Piše Željko Pantelić: Kosovo, najzloupotrebljavanija srpska reč

Spin Vučićevog režima da su novi pritisci na Beograd da prizna Prištinu rezultat želje Zapada da iz ruku ruskog predsednika Vladimira Putina izbiju adut Kosova kao presedana za komadanje Ukrajine, je samo nova strofa iste pesme koju slušamo od 2008. godine na nedeljnoj a često i na dnevnoj bazi.Svi srpski politički lideri, od devedesetih do danas, su u odnosima sa SAD i pojedinim državama EU pravili klasičnu grešku koju je Abraham Linkoln definisao kroz opasku: “Ne obećavaj ono što ne možeš da se ispuniš da ne bi morao da se radiš ono što se ne sme”. To objašnjava zašto su svi platili ceh na Kosovu: obećavali su ono što ne mogu a nisu imali petlju da urade ono što ne smeju.Dakle, nisu problem pritisci, već ono što srpski politički lideri obećavaju. Na političkoj sceni više nema aktera koji su imali važnu ulogu 1999. godine kada je bombardovana Srbija a ni 2008. godine kada je Priština proglasila jednostrano nezavisnost. To je važno jer niko nema sentimentalni odnos u američkoj, nemačkoj, francuskoj ili britanskoj administraciji prema Kosovu, a to je jedan od ključnih motiva koji bi mogao da podigne kvalitet i intenzitet pritiska.

Takođe, u kancelarijama evropskih prestonica i Vašingtona nema više ni lidera kojima je Vučić obećao određene poteze, što značajno olakšava njegovu poziciju, jer je jedna priča kada gledate u oči onome kome ste nešto obećali a sasvim druga kada imate prekoputa naslednika koji je “obećanje” pronašao u diplomatskim zabeleškama.Naime, velike države prema zemljama kao što je Srbija i prema pitanjima kao što je Kosovo, vode politiku kontinuiteta, bez obzira ko je na vlasti. To konkretno znači, da se dosije nasleđuje i na agendi ostaju sve one tačke koje nisu u međuvremenu rešene.U prevodu, ko god da dobije zaduženje u Stejt departmentu da se bavi Zapadnim Balkanom, a videli smo desetine raznih izaslanika u prethodnih 30 godina - da li se neko seća Hojti Jia još? - u vrhu agende nađe pitanje Kosova i naravno pokušava da ga “reši” jer mu to služi za karijeru, baš kao i bilo kom visokom predstavniku EU za spoljnu politiku, ili funkcionerima zaduženim za naš region u ključnim prestonicama EU.Svi oni nemaju političku snagu da bi mogli da izvrše ozbiljniji pritisak a njihovi šefovi, predsednici, premijeri ili ministri imaju toliko drugih problema da im je pitanje Kosova, bukvalno, poslednja, ako je uopšte i rupa, na svirali.

Nema ničega normalnijeg i očekivanijeg da u bilo kom bilateralnom susretu predstavnici država, pogotovo najvažnijih, koje su priznale nezavisnost Prištine, traže od svojih srpskih sagovornika u Beogradu da slede njihov primer po pitanju Kosova. To se zove politika, a ne pritisak.Nijedna zemlja EU a ni SAD neće uvesti sankcije Srbiji ako ne prizna Kosovo, niti će preduzeti negativne mere, ali hoće ako bude nastavila da igra dvostruke igre, da se ponaša kao “korisni idiot” Rusije i Kine ili ako pokuša da destabilizuje region. U evropskim diplomatskim krugovima se Vučićevo podizanje prašine oko Kosova doživljava kao pokušaj skretanja pažnje ili kupovina vremena za odugovlačenje donošenja odluka prema Rusiji.Istini za volju, priča o (ne)priznavanju Kosova služi svima da prikriju vlastite neuspehe i licemernu politiku. Malo ljudi zna da Srbija nije prepreka Kosovu na putu za EU a ni za članstvo u UN. Štaviše, za razliku od Srbije koja ima problem sa onim što piše u njenom Ustavu i realnim stanjem na terenu, Kosovo tačno zna gde su mu granice. Paradoksalno, Kosovo bi u teoriji moglo da uđe u EU čak i bez priznanja Srbije, kada bi ga priznale sve članice EU, dok Srbija neće moći da postane članica EU sve dok ne reši svoje odnose sa Kosovom.

