0
Ukoliko se rat u Ukrajini ne okonča u narednih nekoliko dana, a svi su pokazatelji da se to naravno neće dogoditi, bićemo svedoci ulaska u punu godinu rata, piše Ivan Vučković, diplomirani filozof master i potpredsednik Skupštine grada Bora.
Za sve ovo vreme, bilo je teških dana za obe strane, eventualne najave mira a, ipak, ništa još uvek ne ukazuje na rešenje koje bi trebalo i moglo da zadovolji u toj meri da se na rat stavi tačka. Sve vreme u Evropi ipak imamo utisak da je situacija „crno-bela“ te da je ruska strana „nužno zlo“ koje treba sprečiti u nameri da, kako se često moglo i može čuti, „radi šta hoće“.
Hajdemo ipak da pojasnimo neke bazične stvari.
Najpre, mogli bismo reciimo da počnemo od ukrajinske vojne formacije „Azov“, desničarske vojne formacije koju je, setimo se, još 2014. godine osudio i američki kongres te odbio dalju finansijsku pomoć. S obzirom na to da je u mnogome „Azov“ bio usmeren na anti-ruske operacije, od strateškog je značaja da se njegovo delanje potpuno zaustavi i Rusi, između ostalog, upravo to rade. Pored „Azova“, hteli to da priznamo ili ne, Ukrajina već dugo gaji određene ‘nesimpatije’ prema Rusiji (a s vremena na vreme te ‘nesimpatije’ su poprimale ekstremne oblike te išle do krajnjih diskriminatorskih stavova, ideja i akcija).
Dalje, od samog početka rata, ukoliko pogledamo poziciju Evrope jer nas ovde prirodno to najviše i zanima, vidimo da Evropa trpi znatne ekonomske gubitke.
Ruska nafta i gas jesu nužnost evropske stabilnosti jer prostor za alternativu pribavljanja energenata praktično ne postoji. Nemačka je, recimo, nauštrb ekoloških projekata i obaveza, ponovo aktivirala termoelektrane na ugalj kako bi, u slučaju da dođe do nerešivih problema sa ruskim gasom, obezbedila energetsku stabilnost. Olaf Šolc je još u avgustu 2022. najavio alternativu nabavke uglja (jer se grubo pedeset procenata uglja i dalje uvozi iz Rusije).
Septembra prošle godine, Ukrajina je uspela da stopira dalji ruski prodor prethodno primivši preko milijardu evra NATO pomoći ali je, u međuvremenu, potrošila sredstva i opet počela da gubi kontrolu nad ključnim strateškim poljima (a zatim je dočekala novo odobrenje pomoći).
Rusi za sve to vreme polako uništavaju energetski sistem Ukrajine pokazujući time da Ukrajina kao moderna država više ne postoji.
Zvanično, stav Ukrajine je i dalje da će prekid rata uslediti odmah ukoliko joj se vrate Donbas, Donjeck ali i Krim što Rusija naravno ne prihvata a, po svemu sudeći, kako vidimo, nikada i neće prihvatiti.
Što se Krima tiče, možemo se najpre vratiti na Krimski rat, prvi rat nakon Bečkog sporazuma potpisanog 1815. godine a koji je garantovao stabilnost kroz „ravnotežu snaga“. Krimski rat je rat koji se vodio nekih četrdeset godina kasnije, odnosno u periodu od 1853-1856. godine a zaključen takozvanim Pariskim mirom.
Ukratko, Rusija je tim ratom izgubila pravo na crnomorsku flotu te prošla prilično loše ali je, već Francusko-Pruskim ratom (1870-71) uspela da povrati kontrolu i stabilizuje Krim te ojača svoju poziciju na Crnom moru.
