9
“Kaudiljo Franko protiv Staljina, fašisti protiv komunista, ubice homoseksualaca protiv ubica popova, sloboda ili komunizam protiv sloboda ili frankizma”, izborna kampanja za pokrajinu Madrid, najbogatiju i najprosperitetniju u Španiji, više pristaje predvečerju Španskog građanskog rata u leto 1936. godine nego proleću 2021. godine. "Prošlost koja ne prolazi" je krilatica koja važi za mnoge zemlje, za Španiju malo više.
Pročitajte još:
Bitka za “ispravno” tumačenje Španskog građanskog rata, koju je započeo prethodni socijalistički premijer Hoze Luiz Zapatero, ušla je u svoju kulminirajuću fazu u kojoj se sa oštrih reči prešlo na slanje “ koverti sa mecima” i “krvavih britvi”, kao direktnih pretnji liderima u političkoj borbi za Madrid. Gotovo pola veka po završetku diktature generala Franka, sazrela je nova generacija političara koja svirepost režima kleronacionalista nije živele na sopstvenoj koži a prakitčno više nema živih svedoka stravičnih zločina komunističkih odreda smrti predvođenih Staljinovim špijunima i ubicama iz zloglasnog NKVD-a.
Premijer Pedro Sančez ubraja sebi u velike uspehe premeštanje posmrtnih ostataka fašističkog diktatora iz mastodontske grobnice “Valle de los Caidos” na anonimno groblje na periferiji Madrida. Sa Anhelom Gabilondom, kandidatom socijalista na izborima za Madrid, Sančez je na predizbornom mitingu 25. aprila pevao “Grandola villa morena”, pesmu s kojom je dat znak, preko radija, za početak Revulucije karanfila koja je Portugal oslobodila od diktature Salazarovih naslednika, godinu dana pe smrti kaudilja Franka.
Izborni obračun u Madridu ima obrise i generacijskog sudara. Gabilonda ima 72 godine i pamti dobro Frankov režim i pokušaj vojnog puča 1981. godine. Njegov rođeni brati Injaki je postao glavni i odgovorni urednik informativnog programa nacionalne španske televizije kada je pukovnik Tehero pokušao da vrati sat istorije unazad 23.februara 1981. godine. Na drugoj strani su ratoborne četrdesetogodišnjakinje – Isabel Diaz Ajuso (Narodna partija), Roćo Monasterio (Vox) Monika Garsija (Više Madrida) – i Pablo Iglesijas (Podemos) takođe pripadnik generacije X.
Španska prestonica je bila radničko, studentsko uporišta tokom građanskog rata, poslednja republikanska tvrđava koja se predala Frankovim klerofašistima i ostala je simbol građanske nepokornosti. Međutim, od reformi narodnjačkog premijera Hoze Marije Aznara, Madrid se transformisao u ekonomski i poslovni centar Španije, izvorište movide, preuzimajući od Barselone primat u gotovo svim segmentina, a grad i njegova okolina su postali uporište desnice i patriotizma, često devijantnog. Tako je već dve i po decenije i po svim ispitivanjima javnog mnjenje tako će ostati i u sledeće četiri godine.
Kandidatkinja Narodne stranke i izlazeća predsednica Autonomne zajednice Madrid Isabel Diaz Ajuso vodi svoju kampanju pod sloganom “Komunizam ili Sloboda” optužujući levičarske partije (PSOE, Podemos i Više Madrida) za simpatije prema komunistima i veze sa Čavezom i Madurom. Oštrica aluzije Ajusove je uperena na Pabla Iglesijasa, harizmatičnog lidera Podemosa, za koga se sumnja da je od venecuelanskih diktatora dobio novac za osnivanje stranke i kupovinu velelepne vile u mondenskom delu Madrida.
Iglesijas je u odluku da podnese ostavku na mesto potpredsednika vlade i da se kandiduje za predsednika Madrid pravdao željom da stane na crtu španskoj desnici koja ima uzore u Donaldu Trampu i nostalgičarska osećanja prema periodu frankizma. To je samo delimično tačno. Motivi lidera Podemosa su mnogo manje plemeniti a znatno više oportuni. Njegova stranka je u vertikalnom padu i krizi identiteta, posebno od izlaska bivšeg portparola Injiga Erehona i osnivanja lokalnog pokret “Više Madrida” koji ima duplo veću podršku od Podemosa u prestonici. Za Iglesijasa izbori u Madridu su hamletovsko biti ili ne biti: regeneracija partije ili njeno tiha deklinacija.
Socijalistički premijer Pedro Sančez svestan da koalicija koja podržava njegovu vladu na nacionalnom nivou ne može da pobedi u Madridu, štaviše preti joj debakl, zaigrao je na kartu straha od fašizma i frankizma. Naime, Narodna partija jeste ubedljivo najjača partija, ali ne može da osvoji sama apsolutnu većinu u Autonomnoj zajednici Madrida. Potrebni su joj glasovi populističkog, suverenističkog i nostalgičarsko-frankističkog pokreta “Vox” Santjaga Abaskala.
Da sve bude komplikovanije pobrinula se Roćo Monasterio, nosilac liste “Voksa” na izborima u Madridu, pored koje i sam Abaskal izgleda kao umereni političar. Monasterio dolazi iz jedne od najbogatijih kubansko-španskih porodica kojima je komunistički diktator Fidel Kastro konfiskovao celu imovinu i proterao ih sa ostrva. Osim militantnog antikomunizma, Monasterio je protiv abortusa, homoseksualnih brakova, uz to je negacionista klimatskih promena, oštar protivnik restriktivnih mera tokom pandemije i sve kriminalce bi poslala na doživotnu robiju a sve ilegalne migante bi vratila istim putem kojim su došli u Evropu.
Problem je što Monasterio nije privukla samo glasova nostalgičara, kleronacionalista, već i dobar deo mlade populacije, posebno u dobrostojećim kvartovima Madrida. Tajna uspeha španske desnice nije u nostalgičnim osećanjima prema krvavom Frankovom režimu koliko u rasplamsavanju animoziteta prema levičarskim, komunističkim i globalističkim idejama uz vešto vađenje iz koneksta strašnih zločina koji su počinili ili naredili Staljinovi odredi smrti u Građanskom ratu, uz stalno podsećanje na zločine ekstremno-levičarskih diktatura u Južnoj Americi i na Kubi.
Predsednica Ajuso je bila primorana da zaoštri svoju retoriku kako ne bi ostavila čitav desni bok Monasteriovoj koristeći mnogo više vokabular engleskih konzervativaca i italijanskih populista nego nemačkih demohrišćana sa kojima narodnjaci imaju tradicionalno tesne veze. Nema sumnje da je pomeranje narodnjaka ka ekstremnoj desnici direktna posledica borbe za glasače sa Voksom. Nije slučajno da je Ajuso svaki put zaoštravala svoje stavove kada je na nacionalnom planu dolazilo do približavanja između lidera narodnjaka Pabla Kassda i premijera Sančeza jer je ona gubila podršku u Madridu.
Rezultati izbora u utorak, i pored toga što su lokalnog karaktera, mogli bi da imaju veliki uticaj na nacionalnu politiku i da proizvedu dugotrajnu tihu krizu. Lider socijalista i premijer Sančez se nadao da će posle izbora u Kataloniji imati dve mirne godine, bez pokrajinskih i nacionalnih izbora, što bi mu omogućilo da se posveti uspešnoj borbi protiv pandemije i efikasnoj upotrebi više od 140 milijardi evra iz evropskih fondova za oporavak ekonomije.
Sančezove računice su pokvarili njegovi partijski drugovi u pokrajinskom parlamentu u Mursiji i u Madridu jer su pokušali, uz pomoć poslanika umiruće stranke “Ciudadanos”, da formiraju novu većinu i preotmu vlasti narodnjacima. U Mursiji im je malo nedostajalo (jedan glas) da realizuju nameru a u Madridu ih je preduhitrila predsednica Ajuso raspisavši prevremene izbore.
U slučaju dobrog rezultata narodnjaka i suverenista iz Voksa u utorak nije teško zamisliti da sličan scenario bude primenjen i u drugim pokrajinama gde stranke desnice vladaju zajedno sa poslanicima “Ciudadanos-a” koji je na nepovratnom putu gašenja. Lider Voksa Abaskal je već poveo “krstaški rat” protiv socijalista tražeći da se organizuju novi izbori u Andaluziji i Kastlja- Leonu kako bi se predupredila, kako ju je on definisao, izdaja “Ciudadadnos-a” i najezda socijalista.
Imajući u vidu veličinu i značaj Andaluzije i Kastilje – Leona, Španija bi ušla u gotovo neprekidnu izbornu kampanju, sve do parlamentarnih izbora u 2023. godini sa krajnje neizvesnim ishodom i negativnim ekonomskim posledicama po zemlju. Takođe, dobar rezultat Ajusove bi značajno ojačao njenu poziciju i desno krilo u Narodnoj partiji i otežao saradnju sa socijalistima oko izglasavanje neophodnih reformi za povlačenje novca iz evropskih fondova za oporavak. Drugim rečima, sa Ajuso u glavnoj ulozi nardonjaci bi postali španska verzija Italijanske braće Đorđe Meloni.
NOVI PARLAMENT AUTONOMNE ZAJEDNICE MADRID
Prema istraživanjima javnog mnjenja, u najpovoljnijem scenariju po PSOE, Više Madrida i Podemos, oni ne prelaze 64 mesta u pokrajinskoj skupštini sa 136 fotelja, dok narodnjaci i suverenisti, u najnepovoljnijoj projekciiji po njih, dobijaju 72 poslanika.
NARODNJACI 59 MESTA
VOX 13
PSOE 28
VIŠE MADRIDA 25
PODEMOS 11
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
