0
Osmanlijska imperija je poživela barem sto godina više nego što je trebala zahvaljujući politici Velike Britanije u kontekstu sukoba sa carskom Rusijom. Danas se istorija ponavlja, s tom razlikom što su ulogu Ujedinjenog Kraljevstva preuzele Sjedinjene Američke Države a umesto produžavanja života Osmanlijama svedoci smo rađanja sve agresivnijeg i prodornijeg panturkizma.
PROČITAJTE JOŠ:
Jedan od glavnih motiva zašto Vašington toleriše predsednika Redžepa Tajipa Erdogana je uverenje da turski kleptokratski režim može da bude veoma koristan saveznik u borbi protiv Rusije i Kine. U očima Stejt departmenta panturkizam je viđen kao odlično sredstvo za držanje u neizvesnosti ili pod pretnjom “Novi put svile” i korisna poluga u kineskoj provinciji Sinđan gde Peking godinama brutalno krši prava Ujgura koji su jedna od komponenti tzv. turkijskih naroda u Aziji.
U centralnoj Aziji panturkizam ima funkciju “derusifikacije” bivših sovjetskih republika i smanjivanje uticaja Moskve u regionu ili, u najmanju ruku, stvaranje uslova za konflikte manjeg ili jačeg intenziteta.
Turkijski narodi nisu samo većina u centralnoazijskim republikama (Turkmenistan, Uzbekistan, Kirigistan i Kazahstan) već su i relativna ili apsolutna većina u pojedinim ruskim federalnim jedinicama a predstavljaju i manjine u senzibilnim delovima Ruske federacije, posebno na Krimu i na Kavkazu.
Ideja panturkizma je rođena u carskoj Rusiji. Njen otac je bio Ismail Gasprinskij koji se zalagao za opismenjivanje turkijskih naroda u carskoj Rusiji kao “conditio sine qua non “ za sticanje prava po uzoru na evropske države i zatim u krajnjoj istanci stvaranje Turkestana koji bi obuhvatao što veći deo turkijskih naroda u tadašnjoj carskoj Rusiji. Gasprinskij je umro 1914. godine tako da nije mogao da vidi kako su boljševici ekspresno ugušili ideju o stvaranju Turkestana a verovao je da od carskog režima nema goreg za muslimane u Rusiji.
Međutim, ideja o Turkestanu nije u potpunosti eliminisana. Od Krima preko Kavkaza i Tatarstana pa sve do Jakutije, nije teško pronaći pripadnike turkofonskih naroda kojima oči zablistaju na pomen separatističkih snova i stvaranja “Turkestana”. A turska propaganda zna kako da sroči sve što bi moglo da bude milozvučno pripadnicima turkijskih naroda.
Erdogan je ustanovio pravilo da se viđa barem jednom godišnje sa svim važnijim turkofonskim liderima, od kontroverznog predsednika Tatarstana Rustama Minihanova do autokrata u centralnoazijskim republikama. Ankara koristi bez pardona kartu islama kako bi što više vezala za sebe pripadnike turkofonskih naroda u republikama bivše SSSR, dok je turska pobednička intervencija u sukobu oko Nagorno-Karabaha, uz upotrebu najnovijeg naoružanja, bila najbolja moguća reklama za Erdoganov režim, od Bosfora do Sinđana.
Pre 13 godina Ankara je formirala Savet turkofonskih država u kome je objedinila sve bivše sovjetske republike sa muslimanskom većinom izuzev Tadžikistana (Tadžiki nisu turkijski narod). Indikativno je da je Mađarska dobila status posmatrača Ukrajina podnela zahtev da postane član Saveta igrajući na kartu krimskih Tatara i na sugestiju Vašingtona.
Uticaj SAD u centralnoj Aziji je prilično limitiran, delom iz geopolitičkih a delom iz praktičnih razloga imajući u vidu da se radi o kleptokratskim režimima i stanovnišvu koje ne drži mnogo do građanskih prava i sloboda. Međutim, Vašington ne može da zanemari region i dozvoli dalje jačanje osovine Moskva – Peking. U tom smislu je Turska idealan posrednik za držanje regiona pod prismotrom.
