Navija za moskovski Spartak, u mladosti je voleo da piše poeziju i zapeva uz gitaru. I sada često zasvira za svoju dušu. Voli skijanje, splavarenje i viski. A bogami i dobru cigaru. Sergej Lavrov danas dolazi u Srbiju da režimu, valjda, prenese Putinove poruke i upute, ali je ruski šef diplomatije sam po sebi čovek sa kojim se ne šali.
Lavrov je toliko žestok i vešt diplomata da prema njemu često oduševljenje ne skrivaju ni neprijatelji Moskve. Na čelu ruske diplomatije nalazi se od 2004. godine i jedan je od članova vlade sa najdužim mandatom u istoriji Rusije.
Kao iskusni vuk – ali i dalje pun energije i vrlo živahan – Lavrov utelovljuje upravo poziciju koju Rusija zauzima na svetskoj političkoj sceni i geopolitičkoj mapi.
Lavrovljeva sklonost da govori u pretećem maniru, naročito ako je reč o ruskoj politici prema Siriji, Ukrajini i drugim sličnim krizama, donela mu je nadimak „gospodin Njet“; ovo ime nasledio je od svog sovjetskog prethodnika Andreja Gromka koji ga je dobio još u vreme Hladnog rata.
Ipak, govori se da mu je idol Aleksandar Gorčakov, ministar spoljnih poslova i kancelar Ruskog carstva u 19. veku jer je njemu pošlo za rukom da vaspostavi ruski uticaj u Evropi nakon poraza u ratu, i to ne oružjem, već – diplomatijom.
U diplomatskim krugovima važi za veterana, ozbiljnog taktičara dubokog glasa, teškog pregovarača, koji je, zajedno sa Vladimirom Putinom, vratio ugled ruskoj diplomatiji. Ili je bar učinio da tako izgleda. To može da zahvali, pre svega, višedecenijskom diplomatskom iskustvu u kome je bukvalno prošao sve stepenice – od najniže do sadašnje ministarske na kojoj se nalazi od 2004. kada je voljom Vladimira Putina nasledio Jeljcinovog Igora Ivanova.
Od tada su se Putin i Dmitrij Medvedev rotirali na pozicijama premijera i predsednika Rusije, ali Lavrovljeva pozicija nikada nije bila upitna. Uz Putina, važi za najcitiranijeg ruskog političara.
Još u maju 2007. Lavrov je napisao članak za časopis “Rusija u globalnoj politici” u kome je poručio kolegama u Vašingtonu da je jednopolarni svet i soliranje SAD prošlost. To se u godinama koje su usledile pokazalo prilično tačnim jer je u brojnim svetskim krizama nastupao ravnopravno, oči u oči s američkim diplomatama, čvrsto braneći ruske interese.
Počeo je kao savetnik u sovetskoj ambasadi u Šri Lanci. Hteo je, navodno, da studira fiziku, ali je na kraju prevagnuo uticaj njegove majke koja se takođe bavila diplomatijom.
U Moskvu se vratio 1976. u Odeljenje za međunarodne privredne odnose, da bi 1981. bio poslat u sovjetsku stalnu misiju pri UN u Njujorku. U Moskvu ponovo dolazi 1988, gde je nastavio da obavlja brojne funkcije, uz stalno napredovanje. U aprilu 1992. imenovan je za zamenika ministra inostranih poslova Ruske Federacije, a 1993. za potpredsednika međunarodne komisije za koordinaciju učešća Rusije u mirovnim misijama.
Možda to što je 15 godina proveo u Njujorku – gde mu je i ćerka studirala, na Kolumbiji – ima veze sa tim što je tako opušten na Zapadu.
Tamo je, dok je radio u sedištu UN, kao dugogodišnji i strastveni pušač pokrenuo i peticiju protiv zabrane pušenja u prostorijama UN. Na Ist Riveru je ostala anegdota o tome kako ga je 2003. tadašnji generalni sekretar Kofi Anan zamolio da poštuje zabranu pušenja, na šta mu je Rus odgovorio: „Ova kuća pripada svim članovima UN, a vi je samo privremeno vodite.“
Kažu da vrlo dobro i spremno barata ironijom, da je često duhovito ciničan, i da je upravo to ono što ga izdavaja od bezdužnog stila aparatčika koji odlikuje druge Putinove službenike i saradnike.
Ipak, iako i oni naklonjeni Rusiji i oni koji se sa njom sučeljavaju vrlo poštuju Lavrovljevu profesionalnost, mogu se čuti kritike da diplomatiju ne vodi za svoj račun, već po vrlo strogo definisanim direktivama Kremlja.
Reks Tilerson je navodno 2017. godine, dok je još služio kao državni sekretar SAD, rekao: „Ne možete plesati tango sa Lavrovim jer njemu nije dozvoljeno da igra.“