0
Mir je kada su Rusi u Moskvi, kaže poznata finska izreka. Nažalost, to već dugo nije slučaj. Otkako je Vladimir Putin preuzeo vlast u zemlji, pre 22 godine, Kremlj je ponovo počeo da širi svoj uticaj. Politički i vojni. Danas su ruske trupe prisutne u gotovo celom bivšem Sovjetskom Savezu. Od januara ove godine, nakon pokušaja državnog udara u Nur-Sultanu, takođe i u Kazahstanu. I naravno, u Siriji i Africi. Nema ih samo u baltičkim državama, koje su članice NATO-a od 2004. godine. Ali njihovi agenti deluju i tamo, na Balkanu i drugde u Evropi. I ubijaju političke protivnike i izbeglice. U Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Austriji…
PROČITAJTE JOŠ:
Tekst preuzet sa sajta Medija centra napisao je Branko Soban.
Sada Rusija ponovo zvecka oružjem i preti novim ratom. Ali na Zapadu, gde upozoravaju na ozbiljne sankcije ako Moskva zaista krene u novu vojnu avanturu, nekako zaboravljaju da rat u Ukrajini zapravo traje već osam godina. Ruska vojska okupirala je Krim 2014. i istovremeno izvršila invaziju na nekada visoko industrijalizirani Donbas u istočnoj Ukrajini. Ovaj rat nikada nije bio gotov. Krim je i dalje pod ruskom okupacijom, kao i Donbas. Ovih dana zapadni lideri jedan za drugim dolaze u Kremlj i ubeđuju Putina da ne napada Kijev, ali začudo, niko ne zahteva povlačenje sa Krima ili iz Donbasa. Kao da je ruska okupacija ova dva dela Ukrajine svojevrsni “svršeni čin” koji očito nezvanično priznaju svi redom: NATO, Evropska unija pa i Sjedinjene Države.
Rusija je supotpisnica sporazuma Minsk 1 i Minsk 2. Prvi, koji sadrži 12 tačaka, potpisan je u septembru 2014. godine, šest meseci nakon početka sukoba u Donbasu. Glavni cilj je bio postizanje primirja, koje se nikada nije dogodilo. Do sada je u borbama palo blizu 14.000 ljudi, uključujući oko hiljadu ruskih vojnika, dobrovoljaca i plaćenika. Minsk 2, zaključen je u februaru 2015. godine nakon što je ukrajinska vojska pretrpela težak poraz u bitkama kod Ilovajska i Debaljceva. Kremlj je uporno negirao bilo kakvu umešanost ruske vojske u borbe u Ukrajini. Tamo se, kako je naveo, bore samo ukrajinski rudari i traktoristi! Očigledno po uzoru na nekadašnji Rumunski orački front, koji je pomogao Moskvi da završi sovjetizaciju Rumunije nakon Drugog svetskog rata… Ali odakle rudarima i traktoristima iz Donbasa mitraljezi, tenkovi, topovi, projektili, borbeni avioni?
Ukrajina bi trebala, u skladu sa odredbama Minsk 2, da obezbedi autonomiju narodu Donbasa i održi lokalne izbore. Moskva tvrdi da Kijev to ne želi. Ali sporazum, s druge strane, takođe poziva na potpuno povlačenje svih stranih trupa i plaćenika iz Donbasa kako bi ukrajinska vojska ponovo preuzela kontrolu nad granicom sa Rusijom. Moskva taj dio sporazuma ignoriše, jer bi sa povlaćenjem priznala okupaciju Donbasa. U takvoj situaciji, naravno, Ukrajina ne može garantovati autonomiju niti održati izbore na teritoriji koju već osam godina u suštini kontroliše Kremlj a ne vlada u Kijevu. Dakle, sve se vrti u začaranom krugu. Još više. Moskva sada Ukrajini preti novim ratom, a ruska Duma traži od Vladimira Putina da prizna tamošnje veštačke političke formacije – Narodne Republike Donjeck i Lugansk.
Kriza oko Ukrajine, koja je za Moskvu strateški važna kao svojevrsna posredna zona između Rusije i Zapada, u suštini je dokaz da raspad Sovjetskog Saveza i proces tranzicije još uvek nisu završeni. Godine 1991. ukrajinski predsednik Leonid Kravčuk, zajedno s ruskim predsednikom Borisom Jeljcinom i beloruskim predsednikom Stanislavom Šuškevičem, potpisali su takozvani Belovežski dogovor, kojim su tri bivše sovjetske republike u suštini raspustile sovjetsku imperiju. Raspad Sovjetskog Saveza bio je najveća geopolitička katastrofa 20. veka za Vladimira Putina, bivšeg agenta KGB-a i šefa nove Federalne službe bezbednosti FSB-a. Zbog ove Putinove izjave mnogi zapadni analitičari sadašnju krizu ocenjuju kao ozbiljan geopolitički problem, što nije slučaj. Za Putina je Ukrajina izrazito unutrašnjepolitički problem, stvoren iznutra, takođe krivicom Moskve. Kriza je dobila geostrateške razmere samo zbog ambicija Ukrajine da se pridruži NATO-u i Evropskoj uniji.
Ukrajina, najveća evropska država po površini (bez Rusije), potvrdila je svoju nezavisnost na referendumu 1. decembra 1991. Tada je više od 90 posto svih birača glasalo za nezavisnost. I na Krimu gde je za nezavisnu Ukrajinu glasalo 54 posto stanovništva. Suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine, koja je u to vreme bila treća po veličini nuklearna sila u svetu (posle Rusije i Sjedinjenih Država), a nuklearno oružje je posle premešteno u Rusiju, takođe je priznala Moskva u memorandumu iz 1994. godine. 1997. godine potpisala je sporazum o prijateljstvu i saradnji sa Kijevom. Dve zemlje su se tada konačno dogovorile o podeli Crnomorske flote, koja je bila usidrena u Sevastopolju na Krimu.
Ali nakon što je Vladimir Putin došao na vlast, zvanično je postao predsednik nakon izbora u martu 2000. godine, odnosi s Kijevom počeli su se ozbiljno kvariti. Pogotovo nakon narandžaste revolucije 2004.godine, a konačni prekid usledio je nakon nasilnih protesta na kijevskom Trgu nezavisnosti (Majdanu nezaležnosti), koji su izbili nakon što je tadašnji predsednik Viktor Janukovič pod pritiskom Kremlja okrenuo leđa Evropskoj uniji. Više od stotinu ljudi je tada poginulo na ovom evropskom Tjenanmenu. Ubijali su ih i ruski specijalci.
Usledila je okupacija Krima i napad na Donbas. Ruski planovi su tada bili mnogo širi. U Moskvi su počeli glasno pričati o nekakvoj Novorosiji (Novorusiji), kako se zvala bivša carska gubernija, koja se protezala od Donbasa pa sve do Odese. Ali planovi sa Novorusijom su propali, jer većina Ukrajinaca ne želi ovakvu ljubav prema Rusiji, već svoju budućnost vidi isključivo u evroatlantskim vezama.
Ukrajina je velika bol za Putina. Ovde je već dva puta poražen. I oba puta revolucija je počela protiv istog autokrate, Viktora Janukoviča, što je nesumnjivo retkost u svetu. Vladimir Putin je stalno gubio Ukrajinu u to vreme. Sada će je zauvek izgubiti. Zbog opasnog ruskog susedstva, Ukrajina je odlučna da pristupi NATO-u, što je i zapisano u ustavu u Kijevu u februaru 2019. (to su, na primer, učinile Gruzija, Crna Gora i Kosovo). Za ovaj ustavni amandman tada je glasalo 335 (od 450) poslanika.
Glavni cilj sadašnjih ultimatuma Zapadu, koji snažno podsećaju na Hitlerove ultimatume Evropi 1938. godine, kada je u pitanju sudbina Sudeta, jeste zaustavljanje ukrajinskog puta u NATO i Evropsku uniju. Ukrajina je izuzetno važna posredna zona sa Zapadom za strateške koncepte Kremlja. Rusija se već graniči s pet članica NATO-a (Norveška, Poljska, Litvanija, Latvija i Estonija), ali Ukrajina ima potpuno drugačiju poziciju u ruskoj političkoj i istorijskoj retorici od njenih baltičkih suseda. Zvanična politička mitologija Kremlja insistira na tome da Ukrajinaca kao nacije uopšte nema. Da su Rusi, Ukrajinci i Belorusi u osnovi jedan narod koji mora živeti zajedno. Ovo je ono što je Vladimir Putin (ponovo) napisao u poznatom eseju prošlog jula. Otuda taj strah od bekstva Ukrajine iz zagrljaja Moskve.
I na kraju, tu je i njegov strah od demokratije, koja je u Ukrajini, uprkos svim slabostima i korupciji, mnogo veća nego u Rusiji, koja je pod Putinom konačno postala diktatorska država. Moskva jednostavno nije mogla verovati da je Volodimir Zelenski tako lako postao novi predsednik Ukrajine. Šta ako se ovako nešto ponovi u Rusiji, počeli su bolno razmišljati u Kremlju? Naime, Vladimir Putin se užasno plaši obojenih revolucija i protesta koji su se desili u Gruziji, Ukrajini, Kirgistanu, Belorusiji, Kazahstanu… Stoga je spreman učiniti sve da Ukrajina ne pobegne iz njegovog zagrljaja. Otuda ultimatumi Zapadu i zahtevi za novom Jaltom, koja bi mu dala slobodu da kontroliše bivši sovjetski prostor, ali i istočnu Evropu. Ne samo Ukrajini, već i Finskoj i Švedskoj nije dozvoljeno da uđu u NATO, upozorava Moskva.
Vladimir Putin se plaši masa, strahuje za svoju budućnost. On je čovek prošlosti koji živi u svom svetu, daleko od stvarnosti. Okružen je isključivo ljudima iz kruga KGB-a, poput sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost Nikolaja Patruševa, šefa SVR-ove spoljne obaveštajne službe Sergeja Nariškina i šefa FSB-a Aleksandra Bortnikova. Ovi ljudi, za razliku od oligarha, koji većinu svog bogatstva (i svoje porodice) imaju u inostranstvu, izuzetno su skeptični i nepoverljivi prema Zapadu. Zbog kovida, Vladimir Putin je skoro dve godine bio sakriven u strogo obezbeđenom bunkeru u svojoj rezidenciji u Novom Ogarevu, bez pravog kontakta sa spoljnim svetom. Informacije koje su mu dostavljane bile su stoga strogo odabrane. Tako Vladimir Putin verovatno i ne zna da više od 60 posto Ukrajinaca želi u NATO, a da više od 70 posto ne želi da se približi Rusiji…
Zvanična Moskva godinama tvrdi da je Zapad neprestano ponižava. To, naravno, nije tačno. Niko ne ponižava Rusiju i rusku naciju tako brutalno i korumpirano kao njena sadašnja elita, sastavljena od bivših kagebeovaca i silogarha (siloviki + oligarsi) koji kontrolišu većinu ekonomije. Putinova Rusija stoga sve više podseća na posadu broda Pikvod iz Melvilovog Mobi Dika. Kapetan Ahab je polulud. On vodi brod (svesno) u propast, ali mu mornari (za razliku od posade Bauntija) ne pružaju otpor. Tipično za autoritarna društva, kaže američki sociolog Vilijam Kornhauser, gde su mase, za razliku od pluralnih društava, mnogo podložnije propagandi elita i u pravilu se ne opiru zlostavljanju.
Ali Henrik Ibsen, u svom čuvenom Neprijatelju naroda, jasno daje do znanja da je najopasniji neprijatelj istine i slobode većina među nama. A kada se ta konačno probudi i u Rusiji, kao što je to bilo u Ukrajini, na primer, s Putinom će zauvek biti gotovo. Ali do tada ćemo morati još malo pričekati, jer je većina Putinovih političkih protivnika ubijena ili je u zatvoru. Prema Memorijalu (NVO), u Rusiji već ima više od hiljadu političkih zatvorenika. Više nego što ih je bilo 1980-ih, kada je Mihail Gorbačov preuzeo vodstvo Sovjetskog Saveza.
Autor je novinar i publicista, nekadašnji dopisnik Dela iz Kaira i Moskve
BONUS VIDEO: Ukrajina: Rat ili mir – gosti Nataša Ivanovski i Aleksandar Vasović
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