Turska je pretnja za Rusiju u njenom dvorištu, imajući u vidu da u Ruskoj federaciji živi oko 15 miliona muslimana, ugrožava njene interese u bivšim centralnoazijskim sovjetskim republikama, sukobljava se sa Moskvom u Siriji i Libiji. Takođe, Ankara je takmac Moskvi i na Balkanu gde im se interesi sudaraju u svim državama osim u Albaniji.
To su sve motivi zašto Amerika toleriše Erdogana i dozvoljava mu bukvalno sve, od provokacija kao što je bahato pretvaranje najznačajnije pravoslavne bazilike Svete Sofije u džamiju, držanje pod okupacijom trećine Kipra, vojnu agresiju na Siriju, upadanje na teritoriju Iraka, okupaciju polovine Libije, masovno kršenje ljudskih prava i sloboda u Turskoj, reislamizaciju, proganjanje Kurda i političkih protivnika. Ankara drži već šest godina u zatvoru Selahatina Demirtaša lidera Demokratske partije naroda, jedine istinske proevropske partije u Turskoj i jedine koja nije zaražena virusom turskog nacionalizma, mladoturskog ili osmanlijskog.
SAD, istočnoevropske članice EU i rusofobni krugovi u Zapadnoj Evropi šire strah od Rusa i Rusije a u potpunosti prenebregavaju činjenicu da su Turska i Turci mnogo veća opasnost po Uniju i njene članice. Rusi prolaze kroz istu, ako ne i težu demografsku krizu nego države članice EU. Za razliku od Turske Rusija nema veliku dijasporu u ključnim državama članicama EU i ne kontrolišu je kao što to čini vlada u Ankari preko Dijaneta i MIT-a (turska obaveštajna služba). Komisija za nacionalnu bezbednost Bundestaga je u svom izveštaju konstatovala da MIT ima namanje šest hiljada špijuna i informatora među turskim građanima u Nemačkoj.
Ruski nacionalizam se predstavlja kao bauk uz neprimerena i neukusna poređenja sa nacističkom Nemačkom, svi zatvaraju oči pred činjenicom da u Turskoj i u turskoj dijaspori u Evropi odrastaju generacije mladih ljudi zadojenih ultranacionalizmom zalivenim panturkizmom, osmanlijskom glorijom i islamizmom a sve u funkciji mržnje prema Zapadu i njegovim vrednostima.
Za razliku od Rusa čiji je broj u konstantnom padu, turska populacija raste, i to zahvaljujući viskom priraštaju u Anadoliji i ruralnim krajevima. Projekcije daju Tursku za 30 godina sa blizu 100.000.000 stanovnika, plus blizu 20 miliona Turaka u Nemačkoj, Holandiji, Francuskoj, Švedskoj, Belgiji, Austriji, Bugarskoj…
Erdoganov režim preko školskog sistema u Turskoj i preko Dijaneta (Direktorat za verske poslove) u Evropi, uključujući i Zapadni Balkan, indoktrinira tursku mladež sa kultom mučeništva i turske supremacije. Glorifikuju se pobede Osmanlija nad Evropljanima uključujući, naravno, i osvajanje Konstantinopolja.
Nove generacije se ne podižu samo na Mehmedu II Osvajaču ili Sulejmanu Velikome već i na Enveru Paši, ideatoru genocida nad Jermenima i drugim neturskim narodima, i Talat Paši, jezivo poznatom po rečenici “Oni koji su danas nevini, sutra mogu da budu krivi”. Tako je Talat Paša opravdao američkom ambasadoru Henriju Morgentuo ubijanja jermenske dece i druge nejači čija je jedina krivica bila što nisu Turci i muslimani.
Ko veruje da će cenu povampirenja neosmanlijskih ambicija Ankare upakovanih u panturkizam, motivisanih i podržanih od strane SAD, platiti samo Rusija i Kina duboku greši. Cenu britanskog povlađivanja retrogradnoj i umirućoj Osmanlijskoj imperiji su platili balkanski narodi, kašnjenjem za Evropom koje i danas osećamo na vlastitoj koži, ceh za novo povlađivanje Turcima će platiti cela Evropa. Štaviše, već plaća milijardama evra, a to je samo početak.
BONUS VIDEO: Ukrajinci u rovovima čekaju ishod pregovora
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
