10
Papa Franja, poglavar Rimokatoličke crkve, preminuo je danas u Vatikanu, ostavivši za sobom deceniju papinstva koja je, uprkos brojnim izazovima, ostavila dubok trag i na Balkanu. Za razliku od prethodnih papa, Franja je bio specifičan po svom vrlo izbalansiranom pristupu prema regionu, posebno prema Srbiji.
Iako je dolazio iz Latinske Amerike, papa Franja je dobro razumeo složenosti istorije Balkana, pa su njegovi potezi često iznenađivali i najtvrdokornije skeptike u Srbiji – i to prijatno. Tokom celog svog pontifikata, on nikada nije priznao nezavisnost Kosova. Vatikan je, i pod njegovim vođstvom, ostao uzdržan po tom pitanju, iako su mnoge zemlje Zapada to već odavno učinile. Ova pozicija Vatikana naišla je na odobravanje u Beogradu, gde se papa Franja sve češće percipirao kao razuman i pravedan lider.
Još snažnije reakcije u regionu izazvao je njegov stav o Alojziju Stepincu, nadbiskupu Zagreba iz vremena NDH, koji je u Hrvatskoj gotovo mitski uzdignut, a u Srbiji i dalje smatran kontroverznom figurom zbog njegove uloge tokom Drugog svetskog rata.
Papa Franja je zaustavio proces kanonizacije Stepinca, što je izazvalo žestoke reakcije u Zagrebu, ali je naišlo na gotovo univerzalnu podršku u srpskoj javnosti. Uprkos pritiscima iz Hrvatske biskupske konferencije, papa je insistirao da se istina mora utvrditi do kraja i formirao je zajedničku komisiju Srpske pravoslavne crkve i Katoličke crkve u Hrvata. Nakon tri godine rada, komisija je zaključila – dogovora nema. Ali ono što se u Beogradu čitalo između redova jeste da papa Franja zapravo ne želi Stepinca za sveca.
„Irineo, grande patriarca“ – tako je govorio o patrijarhu Irineju, s kojim je bio u direktnoj komunikaciji tokom procesa oko Stepinca. Srpska strana je imala osećaj da je na njihovoj strani bio i sam papa. Kako su preneli članovi komisije, hrvatski teolozi nisu uspeli da odbrane Stepinčevu ulogu ni pre 1941. godine, a kamoli tokom i posle rata. Papa Franja, prema tvrdnjama iz crkvenih krugova, nije želeo da Katolička crkva nosi teret potencijalne rehabilitacije istorijskih figura sa mračnim senkama.
Za vreme njegovog pontifikata, Srpska pravoslavna crkva je prvi put stekla utisak da Vatikan ne samo da saslušava njene stavove – već ih i uvažava. U tom svetlu treba posmatrati i retke, ali značajne gestove poput poziva na mir na Balkanu, nenametanja papine posete Srbiji, kao i očigledno razumevanje složenog odnosa Srba prema Katoličkoj crkvi kroz istoriju.
U Zagrebu, međutim, situacija je bila obrnuta – deo hrvatskog klera je papu Franju optuživao da „žrtvuje Hrvate zbog politike“, a neki su išli toliko daleko da ga nazovu „antihrvatskim papom“. Njegovo kritičko distanciranje od klerikalizma i nacionalizma unutar crkve, ali i potezi poput istrage o finansijama hrvatskog klera ili rezervisanost prema Međugorju, samo su pojačali tenzije.
Papa Franja je svoj poslednji javni nastup imao na Uskrs, kada je iz bolničke postelje, uprkos teškoj upali pluća i slabom zdravlju, vernicima uputio poruku mira i pozvao na hitan prekid vatre u Gazi. Vernici su mu uzvikivali „Živeo papa“, dok je iz specijalnog vozila blagosiljao okupljene. Ali ono što je možda poslednje ostalo kao tiho svedočenje njegove politike jeste činjenica da je preminuo bez da je ikada priznao Kosovo, i bez da je Stepinac postao svetac.
U svetu u kojem su crkveni kompromisi često diktirani geopolitičkim interesima, papa Franja je na Balkanu ostao figura čiji su stavovi delovali iznenađujuće principijelno. A za mnoge u Srbiji – i pravedno.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
