0
Posledice ekonomske krize, prouzrokovane ruskom agresijom na Ukrajinu, u Srbiji će biti mešovite: nešto će biti manje, nešto će biti veće. Šalu na stranu – ništa od toga neće biti dobro. Manji će biti rast bruto domaćeg proizvoda, veća će biti inflacija; manje će biti (strane) investicije, dok će veći biti fiskalni deficit i javni dug.
Tekst preuzet sa Medija centra, a autor je Mijat Lakićević.
Prošle godine, da podsetim, Srbija je zabeležila visok privredni rast – 7,5 odsto. Za ovu godinu planirano je povećanje BDP-a od 4,5 odsto mada se u vrhu vlasti (intimno) računalo sa rastom od pet pa i više odsto. Poslednje prognoze kažu da će rast (kao i svuda u svetu, doduše) biti niži i iznositi 3,2 odsto. Kako stvari stoje biće dobro i ako se to ostvari.
Najvažniji uzrok ovom pesimizmu svakako leži u padu (rasta) evropske ekonomije u koju odlazi dve trećine srpskog izvoza. Srpsku privredu će najdirektnije pogoditi smanjenje izvoza u Rusiju i Ukrajinu koji je prošle godine zbirno iznosio oko milijardu evra (u Rusiju 840 miliona). Za nešto od toga naći će se drugi kupci ali za najveći deo verovatno neće.
Planskim dokumentima je za ovu godinu predviđena inflacija od 3,7 odsto. Međugodišnji porast cena (april 2022. prema istom mesecu 2021) već je dostigao 9,6 odsto. Kako će stvari teći do kraja godine najviše zavisi od kretanja cena gasa i električne energije. Prvo zavisi od nove cene gasa (o čemu bi upravo ovih dana trebalo da se pregovara) kao i od odluke vlasti koliki će deo tog povećanja da prosledi potrošačima. Treba reći da ih je do sada prilično tetošila pošto im je gas prodavala po 270 dolara za 1.000 kubika iako ga je (zbog vanrednog uvoza) plaćala znatno skuplje. U četvrtak, 19. maja, Vlada je odlučila da nastavi sa tom politikom pa je privremeno zamrznula cene gasa što će svakako (takođe privremeno) smanjiti pritisak ne cene.
Kada je reč o struji, govorilo se o poskupljenju od 30 odsto. Toliko (skoro) sigurno neće biti, ali se i ovde postavlja pitanje da li će povećanje biti simbolično ili će cena konačno početi da se približava realnim okolnostima. EPS je proteklih godina praktično devastiran, Srbija i sada uvozi električnu energiju, po svoj prilici novi kopovi uglja neće biti osposobljeni do iduće zime. Situacija je, blago rečeno, tragična.
Konačno, visina inflacije će zavisiti i od toga da li će država do kraja godine povećavati plate u javnom sektoru i penzije, kao i da li će – tj. u kolikoj meri, pošto podelu mladima po 100 evra već sprovodi u delo – nastaviti sa helicopter money politikom.
Kad se sve ovo uzme u obzir, moglo bi se desiti da inflacija ove godine ne pređe 10 odsto, ali i ako pređe neće biti iznenađenje. No, sve ono što uštede zahvaljujući zamrzavanju cena, građani će kasnije platiti pokrivajući (kroz poreze) gubitke javnih preduzeća.
Strane investicije su prošle godine dostigle velikih 3,6 milijardi evra. Za prva četiri meseca 2022. bile su 745 miliona evra što sugeriše da će ove godine biti osetno manje nego lane. Za očekivati je da manje budu i domaće, naročito javne investicije. Recimo, izgradnja nacionalnog stadiona, iako već započeta, projekat je koji u ovom času nema mnogo smisla. A sličnih, samo manjih, planova bilo je dosta.
U direktnoj vezi sa ovim je i veličina fiskalnog deficita. On je budžetom planiran na tri odsto BDP-a (200 milijardi dinara) a već u prvom tromesečju potrošena je jedna njegova trećina; ranijih godina u istom razdoblju obično je bilo iskorišćeno tek 10-15 odsto celogodišnjeg manjka u državnoj kasi. Već sad se može reći da će deficit biti veći od plana, za koliko tačno zavisi od državne politike do kraja godine. Ukoliko budu realizovana sva najavljena javna ulaganja i podignute plate i penzije minus će biti mnogo veći od prvobitno predviđenih tri odsto BDP-a.
Slično važi i za javni dug. Planirano je da na kraju godine on bude 56,5 odsto BDP-a. Nema sumnje da će biti veći; da li će dostići 60 odsto BDP-a ili će se zadržati u koliko toliko prihvatljivim granicama zavisi od svih ovih gore navedenih elemenata. Ako Siniša Mali, kao što se šuška, bude izabran za predsednika nove vlade, to bi mogao biti znak da će državna potrošnja biti zauzdana.
Sve u svemu, ma koliko teška, 2022. ipak neće biti najgora od 1944. kao što je rekao Vučić. Recimo, biće mnogo bolja nego 1993, pa i čitava ta poslednja decenija 20. veka, osim možda jedne ili dve godine. Svakako će, međutim, 2022. biti bolja i od 1999. mada se Vučiću možda čini drugačije; ali tada nije nosio tako veliku odgovornost kao danas, mada je bio ministar, a i uselio se u novi, stokvadratni apartman.
