Piše Milan Vukelić: Muda

Treba imati muda i popeti se danas na Kninsku tvrđavu kao predstavnik hrvatskih Srba. A Boris Milošević ima, što bi kod mene u Lici rekli, „četvrtana“.

U pravu je Nataša Drakulić, naša scenaristkinja koja je u Srbiju došla iz Korenice, 60 km od Plaškog iz kojeg sam ja: „Svako ko hoće da se pomiri sa tim treba mu dati šansu da se pomiri i da ide, ali samo onaj ko živi tamo i zna dubinu bezdana svakog svog dana. On može. Odavde iz Srbije niko ne može da kaže ništa na tu temu, oni nek rade šta moraju“.

Znam o čemu govori, i dalje imam rodbinu u Hrvatskoj. Sa mnom je druga priča, ja u ovoj državi živim od svoje devete godine i praktično sam potpuno „asimilovan“. A asimilovan je i Milošević. I znate šta: U tome nema ničeg lošeg.

Jer, ne možeš ujutro cupkati u redu ispred „Torlaka“ nadajući se negativnom PCR testu kako bi mogao da smočiš gaće u Jadranu, a uveče po Tviteru držati lekcije hrvatskim Srbima šta da rade i kako da žive.

Nisi ti šćućuren čučao u ogulinskom podrumu ’91, dok „tvoji“ Srbi iz Plaškog tuku granatama po gradu, a onda ti komšije Hrvati govore da ideš tamo kod „svojih“. Nisu njihovi. I nisu moji.

Baš kao što ljudi u Hrvatskoj moraju da shvate: Nisi ti bio u prikolici traktora na Petrovačkoj cesti, dok „tvoji“ tuku po deci, babama i dedama iz aviona. To je noć u kojoj je moj tata osedeo, jer je čuo da je u toj koloni i baka. Ni oni nikada neće biti moji.

Da li je neko od generala koji su naredili taj napad danas bio na tvrđavi? Jesu li se rukovali s Miloševićem? Dubina bezdana, sećate se?

Šta tek reći o Zoranu Milanoviću, „levičarskom“ predsedniku Republike Hrvatske, članice EU? Prvo je odlikovao generala osumnjičenog za ratne zločine u toj istoj „Oluji“, pa je rekao da „nije svako ko je dobio kaznu u Hagu ratni zločinac“?! A onda je, danas, bedno podvalio Miloševiću ocenom da danas „slavi zajedno sa nama“. Fuj.

Sve su to zombiji iz devedesetih, a filmovi apokalipse nas uče kako treba sa zombijima.

Samo, ovog puta oružje nisu motorne testere, sačmare ili, daleko bilo, „tompsoni“. Oružje je empatija.

U toj reči se krije i najveća snaga Miloševićevog gesta. Znao je šta ga čeka na Kninskoj tvrđavi. Znao je dobro šta će mu besni psi iz mračne debeovske šume u Srbiji raditi po tabloitčinama. Evo njegovog odgovora: „Razumijemo to kao govor ljudi koji su pretrpjeli bol“.

Muda, braćo i sestre. Četvrtana.