Piše Dragan Bisenić: Putinov rat za istorijsko nasleđe

Foto: Corax za Medija Centar Beograd

Ni posle 100 dana rusko – ukrajinskog sukoba, teško je predvideti kada i kako će se on okončati. Mnogi smatraju da sama činjenica da Rusija nije “blickrigom” ostvarila svoje ciljeve i okončala sukob na najbrži mogućni način pokazuje da je ruska operacija neuspešna i da su njeni ciljevi nerealizovani. To bi moglo da se prihvati, ukoliko bi se ovaj sukob razumeo samo kao sukob Rusije i Ukrajine, piše Dragan Bisenić u kolumni koju prenosimo u celosti.

Za Rusiju, po svemu sudeći, ovaj sukob ima i drugi, dublji ešalon ciljeva koji nisu saopšteni od strane ruskih zvaničnika. Oni predstavljaju ceo arsenal ruskih nesporazuma sa Zapadom, NATO i SAD. Uvod u ceo sukob bio je zahtev Rusije da dobije bezbednosne garancije od strane NATO da neće biti novog širenja na Istok i da će se NATO vratiti na linije iz 1997. godine. Ima, dakle, mnogo osnova da se veruje da je ovaj rat prvo ruski sukob s NATO i Zapadom, a tek onda sukob sa Ukrajinom.

U ruskoj vojnoj doktrini postoje operacije koje previđaju i zahtevaju brzo i što kraće okončanje vojnih operacija, ali postoje i operacije koje vode iscrpljivanju protivnika.

Ruski interes je da destabilizuje Zapad isto onoliko koliko je zapadni interes da destabilizuje i obuzda Rusiju. Ruska ambicija može da bude i veća. Njen cilj u narednom koraku može da bude i nastojanje da se SAD „proteraju“ iz Evrope. Posle šestog paketa sankcija EU, koji uključuje i embargo na naftu, protiv Rusije je uvedeno skoro 7 000 različitih sankcija. To je duplo više nego protiv Irana koji se sada nalazi već četiri decenije pod režimom najoštrijih sankcija. Svima je jasno, pa i Kremlju, da te sankcije neće biti lako skinuti, ukoiliko ikada budu ukinute. Njihov rezultat je katastrofalan pad uvoza u Rusiju, za čak 86 odsto, pa je Rusiji zbog toga svakog dana potrebno 1,5 milijardi dolara manje u budžetu.

U takvim uslovima, jasno je da Rusija ne može da destabilizuje Zapad za nekoliko meseci. Ukoliko bi, međutim, ovaj rat bio produžen na godinu, dve ili tri, onda bi on svakako imao sasvim drugačiji efekat, u prvom redu, na Evropu, a onda na novo sagledavanje ciljeva i karaktera ovog sukoba. Upravo je generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg posle prošlonedeljnog susreta sa američkim predsednikom Bajdenom rekao da je u Ukrajini u pitanju “rat iscrpljivanja”. Sama psihološka činjenica života pod pretnjom sa istoka, imala bi dovoljno razoran karakter na decenijama nepromenjenu svakodnevicu Evropljana.

Suočavanje s nuklearnom retorikom, samo je jedan, ali psihološki posebno preteći aspekt sukoba nuklearne i nenuklearne sile u Evropi. Usred proleća pomolila se „nuklearna zima“. Među vestima objavljenim 12. maja 2022. bila je i ova pod naslovom „Peskov je odgovorio na reči Medvedeva o opasnosti od nuklearnog rata“. U njoj se doslovno kaže sledeće: „Medvedev je rekao da snabdevanje Ukrajine oružjem i vežbe NATO-a u blizini ruskih granica povećavaju verovatnoću sukoba sa alijansom, koji bi mogao da eskalira u nuklearni rat. Peskov je rekao da svi žele da izbegnu takav ishod“.

Dan ranije je Dmitrij Medvedev istakao da „pumpanje” Ukrajine zapadnim oružjem, „slanje plaćenika”, vežbe NATO-a u blizini ruskih granica „povećavaju verovatnoću direktnog i otvorenog sukoba NATO-a i Rusije”, a za takav sukob „uvek postoji rizik od ulaska u totalni nuklearni rat“.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov ranije je izjavio da su rizici nuklearnog rata „veoma značajni” i da tu opasnost ne treba potcenjivati, ali Rusija polazi od teze da je takav razvoj događaja neprihvatljiv. Bela kuća se složila da u nuklearnom ratu ne može biti pobednika. Istovremeno, šef Pentagona Lojd Ostin je 11. maja nazvao ruski nuklearni arsenal „značajnim problemom“.

Američki predsednik Bajden u više navrata je isticao da ne želi sukob s Rusijom, niti SAD provociraju nuklearni sukob, a ne smatraju da postoji stvarna ruska namera za upotrebu nuklearnog oružja. To je potvrdio i u programskom članku koji je objavio prošle nedelje u „Njujork tajmsu“.

Posle talasa ruskih izjava o mogućnoj eskalaciji u nuklearnom pravcu, u maju je došlo do prvih kontakata komandanata i zvaničnika američke i ruske vojske. Nakon toga jenjava nuklearni vokabular ruskih zvaničnika.

Danas je to posebno važno jer, kako se ponekada čuje u stručnim krugovima, „ljudi su izgubili strah od nuklearnog rata“. Tokom prošlih 30 godina, percepcija realnosti nuklearne pretnje povukla se u pozadinu javne svesti: bila je potisnuta pitanjima kao što su klimatske promene, nekontrolisane migracije, međunarodni terorizam i, konačno, koronavirus.

Toj potcenjivačkoj percepciji nuklearnog sukoba doprinelo je i svojevrsno odsustvo napora dve glavne nuklearne sile, SAD i Rusije, da produže rokove važenja nekoliko sporazuma o ograničavanju nuklearnog naoružanja. Svim tim sporazumima, potpisanim pri kraju Hladnog rata, istekao je rok. Nuklearna retorika u tom smislu može da se smatra i upozorenjem kuda može da vodi odsustvo takvih sporazuma i flertovanje sa izbegavanjem njihovog potpisivanja.

Može li iko da predstavi dejstvo medija i dnevnih novina koje bi dve godine imale udarne vesti o nuklearnoj pretnnji, stalnim poskupljenjima, smanjivanju plata, štednji, odricanju i ukidanju odmora i na kraju gubljenju radnih mesta? Da li je to nešto što bi bio logičan odgovor Kremlja na stvaranje „antiruskog sveta“? Nesumnjivo da je odgovor pozitivan.

Posle prvih 100 dana rata postoje i signali koji bi mogli da podrže ovakav pravac razmišljanja. Nema trenutnog znaka da se Rusija povlači iz Ukrajine i to nije iznenađujuće, jer su sankcije imale perverzni efekat povećanja cene ruskog izvoza nafte i gasa, masovno povećavajući njen trgovinski bilans i finansirajući njene ratne napore. U prva četiri meseca 2022. Rusija bi mogla da se pohvali suficitom na tekućem računu od 96 milijardi dolara – što je više nego utrostručeno u odnosu na isti period 2021.

Kada je EU ranije prošle nedelje objavila delimičnu zabranu izvoza ruske nafte, cena sirove nafte na globalnim tržištima je porasla, što je Kremlju obezbedilo još jednu finansijsku dobit. Rusija nema poteškoća da pronađe alternativna tržišta za svoju energiju, pa je izvoz nafte i gasa u Kinu u aprilu bio viši za od 50 odsto na godišnjem nivou. Ostavićemo po strani razmatranje šta znači stvaranje osovine Moskva – Peking i šta su se ruski predsednik Putin i kineski predsednik Si dogovorili 21. februara u Pekingu, samo tri dana pre početka ruske vojne akcije, ali lako može da se pokaže da će u pozadini evropsko – ruskog sukoba ovo biti pakt koji će istisnuti SAD iz Azije.

Kada se globalna „superklasa“ sastala u Davosu prošle nedelje, javna poruka je bila osuda ruske agresije i obnovljena odlučnost da se čvrsto stane iza Ukrajine. Privatno, nikome nije bilo svejedno zbog ekonomskih troškova produženog rata. To je još jedan perverzan rezultat sankcija kojima je cilj produženje rata i veći troškovi za Rusiju. Što rat duže traje, utoliko su neprijatnosti za Zapad veće.

Kao rezultat rata, zapadne ekonomije se suočavaju sa periodom sporog ili negativnog rasta i rastuće inflacije – povratak na stagflaciju iz 1970-ih. Centralne banke smatraju da moraju da odgovore na skoro dvocifrenu inflaciju podizanjem kamatnih stopa. Nezaposlenost će rasti. Druge evropske zemlje se suočavaju sa istim problemima, ako ne i više, jer većina njih više zavisi od ruskog gasa.

Kada se sve ovo sagleda, možda paradoksalno zvuči i na Zapadu ne bi smelo da se kaže, ali brza pobeda Rusije iz ove perspektive bila je najpre u interesu Zapada, pa tek možda Rusije. Onda bi sve sankcije protiv Rusije ostale na snazi, a EU i Zapad ne bi ni osetili posledice ovog rata.

Otuda, predlog poslednjeg živog diplomatskog gladijatora Hladnog rata, Henrija Kisindžera, da Ukrajina što pre nahrani ljutog i gladnog suseda, može da se razume i kao predlog koji je trenutno najviše u interesu Zapada.

Ovaj rat predstavlja i Putinovo istorijsko nasleđe, budući da će sledeće godine biti održani predsednički izbori na kojima će moći poslednji put da bude izabran za predsednika. Putin će otići pod opštom osudom i omrazom Zapada, ali će ostaviti Rusiju kojoj dalje NATO širenje na istok neće biti neposredna pretnja i tako dati svom nasledniku odrešene ruke za pregovore i možda za novi sporazum sa Evropom i Zapadom. A to se neće desiti pre jedne decenije, decenije koja, po svemu sudeći, može biti rizičnija i turbulentnija u Evropi, nego u Rusiji.