11
U Turskoj se u junu 2023. održavaju parlamentarni i predsednički izbori. Šest opozicionih stranaka udružilo je snage. Oni žele da na predsedničke izbore pošalju zajedničkog kandidata. Pitanje je koga?
Nakon višegodišnjih pregovora, turska opozicija je krajem prošle godine konačno smogla snage da sklopi savez pod imenom „Šestorka za stolom“ (Altili Masa). On se sastoji od šest političkih stranaka, čija se saradnja do prije samo nekoliko godina činila nezamislivom.
Njihovi najvažniji ciljevi su: prekinuti dugogodišnju dominaciju vladajuće Erdoganove stranke AKP i vratiti zemlju u parlamentarni sistem kako bi se predsjedniku oduzeo dio ovlašćenja i moći. To bi trebalo da je u skladu s voljom mnogih birača.
Naime, u nedavno objavljenom izveštaju turskog Instituta za istraživanje javnog mnjenja „Jonejlem“, 65 odsto svih ispitanika bilo je za povratak na parlamentarni sistem, dok samo nešto manje od 30 procenata njih želi da zadrži aktuelni sistem. U istoj anketi, oko 63 odsto ljudi izrazilo je mišljenje da se Turskom pod AKP „loše upravljalo“, a 58 procenata je izjavilo da na sledećim izborima „definitivno ne želi da glasa“ za aktuelnog predsednika Erdogana.
Šanse za svrgavanje AKP na izborima koji se održavaju na leto sledeće godine bolje su nego ikada ranije – pod uslovom da opozicioni savez do tada bude uspeo da održi jedinstvo. U „šestorci“ su sledeće stranke: socijaldemokratsko-kemalistička Republikanska narodna stranka (CHP), nacionalistički orijentisana „Dobra stranka“ (İYI), islamistički i tradicionalistički orijentisana stranka SAADET (koja je inače bila prva Erdoganova stranka, ali poslednjih decenija ne igra gotovo nikakvu ulogu), zatim Demokratska stranka (DP), kao i dve stranke koje su osnovali dvojica bivših Erdoganovih saboraca: stranka „Budućnost“ (Gelecek), koju je osnovao bivši premijer i ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu i stranka „LEK“ (DEVA), koju je osnovao bivši ministar finansija i spoljnih poslova Ali Babacan.
Turski opozicioni savez je dakle i širok i šarolik, ali u njemu ipak nije bilo mesta za kurdsku Narodnu demokratsku stranku (HDP). Integracija kurdskih stranaka i dalje je kontroverzna tema u Turskoj. U prošlosti je bilo i nekoliko pokušaja zabrane te stranke zbog navodnih veza s Radničkom partijom Kurdistana (PKK), koju se u Turskoj, EU i SAD smatra terorističkom organizacijom.
Takođe, nije jasno ni to ko će da predvodi opozicioni savez u predizbornoj kampanji protiv dugogodišnjeg predsednika Erdogana. Trenutno se pominju tri moguća kandidata. Glavni favorit je lider najveće opozicione Republikanske narodne stranke (CHP) Kemal Kiličdaroglu koji je već iskazao spremnost da bude na čelu koalicije. Pod njegovim rukovodstvom stranka je ostvarila veoma važne pobede na lokalnim izborima 2019: kandidati CHP pobijedili su u dva najveća grada u zemlji, u Istanbulu i Ankari. I jedna i druga metropola prethodno su decenijama bile pod vlašću Erdoganove AKP. Međutim, sam Kiličdaroglu nikada nije kao kandidat pobedio na izborima i kritičari se zato pitaju da li on zaista može da bude protivkandidat Erdoganu?
Možda je zato Kiličdaroglu stranački kolega Ekrem Imamoglu mogući kandidat za lidera opozicije. On je jedan od dvojice gradonačelnika iz redova CHP koji su pobedili na izborima, on vlada Istanbulom već tri godine. Imamoglu je omiljen kod mnogih i njegova popularnost nadilazi okvire stranke. Predstavlja se kao gradonačelnik koji zastupa sve slojeve stanovništva. No, argument protiv Imamoglua je to što je poslednjih godina nekoliko puta bio na odmoru tokom kriza ili katastrofa, što je u javnosti žestoko kritikovano.
Mansur Javaš, drugi pobednik izbora 2019, takođe uživa popularnost na funkciji gradonačelnika glavnog grada Turske, Ankare. Od početka mandata on je stavio sebi u zadatak borbu protiv korupcije i veći naglasak na zaštitu životne sredine, što je društvo vrlo dobro prihvatilo.
Ali Javaš je nacionalista, što ga na prvi pogled ne čini kandidatom vrijednim podrške, pogotovo za kurdske birače. Kurdski glasovi, međutim, igraju ključnu ulogu na izborima u Turskoj. Ipak, ne može se isključiti da bi za njega ipak mogli da glasaju i mnogi Kurdi i to iz strateških razloga, ali i zbog nedostatka alternative. Najuticajniji kurdski političar iz Narodne demokratske stranke HDP Selahatin Demirtaš i mnogi njegovi saborci su u zatvoru, a ogorčenost među Kurdima prema vladi Erdoganove AKP veoma je velika.
Drugi kontraargument za imenovanje jednog od dvojice gradonačelnika za kandidata opozicionog saveza jeste to da bi oni u slučaju pobede na izborima morali da podnesu ostavke na sadašnjim funkcijama. Dosadašnja opozicija tako bi izgubila vlast u Ankari i Istanbulu, s obzirom na to da AKP trenutno ima većinu u obije gradske skupštine, pa bi njihovog nasljednika birala iz svojih redova.
Seren Selvin Korkmaz, politikološkinja i direktorka Istanbulskog instituta za politička istraživanja, ukazuje da u turskoj političkoj kulturi veoma važnu ulogu imaju osobe sa snažnim osobinama vođe.
„Građanima je najvažnije da znaju ko im je vođa i kako se zove. U sadašnjem sistemu samo je jedna osoba u prvom planu. Ko će imati sva ta ovlašćenja u budućnosti? Ko je sposoban da vlada? To je ono što se pitaju ljudi“, kaže Korkmaz.
Rasprava „Šestorke“ odnosno novog turskog opozicionog saveza o tim pitanjima je u punom jeku. Očekuje se da će ime zajedničkog kandidata biti poznato tek početkom sledeće godine. I bez obzira na to ko na kraju bude kandidat turske opozicije, čini se da postoje realne šanse da ta osoba pobedi Erdogana – pod uslovom da se to zaista bude jedan zajednički kandidat. A i da taj krhki opozicioni savez potraje bar do junske izborne noći 2023.
***
BONUS VIDEO: Erdogan pred Vučićem o granici između Srbije i Kosova