Li Đingzi je provela više od tri decenije tražeći sina Mao Jina, koji je otet 1988. godine i prodat. Maltene je odustala od nade da će ga ikad ponovo videti, ali u maju je konačno primila poziv koji je sve vreme čekala.
Vikendima bi Đingzi i njen muž vodili njihovog mališana Mao Jina u zoološki vrt ili u jedan od mnogobrojnih parkova u njihovom gradu Ksijanu, prestonici provincije Šanksi u centralnoj Kini. I jedna od tih lokacija zauvek je ostala posebno živopisno urezana u njenom sećanju, piše BBC.
„U to vreme imao je jednu i po godinu. Odveli smo ga u gradski zoološki vrt u Ksijanu. Video je crva na zemlji. Bio je veoma radoznao, pokazao je prstom na crva i rekao: ‘Mama, crv!’ I dok sam ga vodila iz zoološkog vrta, držao je crva u ruci i prineo ga uz moje lice“, kaže Đingzi.
Mao Jin je bio njen sin jedinac – kineska politika jednog deteta bila je u punom jeku, tako da nije ni mogla da ima više dece. Želela je da on uči marljivo i da bude uspešan, tako da mu je nadenula nadimak Đia Đia, što znači „veliki“. Ona i njen muž bi ga ostavljali u vrtiću ujutro i odlazili po njega posle posla.
Đingzi je radila za kompaniju za izvoz pšenice i u vreme žetve morala bi da ode iz grada na nekoliko dana da poseti dobavljače na selu. Đia Đia bi ostajao kod kuće sa tatom. Tokom jednog takvog putovanja, dobila je poruku od poslodavaca da mora hitno da se vrati kući. Žurno se vratila u Ksijan, gde joj je šef saopštio poražavajuću vest.
„Naš gazda je izgovorio samo jednu rečenicu: ‘Vaš sin je nestao'“, kaže Đingzi. „Mozak mi se zablokirao. Pomislila sam da se možda izgubio. Nije mi palo na pamet da neću moći da ga nađem.“
Bilo je to u oktobru 1988. godine, a Đia Đia je imao dve godine i osam meseci.
Đingzin muž je objasnio da je pokupio Điu Điu iz vrtića i stao na putu do kuće da mu donese čašu vode iz malog hotela koji je bio u vlasništvu porodice. Ostavio je dete samo minut-dva kako bi ohladio vodu, a kad se okrenuo Đie Đie više nije bilo.
Đingzi je pretpostavila da će on brzo biti pronađen.
„Pomislila sam da se moj sin možda izgubio i da ne može da nađe put do kuće i da će ga dobronamerni ljudi naći i vratiti mi ga“, kaže ona. Ali kad je prošlo nedelju dana a niko ga nije doveo u policijsku stanicu, znala je da je situacija ozbiljna.
Plakala bi kad god bi ugledala odeću nestalog sina, njegove cipelice i igračke sa kojima se igrao. U to vreme, Đingzi nije znala da je trafiking dece veliki problem u Kini.
Politika jednog deteta uvedena je 1979. godine kao pokušaj da se zauzda rapidno narastajuće stanovništvo Kine i da se ublaži siromaštvo. Parovi koji su živeli u gradovima mogli su da imaju samo jedno dete, dok su oni u ruralnim krajevima mogli da imaju drugo ako je prvo bila devojčica.
Parovi koji su želeli sina da bi produžio lozu i starao se o njima u starosti nisu mogli da nastave da pokušavaju da dobiju dečaka; suočavali su se sa strogim kaznama i njihova prekobrojna deca ne bi dobijala nikakve socijalne pogodnosti.
Smatra se da je ova politika doprinela porastu otmice dece, naročito dečaka. Ali Đingzi nije znala ništa o tome.
„Ponekad bi se na televiziji pojavile objave o nestaloj deci, ali nikad nisam pomislila da su ona oteta i prodata. Samo sam mislila da su se izgubila“, kaže ona.
U međuvremenu su se ona i muž razveli, ali Đingzi nikad nije prestala da traži. Svakog petka posle podne kad bi završila sa poslom, odlazila bi vozom u obližnje pokrajine da traži Điu Điu, vraćajući se u nedelju uveče spremna da se u ponedeljak ujutro vrati na posao.
Kad god je imala neki trag – vest o dečaku koji je izgledao kao Đia Đia – odlazila bi tamo i istražila.
Đingzi je u međuvremenu postala svesna da ima mnogo roditelja čija su deca nestala, ne samo u Ksijanu već i šire, i počela je da sarađuje s njima. Oformili su mrežu koja pokriva većinu provincija u Kini. Slali su velike kese letaka jedni drugima i lepili ih u provincijama za koje su oni bili zaduženi.
Kad njenog sina nije bilo već 19 godina, Đingzi je započela dobrovoljni rad sa svojim sajtom, Bebo, vrati se kući, koji pomaže da se porodice povežu sa njihovom nestalom decom.
Potom je 2009. godine kineska vlada osnovala bazu podataka DNK, u kojoj su parovi koji su izgubili dete i deca koja sumnjaju da su oteta mogli da registruju svoj DNK. Bio je to veliki korak napred, koji je pomogao da se reši hiljade slučajeva.
Većina nestale dece za koje je Đingzi čula bila su muška. Parovi koji ih kupuju nemaju decu ili imaju ćerke, ali ne i sinove, a većina potiče sa sela. Ljudi su se javljali, rešeno je mnogo slučajeva i stotinama roditelja vraćena su deca, ali nijedno nije bilo njen sin.
A onda je 10. maja ove godine – na Dan majki – dobila poziv iz Uprave za javnu bezbednost Ksijana sa neverovatnom vešću: „Mao Jin je pronađen.“
Kao dan njihovog ponovnog susreta odabran je ponedeljak 18. maj. Đingzi je bila nervozna. Nije bila sigurna šta će njen sin misliti o njoj. On je sada bio odrastao čovek, oženjen, i vodio je vlastitu firmu za unutrašnju dekoraciju.
Na dan ponovnog susreta, Kineska centralna televizija (CCTV) emitovala je uživo prenos koji je prikazao Điu Điu kako ulazi u ceremonijalnu salu Uprave za javnu bezbednost Ksijana i viče: „Majko!“ dok joj trči u zagrljaj. Majka, sin i otac su zajedno plakali.
Đingzi je kasnije saznala da je Đia Đia prodat paru bez dece u provinciji Sečuan za 6.000 jena (840 dolara u današnjem novcu), godinu dana nakon što je otet. Roditelji koji su ga usvojili promenili su mu ime u Gu Ningning i odgojili ga kao vlastitog sina jedinca.
Đingzi kaže da je u poslednjih nekoliko godina zahvaljujući naporima kineske vlade i kineskih medija koji su pisali o ovom problemu, broj otmica dece opao. Ali ima još mnogo porodica koje traže nestalu decu i mnogo odrasle dece koja traže biološke roditelje. A to znači da Đingzi ima još mnogo posla.
„Nastaviću da pomažem ljudima da pronalaze svoje porodice“, kaže ona.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare