1
Američki vojni i bezbednosni krugovi objavili su nove, do sada najkonkretnije podatke o hipersoničnom oružju „Dark Eagle“, poznatom i kao Long Range Hypersonic Weapon (LRHW), koje Sjedinjene Američke Države razvijaju kao deo svoje strategije brzog, preciznog udara na najvažnije ciljeve protivnika. Nove informacije saopštene su tokom nedavne posete američkog ministra odbrane Pita Hegseta vojnom kompleksu Redstone Arsenal u saveznoj državi Alabami, piše The War Zone.
Tokom te posete, Redstone Arsenal je proglašen i novim sedištem Američke svemirske komande (SPACECOM), a javnosti su prikazani i ključni elementi najnaprednijih raketnih sistema američke vojske.
„Dark Eagle“ je kopneni, mobilni raketni sistem, koji se lansira sa prikolice, a koristi tzv. hipersonično boost–glide vozilo. Nakon lansiranja raketa izlazi iz atmosfere, a zatim se projektil velikom brzinom vraća u nju, manervišući nepredvidivo brzinama većim od Maha 5. Upravo ta kombinacija brzine i manevara čini ga izuzetno teškim za presretanje savremenim protivraketnim sistemima.
Za razliku od klasičnih balističkih projektila, „Dark Eagle“ ne prati predvidivu putanju, što ga čini idealnim za gađanje visokoprioritetnih i vremenski osetljivih ciljeva, poput sistema protivvazdušne odbrane, komandnih centara, radarskih instalacija i senzorskih mreža. Reč je o prvom pravom hipersoničnom oružju namenjenom operativnoj upotrebi u američkoj vojsci, navodi The War Zone.
Ista raketna arhitektura koristi se i u mornaričkoj verziji sistema, pod nazivom Intermediate Range Conventional Prompt Strike (IRCPS), koja će se lansirati sa brodova i podmornica.
General-potpukovnik Francisko Lozano, direktor za hipersonično oružje i napredne sisteme u američkoj vojsci, tokom prezentacije rekao je ministru Hegsetu da „Dark Eagle“ ima domet od oko 3.500 kilometara. Prethodno su zvanični podaci govorili o dometu od najmanje 2.775 kilometara, ali nije jasno da li je domet u međuvremenu povećan kroz testiranja ili su raniji podaci namerno umanjeni, što je česta praksa u vojnoj industriji.
Lozano je naveo i konkretne primere:
– kontinentalna Kina mogla bi da se pogodi sa ostrva Guam,
– Moskva bi bila u dometu ako bi sistem bio raspoređen u Velikoj Britaniji,
– Teheran bi mogao da se gađa iz Katara.
Posebnu pažnju izazvala je informacija o bojevoj glavi. Jedan neimenovani oficir američke vojske rekao je da „Dark Eagle“ ima bojevu glavu tešku manje od 30 funti (oko 13,6 kilograma), što je izuzetno malo za projektil ovakvog dometa — čak manje nego kod pojedinih raketa vazduh–vazduh.
Prema njegovim rečima, bojeva glava služi prvenstveno da „rasporedi projektile“, dok se najveći deo razorne moći oslanja na čisto kinetički udar, odnosno ogromnu energiju projektila koji pogađa cilj hipersoničnom brzinom. Efekti udara mogu da pokriju područje veličine većeg parkinga, što je dovoljno za neutralisanje radara, baterija protivvazdušne odbrane i sličnih „mekših“ ciljeva.
Oficir je potvrdio i da „Dark Eagle“ može da pređe svoj maksimalni domet za manje od 20 minuta, čime se vreme reakcije protivnika svodi na minimum.
Pročitajte još:
Razvoj „Dark Eaglea“ pratile su brojne tehničke poteškoće i kašnjenja. Pentagon je ranije izražavao zabrinutost zbog efikasnosti bojeve glave, jer prvi testovi nisu uključivali realistične ciljeve. Tek tokom 2024. godine sprovedeni su dodatni testovi sa reprezentativnim metama, čiji se rezultati i dalje analiziraju.
Američka vojska i dalje planira da sistem postane operativan do kraja fiskalne 2025. godine, iako nije potpuno jasno da li će se taj rok ispoštovati. Jedna baterija već je raspoređena u bazi Fort Luis, dok bi druga trebalo da stigne tokom ove godine.
Trenutno se proizvodi jedan sistem mesečno, ali je cilj da se proizvodnja poveća na dva mesečno, odnosno 24 godišnje. Ipak, pojedini analitičari upozoravaju da će visoka cena i mali broj proizvedenih projektila učiniti „Dark Eagle“ svojevrsnim „srebrnim metkom“ – izuzetno moćnim, ali ograničenog uticaja u dugotrajnom, masovnom sukobu.
Uprkos tim ograničenjima, Pentagon smatra da bi stavljanje „Dark Eaglea“ u operativnu upotrebu predstavljalo važan strateški preokret, posebno u kontekstu zaostajanja SAD za Kinom u razvoju hipersoničnog naoružanja.
