Novinar Tajmsa: Moj put kroz Evropu, posle korone

Reporter Njujork tajmsa Patrik Kingsli obišao je Evropu posle snažnog udara pandemije koji je pretrpela; najgore je, makar se nadamo, prošlo, ali Evropa više nije onakva kakva je bila, uprkos pokušajima evropskih građana da se vrate normalnom životu. Ovo je nova normalnost.

Kingsli je počeo sa Nemačkom na čijoj je granici prošao strožu kontrolu nego inače; pre samo tri meseca, iz Češke se u Nemačku moglo ući, a da putnik nije ni svestan da je prešao granicu – sada je morao da izađe iz automobila, podrobno su mu pretresli kofere i domunđavali se da li ovaj putnik možda nosi sa sobom nešto što ne bi trebalo.

Neprijatnosti ga nisu spasla ni garantna pisma Njujork tajmsa, britanske ambasade, nemačka pres kartica i potvrda da nije zaražen virusom.

Razlog tome je dezorijentisanost Evrope koja se sada nalazi u procesu buđenja posle „lokdauna“, piše Kingsli za Njujork tajms. On je na svom proputovanju obišao šest evropskih zemalja u različitim etapama otvaranja posle karantina i susreo se sa prizorima od ekscentričnog drive-in bioskopa u Pragu do zapanjujuće dugog reda ispred banke hrane u Ženevi, jednom od najbogatijih gradova u svetu.

U Berlinu je u društvu fotoreporterke koja ga je pratila proveo dan u novootvorenom restoranu; pre tri meseca je, zaista, to bila sasvim uobičajena stvar. Sada je doživljaj. Mimo toga, dok se u berlinskim restoranima bez problema ručalo i večeralo kao nekad, u Minhenu su gosti mogli da sede samo u baštama.

U Švajcarskoj, piše Kingsli, većina ljudi na ulicama ne nosi maske. Dan kasnije je, međutim, posetio Češku, a tamo je i dalje bilo zakonski propisano da se maska nosi čim se izađe iz kuće. Već sutradan, i Česi su se oslobodili maski.

Kingsli ističe da je logistika putovanja definitivno komplikovanija nego ranije. Većina hotela je zatvorena, recimo, a i oni otvoreno su mahom prazni.

U Pragu je ekipa uplatila hotel unapred i kada su dvoje reportera stigli, ispostavilo se da je taj hotel zatvoren nedeljama pre toga.

Nekada je bilo dovoljno sesti u avion i kroz nekoliko sati stići u Evropu, a ovom putovanju su prethodile čitave nedelje organizovanja. Iz bezbednosnih razloga je čak odabran automobil umesto aviona jer pandemija nalaže izbegavanje letova.

Takođe, nisu sve evropske zemlje rade da prime novinare.

Poljska je odmah kategorički odbila posetu. Belgijsko ministarstvo unutrašnjih poslova je, sa druge strane, imalo vrlo jednostavne uslove poput pres kartice.

Danci su tražili pismo od urednika, Švajcarci samo datum putovanja, a Nemačka, zemlja u kojoj Kingsli živi, saopštila je novinaru da će, ukoliko se ne vrati u zemlju za 48 sati, provesti dve nedelje u karantinu pri povratku. Pritom, pravila su se stalno menjala; Česi su prvi tražili samo potvrdu Njujork tajmsa i diplomatski dopis iz amabasade u Pragu, a onda nešto sasvim drugo.

Ne samo da su zahtevi za ulazak u pojedine zemlje često nerealni – u smislu da je neophodan negativan test na virus, a putnik nema vremena da ga obavi i dobije rezultate – već se i ponašanje graničnika često razlikuje od prelaza do prelaza.

Nemci na češkoj granici su, recimo, sumnjičavi, dok je češka policija prilično ležerno bacila pogled na test i mahnula putnicima da prođu. Nemci na granici sa Švajcarskom, sa druge strane, nisu rekli reč, a onda su njihove kolege nekoliko stotina kilometara istočno već pravile problem.

Evropa se nalazi u nepoznanici i građani su, kao i službenici, zbunjeniji nego ikada; niko ne zna kako je pametno ponašati se, koliko biti strog ili blag, i biće potrebno još vremena da se utanače zajednički okviri za povratak u „normalan život“, ako je uopšte i moguće vratiti se na staro. Možda, naposletku, Evropa više nikada neće biti kakva je bila.