U novijoj istoriji, sredinom dvadesetog veka, Hruščov i njegova administracija su praktično poklonili Krim Ukrajini. Ukratko, Krim jeste deo Rusije i već nekoliko vekova njen važan strateški deo (još davne 1783. godine je Katarina Velika pozicionirala Krim kao sastavni deo zemlje) i Rusija ga se, u to budimo potpuno sigurni, nikada neće odreći.
Donbas i Donjeck takođe imaju sličnu sudbinu. Ukoliko se vratimo na državnost Ukrajine, njena moderna državnost jeste formirana tek 1918. godine kada je kratko postala nezavisna (a tada joj recimo Donbas nije pripadao). To se izmenilo kada je Sovjetski savez od Ukrajine napravio Ukrajinsku Sovjetsku Socijalističku Republiku.
Najkraće – situacija je veoma složena i sve više prerasta u rat između Rusije i NATO alijanse (doduše, još uvek posredno).
U situaciji u kojoj smo, svi trpe i poželjno je pronaći diplomatsko rešenje što je pre moguće.
Međutim, bez Krima, Donbasa i Donjecka, mislim da Moskva (dakle s određenim pravom) neće prihvatiti bilo koji predlog. Još krajem 2004. godine (tačnije 26.decembra 2004.) postalo je jasno da, konačnom pobedom Juščenka, Rusija mora da počne da drugačije vodi svoju dalju politiku u vezi sa Ukrajinom. To se i dogodilo.
„Narandžasta revolucija“ je poprilično probudila Putina i njegovu administraciju. „Bili smo slabi a slabi bivaju pobeđeni’ – otprilike je tada izjavio Putin i započeo određenu vrstu reforme i na unutrašnjem i na spoljnom političkom planu. Pobeda tzv. „američkog čoveka“ u Ukrajini 2004. godine je prilično uzdrmala Putina i on to nikada nije oprostio.
Na kraju, odnos snaga se promenio u odnosu na dvadeseti vek – Rusija više nije ono što je bila pre tridesetak godina, Kina se probudila i postala nezaobilazan faktor na međunarodnoj sceni a Sjedinjene Države kao „kontrolori ravnoteže snaga“ (pored Velike Britanije) više nemaju tu moć koju su imale početkom i sredinom prošlog veka (vreme politike Vudro Vilsona i njegovih neposrednih naslednika je davno iza nas).
Hladni rat poprima neke nove obrise i slika sveta do sredine našeg veka više, bez ikakve sumnje, neće izgledati isto. Verujem ipak da velike sile mogu doći do kompromisa.
PROČITAJTE JOŠ:
U jednom razgovoru koji sam sa Noamom Čomskim vodio negde početkom decembra prošle godine na temu rata u Ukrajini, složili smo se da je „diplomatija velikih“ potpuno zakazala. Ukratko – sa ozbiljnijim diplomatskim rešenjem se, nakon gotovo godinu dana, još uvek nije ni pokušalo.
Ostin Lojd, američki sekretar za odbranu, će se verovatno odlučiti za slanje borbenih aviona u Ukrajinu a Rusija polako sprema dodatno pojačanje u vidu nuklearnog oružja (kako javljaju obaveštajni podaci iz Norveške).
Bahmut je, kako vidimo ovih dana, uništen a planiraju se i dalje, dublje ofanzive ruskih trupa.
Ostajemo ipak u nadi da će se interesi velikih ipak nekako poklopiti. Ukrajina svakako ne može svega da se odrekne a Rusija ne želi da odustane od onoga za šta veruje da je njeno (Krim je svakako „conditio sine qua non“).
Pitanje je samo ko će i kada uspeti da omogući kompromis koji bi globalno bio prihvatljiv. Velika je šteta već načinjena i bilo bi dobro ne produbljivati je dalje. Rešenje isključivo jeste u budućim ispravnim diplomatskim potezima velikih. Bez toga, globalna politika će zagaziti u još dublju krizu a ubrzo bi se, tako, u tu krizu uključila i Belorusija. Sve to treba izbeći.
BONUS VIDEO: Bajden došao u Kijev