Ima pola godine (oktobar 2021) kako je na ovom istom mestu objavljen tekst „Ruski gas: dušegubka ili spas”. Bilo je to mesec dana pre nego što će Aleksandar Vučić posetiti Rusiju i u Sočiju, u tročasovnom razgovoru „oči u oči” sa Vladimirom Putinom razgovarati o novoj/staroj ceni prirodnog gasa. Tada sam napisao da će Vučić sigurno dobiti vrlo povoljnu cenu „plavog zlata”, ali da će to sasvim izvesno značiti još tešnje vezivanje Srbije za Rusiju.
I zbilja, Vučić je tada uspeo da dogovori da cena ostane ista (270 dolara za 1.000 kubika umesto, navodno, ponuđenih 780 USD/m3) što je u tom času delovalo kao spas, ali se pokazalo da je time upao u još čvršći Putinov zagrljaj.
U stvari, kada je o naftno-gasnom segmentu energetike reč Srbija već odavno ne vodi samostalnu politiku, već je ona pod manjim ili većim a najčešće pod odlučujućim uticajem Rusije. Činjenica da je Naftna industrija Srbije (NIS) u (većinskom) ruskom vlasništvu tu čak i ne mora da bude najvažnija. Još je „paradigmatičniji” primer gasnog skladišta „Banatski dvor” (51 odsto u vlasništvu Gasproma, 49 odsto Srbijagasa). Naime, već godinama se priča kako bi njegov kapacitet trebalo da se poveća sa sadašnjih 450 na 750 miliona kubika. Krajem 2018. najavljen je početak radova, investicija nije bila velika – 70 miliona evra – ali ni posle više od tri godine od tog posla nije bilo ništa.
Ovaj primer je sitnica u odnosu na takođe godinama isticanu potrebu za tzv. diverzifikacijom pravaca snabdevanja, pored onog preko Ukrajine i Mađarske. Tačnije za obezbeđivanjem i drugih zemalja, tj. kompanija od kojih bi se kupovao gas. Jedva je, posle niza godina i urgencija iz Evropske unije napravljen Balkanski tok, mada je opet reč o ruskom gasu, samo što on stiže preko Turske i Bugarske.
Jedna druga prilika, međutim, i jednostavnija i jeftinija, do dana današnjeg nije iskorišćena. Radi se o tome da dva gasovoda u Mađarskoj, jedan koji dolazi iz Austrije (iz velikog gasnog čvorišta Baumgarten) i drugog kojim ruski gas preko Ukrajine ide put Srbije, prolaze vrlo blizu jedan drugog. Njihovim povezivanjem – što nije veliki i skup posao – Srbija je mogla da obezbedi alternativni pravac snabdevanja. Čak i ako je reč o ruskom gasu, priključenje Srbije na tržište Evropske unije znatno bi povećalo sigurnost nabavke. Ministarka energetike Zorana Mihajlović pre oko godinu dana pomenula je i mogućnost snabdevanja iz Rumunije. Izgradnja tog gasovoda je mnogo zahtevniji poduhvat, ali što kaže naš narod: ne goji se prase uoči Božića. S druge strane, najskuplje je ono čega nema ili kad ste podložni ucenama i pretnjama. A Rusiji, kao što ovih dana vidimo, nije strano ni jedno ni drugo.
I sad se Vučić žali na pritisak. Ne krvni nego politički. Pa je pozvao patrijarha. Jedna izreka kaže: u Srbiji kad treba zvati lekara zovu popa, a kad treba zvati popa zovu lekara. Poslovica je stara, ali važi i danas.
PROČITAJTE JOŠ:
Uzgred, Srpska pravoslavna crkva ispade demokratskija od Republike Srbije. Porfirije je na sastanak sa Vučićem pozvao svu „bratiju”, kako se izrazio, tj. čitavo crkveno rukovodstvo, dok je Vučić, na drugoj strani, bio sam samcit. Da ne govorimo o tome da, poput ovog sa vrhom SPC, Vučić prethodno nije imao sastanak ni sa Skupštinom ni sa Vladom Srbije.
U stvari, iako se Vučić više žali na pritisak iz Unije mnogo je veći onaj koji dolazi iz Rusije. Kada je prošlog novembra bio u Rusiji, ispričao je posle Vučić, Putin mu je postavio 90 pitanja. To kao da je bilo saslušanje a ne razgovor. U svakom slučaju, sigurno je da nekadašnji oficir KGB-a ume da pošalje poruku a da je i ne izgovori. Mada, zapravo, i nije neka tajna kakva je to poruka. Reč je o pretnji, koja kao Damoklov mač visi nad Srbijom, da Rusija u Savetu bezbednosti odustane od veta na prijem Kosova u Ujedinjene nacije.
Braneći Kosovo, Vučić je izgubio Srbiju. Nije Srbija u krizi. Ovo je kriza Srbije. Kao društva i države. Kao ideje.
Autor je ekonomski novinar
BONUS VIDEO: Putinov alibi Kosovo: Šta to znači za nas?
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Pratite nas na Google News
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
