0
Peti dan nakon zemljotresa, a ovde kao da se desio pre nekoliko minuta. Tako se najkraće mogu opisati dešavanja u Hataju, gradu na jugu Turske koji se među prvima našao na udaru serije zemljotresa. Prvi je bio jačine 7,8 stepeni Rihterove skale, drugi 7,5, usledilo ih je još mnogo, a iza sebe su ostavili smrt, patnju i razaranje. Upravo te tri stvari ispisane su na licu svakog lokalnog stanovnika kog je srela ekipa portala Nova.rs, koja direktno iz Turske izveštava o posledicama zemljotresa.
U Hataj smo krenuli iz susedne Adane. Na putu do tamo, prolazimo pored luke Iskenderun, gde od ponedeljka bukti požar. I sada se crni dim izdiže nad lukom i najavljuje susedni Hataj – u svakom smislu zavijen u crno.
Da se približavamo epicentru jednog od najjačih zemljotresa koji je pogodio Tursku odjednom postaje jasno po šatorima pored puta u kojima sada spavaju oni koju su izgubili sve. A onda, krenule su da odzvanjaju sirene i nisu prestale sve do povratka u Adanu.
0
0
0
U Hataju je stanje zaista kao da se potres dogodio pre sat vremena, a ne pet dana. Ogroman broj kola Hitne pomoći svakog minuta se probija kroz kolonu vozila koja čine uglavnom spasilačke ekipe, volonteri i novinari. Jedine tri grupe ljudi koje svakodnevno odlaze na najugroženija područja.
Od tog trenutka sve sluti samo na jedno – katastrofu koja se ne može prepričati rečima. Na ulazu u Hataj već je sve jasno. Nešto što ljudski mozak ne može da shvati i prihvati. Opšti metež, konstantne sirene, što Hitne pomoći, što vozača koji dostavljaju ćebad, garderobu, hranu i vodu, zvuci su na koje su stanovnici Hataja i brojnih drugih gradova Turske morali da naviknu.
Dok strani novinari užurbano fotografišu, snimaju i komentarišu, oni mirno hodaju pored auto-puta, obično noseći u rukama ćebad ili vodu.
Nekome uvek treba, imajući u vidu da je veći deo ovog grada potpuno razrušen. Ali to je ono što se ovih dana može sresti u devastiranim gradovima Turske – lokalci, spasioci i novinari – nemoguće je proceniti na čijim licima igra veća zbunjenost, neverica i strah.
Preko dana je sunčano, temperature idu čak do 15 stepeni. Ali, čim sunce zađe, temperature padaju ispod nule. Za one koji sede u domovima ili makar improvizovanim kućicama, to i nije toliko strašno. Za one koji su pet dana pod ruševinama, taj jedan stepen manje može biti koban. I upravo je to ono od čega strahuju spasioci i porodice zarobljenih.
Većina lokalnog stanovništva ne zna engleski, pa su na znatiželju novinara odmahivali glavom i sklanjali se od kamere. Ima i onih koji žele da se njihova priča čuje, poput Sulejmana i njegove porodice, o kojima ćete narednih dana moći da pročitate na našem portalu.
Ipak, ono što je zajedničko većini stanovnika Hataja, ili barem onoga što je od njega ostalo, je osećaj izneverenosti. Revoltirani volonteri koji su došli iz Istanbula, Ankare i raznih krajeva Turske nam kažu da su građani Hataja ostavljeni na cedilu. Pomoć danima, tvrde oni, nije dolazila. Sve što su imali bila je dobra volja, organizacija i osećaj zajedništva. Taj isti osećaj je i sada i te kako prisutan na licima onih koji misle da su ih svi zaboravili i ostavili da se sami bore sa sudbinom koju niko ne zaslužuje.
Jasno je po fotografijama koje su već obišle svet, a koje vidite i u ovom tekstu, da je Hataj praktično sravnjen sa zemljom. One zgrade i kuće koje nisu potpuno uništene nikako nisu bezbedne za život, koji se sada odvija na ulicama. Na tim istim ulicama je gomila garderobe za one kojima je potrebna, hrana za sve koji dođu, uključujući i novinarske ekipe iz celog sveta. Sve uz zvuk sirena, koji, čini se, nikada ne prestaje.
U Hataju, kažu nam lokalci, više nijedna prodavnica ne radi. Sve što imaju sada je javno, na trotoarima ili u njivama pokraj puta. Celim putem do Hataja, nismo zatekli nijednu benzinsku pumpu koja radi. To je sada njihova normalnost.
Kada padne mrak, onda počinje pakao koji retko ko može da zamisli, a i nikada ne bi trebalo. Sa poslednjim sunčevim zracima odlazi i njihova nada da deca neće spavati u šatorima, u polju, na ulici, na travi… Uličnog osvetljenja nema, jedino se vide farovi automobila i vatra koja je na gotovo svakom koraku upaljena pored puta.
Njihova borba je počela pre pet dana, a čini se da se neće skoro okončati.
****
BONUS VIDEO: Srpski spasioci u Turskoj
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
