da nauči i jezik i stil ponašanje kontinentalne vojne sile. Ako Berlin želi da bude subjekat, a ne objekat geopolitike u Evropi, pogotovo u svojoj zoni strateških interesa, čitaj istočna i jugoistočna Evropa, mora da ima vojnu, ekonomsku, političku i tzv. meku moć da realizuje svoje ciljeve. U suprotnom, taj prostor će popuniti, u najmanje lošem slučaju, Amerikanci ali i Kinezi, Rusi, Turci.
Nemačka, i sa njom EU su decenijama bili u odbrambenom smislu zavisni od Amerikanaca, u poslednjih par decenija su počeli energetski da zavise od Rusije a trgovinski od Kine. U globalizovanom svetu, takva politika je bila neophodna i jedina moguća, međutim sa ruskom agresijom na Ukrajinu, ulazimo u svet koji je japanski teoretičar i strateg Kinaki Omae nazvao “arhipelag globalizacija”. Po Omaeu na planeti će biti kreirano nekoliko regionalnih blokova, odnosno ostrva, koji neće imati mnogo dodirnih tačaka.
Poziv Tomasa Mana studentima u Hamburgu 1953. godine da ne priželjkuju nemačku Evropu već evropsku Nemačku se često koristio u prošlosti kao retorička figura i bez dobrog motiva, ovoga puta je najbolje pitanje koje se može postaviti Olafu Šocu i njegovoj vladi: Naoružavanje Nemačke je početak stvaranja nemačke Evrope ili evropske Nemačke?
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar