Totalni karantin za 1,3 milijarde stanovnika Indije, koji je uveden prošle nedelje da zaštiti stanovništvo od koronavirusa počeo je polako da se pretvara u socijalnu katastrofu, jer milioni Indijaca kojima život zavisi od dnevnog honorara, uskoro neće imati šta da jedu.
Dok oni koji su srećni da rade na poslovima od kuće i ne brinu za egzistenciju, postoje noni koji se suočavaju sa teškim problemima- javni previz ne radi, kako stići do posla?
Britanski BBC razgovarao je sa jednim takvim radnikom, zidarom Goutamom Lal Meenaom koji živi u jednom od sela na severu Radžastana, a radi u susednom Gudžaratu. Prema njegovim rečima trenutno preživljava samo na vodi i krekerima.
Dnevno je pre krize zarađivao svega 400 rupija, odnosno samo malo više od pet dolara. Većinu svoje zarade šalje kući, porodici. To je sada prošlost, a muškarac se morao pešice zaputiti kući. Danima je hodan u sandalama kako bi se vratio kući.
„Hodam danju i noću. Koja mi je druga opcija? Nemam gotovo ništa novca, nemam hrane…“, ispričao je nesrećni Goutamo.
Ali, on nije sam. Širom Indije milioni radnika naouštaju gradove i vraćaju se kući u ruralne krajeve. Radi se o „radnicima migrantima“, u velikom broju neprijavljeni radnici koji čine kičmeni stub ekonomije milionskih indijskih gradova – kuvaju, grade zgrade, voze rikše, dostavljaju, odčepljuju toalete, proizvode automobile, šišaju kosu, dostavljaju novine… Više od sto miliona njih, pobeglih od siromaštva u svojim selima, žive u krajnje neadekvatnim uslovima, a od prošle nedelje postali su i izbeglice.
Stotine ljudi sa rančevima, među kojima su žene i deca, napuštaju velike gradove i vraćaju se kući. Njihova radna mesta više ne postoje, a propale su i brojne kompanije koje su im omogućile te poslove. BBC tvrdi da ovo podseća na veliku izbegličku krizu 1947. kada je oko petnaest miliona ljudi pobeglo prema istoku i zapadu Pakistana. I ove 2020. stotine se izbeglica na svom putu suočava s glađu i umorom, a mediji donose naslove poput „Indija se vraća kući“.
Potpuni karantin u Indiji pretvara se tako u pravu humanitarnu katastofu.
Među izbeglicama je i 90-godišnja žena Kajodi koja je do krize prodavala igračke na ulici. Kako bi se vratila u svoj rodni Radžastan, iz Delhija je morala pešačiti više od stotinu kilometara. Reporteri BBC-a susreli su je kako jede krekere i puši ručno umotanu cigaretu, naslonjena na starački štap.
„Da mogu, kupila bih kartu za autobus. Ali ne mogu, nema javnog prevoza za vreme opšteg karantina“, ispričala je starica.
Reporteri su na putu zatekli i petogodišnje dete koje pešači na ruti od gotovo 700 kilometara uz svog oca, građevinskog radnika. Putuju prema svojoj kući u centralnoj Indiji.
Neki ne mogu izdržati takve napore. Prošle nedelje tridesetdevetogodišnji muškarac je preminuo od iscrpljenosti na 300 kilometara dugom putu od Delhija prema Madža Pradešu, muškarac (62) kolabirao je i umro nedaleko Gudžarata, a četvoro migranata pregazio je kamion na putu u mrklom mraku.
Službene vlasti pozivaju radnike da ne napuštaju gradove, posebno kako se u velikim grupama ne bi zarazili novim koronavirusom, ali ne nude rešenje za preživljavanje tih ljudi.
„Želeti ići kući normalno je u vreme krize. Indija šaljeavione za neke od njih, ali je nemoguće organizovati prevoz za toliko ljudi, neki će naprosto morati pešačiti – rekao je Shekhar Tumpa, osnivač i urednik lokalnih novina The Print.
BBC podseća na kugu koja je u Indiji izbila 1994., kada je polovina velikih gradova napušteno. Situacija po mnogočemu podseća na ta crna vremena, a ne nazire joj se kraj. Kao i uvek, napominju analitičari, najugroženiji će biti siromašni.
Autor: Andrej Mlakar/Jutarnji list/BBC