Ni prethodna, ni sadašnja vlast u Beogradu nije bila dovoljno mudra i visprena da shvati jednostavnu činjenicu: Srbija od rešavanja statusa Kosova može samo da izgubi, od normalizacije odnosa sa Prištinom može samo da dobije. Priznanje Kosova ne bi ništa promenilo na terenu, odnosi između Srba i Albanaca bi ostali isti ili bi se pogoršali, srpski manastiri i enklave na Kosovu ne bi bili sigurniji i ne bi imali bolje uslove za opstanak i normalan život.Da je Srbija država u kojoj se poštuju slobode i prava mogla bi da podigne ulog i gurne vruć krompir kosovskog Gordijevog čvora EU. Interes Beograda je zaštita srpske baštine i ostanak Srba na Kosovu, jedini način da to bude garantovano je da Kosovo, što pre, dostigne evropske standarde u zaštiti prava i sloboda ljudi i manjina. U toj konstelaciji odnosa Beograd bi mogao da veže stavljanje svog potpisa na pravno-obavezujući sporazum sa Prištinom na momenat kada Kosovo postane članice EU. Tako bi Srbija prebacila loptu u dvorište EU i Kosova i natovarila njima breme i odgovornost za pronalazak rešenja.U Briselu su svesni da je čitava politička konstrukcija EU za rešavanje spornih pitanja na Zapadnom Balkanu, a posebno oko Kosova, Bosne i Hercegovine i Severne Makedonije, ušla u ćorsokak onog momenta kada je postalo jasno da pregovori o članstvu u EU nisu instrument da republike bivše Jugoslavije i Albanija dostignu evropske standarde već da se njihov ulazak u EU odloži na što duži mogući rok.

Svi ozbiljni političari i diplomate na Zapadu koji se bave Srbijom znaju da srpski šef države ili vlade koji bi priznao Kosovo ne samo da ne bi imao sadašnjost i budućnost nego bi izgubio i prošlost!U Vašingtonu i Briselu nemaju iluziju da će Španija, Rumunija, Slovačka, Grčka i Kipar priznati Kosovo u dogledno vreme. Drugo, američki establišment sumnja da čak i u slučaju da Beograd prizna Kosovo to ne znači autumatski da će “petorka” u EU ići istim putem, pogotovo Španija. Možemo lako da zamislimo koliko bi moglo da bude efikasno “ubeđivanje” Španije, Rumunije, Grčke da priznaju Kosovo, kada čitava EU ne može da “slomi” državu kao što je Bugarska da odustane od veta na početak pregovora EU sa Severnom Makedonijom o članstvu?Jedina karta na koju su SAD i njeni najbliži saveznici u Evropi, Velika Britanija, Nemačka i Francuska, mogli da igraju bila je članstvo Srbije u EU: vođenje paralelnog procesa normalizacije odnosa Beograda i Prištine i pregovora Srbije o članstvu u EU. Ta karta je prokockana, delimično zbog Srbije a delomično zbog pojedinih članica EU, pre svih Holandije i Nemačke. Francusko dodatno “kočenje” je usledilo kada je šansa već bila propuštena.O odnosu američke politike prema građanima Kosova najbolje govore obećanja i zahtevi samih kongresmena i albanskih lobista u SAD. Njima ne pada na pamet da pomognu Prištini da napravi funkcionalnu i pravnu državu. Primera radi, Tajvan priznaje samo 15 zemalja, ali mu to nije smetalo da postane zemlja sa zapadnim standardima demokratije, prava i sloboda. Američka administracije ne želi da ponudi čak ni viznu liberalizaciju sa SAD kosovskim građanima, ali širokogrudo obećavaju evropsku perspektivu Kosovu.Koliko je kredibilan pritisak država EU na Srbiju da prizna Kosovo pokazuje činjenica da već 14 godine ne žele da omoguće građanima nekadašnje srpske pokrajine da putuju bez viza u EU a kamoli da naprave ozbiljniji korak u evropskim integracijama i pored desetogodišnjeg boravka Euleksa na Kosovu.BONUS VIDEO: Putinov alibi Kosovo: Šta to znači za nas?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=putinovalibikosovotatoznaizanas-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3430717"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram