0
Jedna od prvih stvari koje treba shvatiti u vezi sa reportažama, analizama i komentarima koji su se pojavili od napada na Hamas 7. oktobra jeste da niko nema punu priču. Kao i uvek, teško prodreti u maglu rata da bi se shvatilo šta se dešava na bojnom polju. Novi oblik sukoba između Izraelaca i Palestinaca još se nije pojavio.
Događaji se i dalje brzo odvijaju. Strahovi da bi se rat mogao proširiti su veoma realni. Nove realnosti na Bliskom istoku su negde tamo, ali njihov oblik i način na koji će funkcionisati zavise od načina na koji ovaj rat ide do kraja godine, a verovatno i kasnije.
Evo nekoliko stvari koje znamo, a neke koje ne znamo. Spisak nije konačan. Neki ljudi su se rugali Donaldu Ramsfeldu, američkom sekretaru odbrane u vreme invazije na Irak 2003. godine, kada je govorio o „nepoznatim nepoznanicama“. Ali u ovom delu sveta, koliko i u bilo kom drugom, one postoje – i kada se pojave, mogu napraviti veliku razliku, prenosi BBC.
1.
Sigurno je da Izraelci podržavaju vojnu kampanju za slamanje moći Hamasa i njegovog mlađeg partnera Islamskog džihada u Gazi. Njihov bes je pokrenut šokom od napada Hamasa, ubistvom više od 1.400 ljudi i činjenicom da se oko 240 talaca još uvek drži u Gazi.
Noam Tibon, penzionisani general izraelske vojske se sa suprugom odvezao u Nahal Oz, kibuc na granici sa Gazom, nakon što je Hamas napao 7. oktobra. Njegova misija, koja je bila uspešna, bila je da spase svog sina, snaju i njihove dve male ćerke koje su bile u svojoj sigurnoj sobi, čujući kako napadači Hamasa lutaju napolju.
Tibon je možda u penziji, ali on je 62-godišnjak veoma dobrog izgleda. Završio je naoružan jurišnom puškom i šlemom koje je uzeo od mrtvog izraelskog vojnika, predvodeći grupu vojnika koje je okupio u haosu tog dana, raščišćavajući kibuc i spasavajući živote svoje porodice i mnogih drugih.
General je bio izraelski oficir stare škole, otvorenog govora.
„Gaza će patiti… nijedna nacija se neće složiti da će vaš komšija klati bebe, žene ili ljude. Baš kao što su Britanci razbili svog neprijatelja tokom Drugog svetskog rata. To je ono što treba da radimo u Gazi. Nema milosti“, rekao je.
Što se tiče nedužnih civila koji ginu rekao je: „Nažalost, to se dešava. Živimo u teškom kraju i moramo da preživimo… moramo da budemo čvrsti. Nemamo izbora.“
Mnogi Izraelci ponavljaju njegovo mišljenje da je smrt palestinskih civila nesrećna, ali da ih ubijaju zbog akcija Hamasa.
2.
Takođe je jasno da izraelski napad na Hamas izaziva strašno krvoproliće. Najnovija brojka palestinskih smrtnih slučajeva iz ministarstva zdravlja Gaze, kojim upravlja Hamas, premašila je 9.000 – od kojih su oko 65 odsto deca i žene.
Nije jasno koliko je ubijenih muškaraca bilo među civili ili su se borili za Hamas ili Islamski džihad. Američki predsednik Džo Bajden i Izraelci ne veruju podacima ministarstva. Ali u prošlim sukobima, međunarodne organizacije su smatrale da su palestinske statistike o žrtvama tačne.
Jedna mračna prekretnica se brzo približava. Ujedinjene nacije (UN) kažu da je oko 9.700 civila ubijeno u Ukrajini od potpune ruske invazije pre 21 mesec.
Neki od palestinskih žrtava su mogli biti deo Hamasa. Ali čak i ako taj procenat iznosi čak 10 odsto, što je malo verovatno, to znači da je Izrael na putu da ubije onoliko palestinskih civila za nešto više od mesec dana koliko je Rusija ubila u Ukrajini od februara 2022.
UN kažu da podaci za Ukrajinu su nepotpuni i pravi broj ubijenih civila je verovatno veći, dok će u Gazi broj mrtvih takođe verovatno biti veći jer se veruje da su mnogi Palestinci zatrpani pod ruševinama.
Kancelarija UN za ljudska prava saopštila je da je toliko civila ubijeno i ranjeno u izraelskim vazdušnim napadima da ima ozbiljnu zabrinutost da su napadi nesrazmerni i da bi mogli biti ratni zločini.
Od prvih dana nakon napada na Hamas, predsednik Bajden podržava odluku Izraela da upotrebi vojnu silu da ukloni Hamas sa vlasti. Ali on je takođe dodao kvalifikaciju da to treba da se uradi „na pravi način“. Mislio je da Izrael treba da poštuje zakone rata koji štite civile.
Američki državni sekretar Entoni Blinken doputovao je u Tel Aviv. Pre nego što je poleteo, rekao je: „Kada vidim palestinsko dete – dečaka, devojčicu – izvučeno iz ruševina srušene zgrade, to me pogodi u stomak kao da vidim dete iz Izraela ili bilo gde drugde”.
3.
Još nešto što sigurno znamo je da je izraelski premijer Benjamin Netanijahu pod velikim pritiskom.
Za razliku od izraelskih bezbednosnih i vojnih šefova, on nije prihvatio nikakvu ličnu odgovornost za katastrofalan niz neuspeha koji su 7. oktobra ostavili izraelske pogranične zajednice praktično nebranjene.
Prošle nedelje, 29. oktobra, izazvao je uzbunu kada je poslao tvit u kojem okrivljuje obaveštajne agencije. Netanijahu je izbrisao poruku i izvinio se.
Trojica Izraelaca, bivši mirovni pregovarač, bivši šef Šin Beta (izraelske unutrašnje obaveštajne agencije) i tehnološki preduzetnik, napisali su članak u časopisu Forin Afers u kojem su rekli da Netanijahu ne bi trebalo da učestvuje u ratu i šta god sledi.
Izraelski premijer ima lojalne pristalice, ali je izgubio poverenje istaknutih ličnosti u izraelski vojni i bezbednosni establišment.
Noam Tibon, penzionisani general koji se borio u kibucu Nahal Oz da bi spasio svoju porodicu, poredi Netanijahua sa Nevilom Čemberlenom, britanskim premijerom koji je bio primoran da podnese ostavku 1940. godine, a zamenio ga je Vinston Čerčil.
Tibon mi je rekao: „Ovo je najveći neuspeh u istoriji države Izrael. To je bio vojni neuspeh. Bio je to neuspeh obaveštajnih službi. I to je bio neuspeh vlade… one koja je stvarno nadležna – i sva je kriva je na njemu – premijer je Benjamin Netanijahu… On je zadužen za najveći neuspeh u istoriji Izraela.“
4.
Takođe je jasno da je stari status kvo razbijen. Bilo je neprijatno i opasno, ali izgledalo je da ima izvesnu mračno poznatu stabilnost. Od kraja poslednje palestinske pobune oko 2005. godine pojavio se obrazac za koji je Netanijahu verovao da se može održati u nedogled. To je bila opasna iluzija za sve zainteresovane – Palestince i Izraelce.
Argument je glasio da Palestinci više nisu pretnja Izraelu. Umesto toga, oni su bili problem kojim se treba upravljati. Dostupni alati uključuju štapove, šargarepe i drevnu taktiku „zavadi pa vladaj“.
Netanijahu, koji je bio premijer većinu vremena od 2009. godine – nakon ranijeg perioda između 1996. i 1999. godine – dosledno je tvrdio da Izrael nema partnera za mir.
Potencijalno jeste. Palestinska uprava (PA), koja je glavni rival Hamasu, je organizacija sa dubokim nedostacima i mnogi koji je podržavaju veruju da njen ostareli predsednik Mahmud Abas mora da se povuče. Ali prihvatila je ideju o uspostavljanju palestinske države uz Izrael još 1990-ih.
„Zavadi pa vladaj“ za Netanijahua značilo je dozvoliti Hamasu da izgradi svoju moć u Gazi na račun PA.
Dok izraelski premijer sa najdužim stažom uvek pazi šta govori u javnosti, njegovi postupci tokom mnogo godina pokazuju da ne želi da dozvoli Palestincima da imaju nezavisnu državu. To bi podrazumevalo odustajanje od zemlje na Zapadnoj obali, uključujući istočni Jerusalim, za koji izraelska desnica veruje da pripada Jevrejima.
S vremena na vreme, Netanijahuove izjave bi procurile. Tokom 2019. godine, brojni izraelski izvori kažu da je on grupi svojih članova parlamenta iz Likuda rekao da bi, ako se suprotstave palestinskoj državi, trebalo da podrže šeme za upumpavanje novca – uglavnom od Katara – u Gazu. Rekao im je da bi produbljivanje podela između Hamasa u Gazi i PA na Zapadnoj obali onemogućilo uspostavljanje države.
PROČITAJTE JOŠ:
0
0
0
5.
Takođe je jasno da Izrael, uz podršku Amerikanaca, neće tolerisati dogovor koji omogućava Hamasu da ostane na vlasti. To garantuje mnogo više krvoprolića. Postavlja i velika pitanja o tome šta ili ko ih zamenjuje, na koja do sada nije odgovoreno.
Sukob između Arapa i Jevreja za kontrolu nad zemljom između reke Jordana i Sredozemnog mora traje više od 100 godina. Jedna pouka njegove duge i krvave istorije je da nikada neće biti vojnog rešenja.
Devedesetih godina prošlog veka uspostavljen je mirovni proces u Oslu kako bi se pokušao okončati sukob uspostavljanjem palestinske države sa glavnim gradom u istočnom Jerusalimu uz Izrael. Poslednji pokušaj da se ona oživi, posle višegodišnjih pregovora o prekidu, desio se za vreme Obamine administracije. To je propalo pre deceniju, i od tada je dozvoljeno da se sukob zagnoji.
Kao što su predsednik Bajden i mnogi drugi rekli, jedina moguća šansa za izbegavanje novih ratova je uspostavljanje palestinske države uz Izrael. To neće biti moguće sa sadašnjim liderima na bilo kojoj strani. Ekstremisti, i izraelski i palestinski, učinili bi sve što su mogli da odbace tu ideju, kao što su činili od 1990-ih. Neki od njih veruju da slede volju Božiju, što ih onemogućava ubediti da prihvate sekularni kompromis.
Ali ako ovaj rat ne donese dovoljan šok da razbije duboko ukorijenjene predrasude i da ideju o dve države učini održivom, ništa neće. A bez obostrano prihvatljivog načina za okončanje sukoba, više generacija Palestinaca i Izraelaca biće osuđeno na još ratova.