Piše Elvir Bucalo: Zablude i nade na putu za Brisel

"Zaboravili bi mi lako EU integracije ali su preblizu, prejasna je slika i razlika u tretmanu njih i nas. I previše nas se tiče… Iako nas se mnogo toga ne tiče", piše Elvir Bucalo u novoj kolumni za portal "Okruženje", koju prenosimo u celosti.

Nije nas briga za rijeke, za zrak, ni otvorenu, pomahnitalu korupciju i kriminal, koji nam se smiješe svako veče sa udarnih termina vijesti. Uhvatili smo sebe da se ni sami sebe ne tičemo. A i zasto bi?

Umalo zaboravih, ova priča je o evropskim integracijama i nesmotreno je meni povjerena, meni kao nekome ko je dvije decenije živio i radio u briselskoj jazbini euro-birokratskog monstruma što za dnevni obrok pojede patriotski pokret srednje veličine, samostalnost par nacionalnih finansijskih institucija a krajem sedmice se zasladi egzotičnom vladom nacionalnog jedinstva. Žvaće ih brzo, vari bezgrešno, a produkt metabolizma su mu demokratska proljeća, solidarnost u premium pakovanju, kreditne linije spasa, od kojih nema spasa…

Ne bih da nas budim iz neticanja, ali bih da iz sna o nama samima za sva vremena isključim neminovnost prepoznavanja naših nesumnjivih kvaliteta, kao i faktor zamora druge strane dok se beskrajno dugo gledamo na brvnu: mi bi, kao, u EU, a oni, kao, ne daju nam.

Da bih upotpunio sliku o BH politici i EU integracijama, morao sam, ipak, doći kući, tu gdje se ona stvara. I vrijedilo je jer mi je eminentni član jedne od komisija za EU integracije otvorio oči jednostavnom tvrdnjom: kakvi god da smo, a svakakvi smo, nas je tek par miliona što je par kapi u gotovo pola milijarde ljudi kojima bi se zemlja pridružila. Sve naše korupcije, siromaštvo naivnog puka, nesposobnost lidera, svakodnevne dvocifrene smrti, sve bi se to utopilo u moru evropskog blagostanja i postalo tek statisticka greška na margini nesagledivog sveopšteg uspjeha…

Piše: Elvir Bucalo za portal „Okruženje“

Ako su lagali mene, i ja lažem vas: jednom, kažu, pitali češkog ambasadora kada će BiH u EU. „E, onda kada sa drveća uz rijeke ne budu visile plastične kese“, reče upitani i tako sruši u par riječi sve naše teorije, kratice, finte brzog i lakog „prišljamčenja“ evropskom društvu… Kome god sam ovo ispričao, samo bi odmahnuo rukom u gestu „ma, zaboravi“… Zaboravili bi mi lako EU integracije ali su preblizu, prejasna je slika i razlika u tretmanu njih i nas. I previše nas se tiče… Iako nas se mnogo toga ne tiče.

Ja, opet, tvrdoglavo sam sebi, a evo i dokonom čitaču, ponavljam da nam je jedini spas u tome da na duuugi period zakonom zabranimo pominjanje EU integracija, kazne naplaćujemo na licu mjesta ko pomene NATO i sl.

U slučaju političara, pominjanje euroatlantskih integracija, Centralna izborna komisija bi kaznila posebnim dekretom i automatskim isključenjem iz političkog života i zabranu kandidovanja na izborima barem 10 godina.

A šta bi onda radili ti isti političari, kome bi obećavali, kome ulijevali nadu? Nakon prvog šoka i nevjerice, javnost bi se, zajedno sa političarima, okrenula životu. Nekome bi, možda, tada palo na pamet da ga se ipak ponesto tiče, da ovo društvo, čijeg se autorstva svi odriču, dobije na funkcionalnosti, da nam se životi ispune sadržajem, da jedno jutro pogledamo kroz prozor: „Eno, sunce se probija, biće lijep, sunčan dan.

Vidi, molim te, neko je bacio smeće u potok, počistiću to a onda s uživanjem popiti kafu…“.

Elvir Bucalo, dugogodišnji novinar, bio dopisnik Glasa Amerike i BHRT-a iz Brisela i Haga; trenutno uređuje i vodi emisiju na BHT1