0
Kada su ruske snage zauzele Halinino selo u blizini Buče, pokušala je da se zaštiti. Nije izlazila iz kuće, a kada je nestalo hrane, jela je ostatke kojim je hranila svoje piliće u bašti. Jednog dana, dva mlada vojnika zakucala su na njena vrata i optužili je da krije ukrajinske vojnike. Onda je počeo njen istinski pakao.
Ubrzo nakon što su se ruske trupe povukle iz regiona Kijeva, Halina (61), koja nije htela da koristi svoje puno ime u izjavama za Gardijan, prijavila je ukrajinskoj policiji da je silovana više puta. Petnaest meseci kasnije ništa se nije rešilo, slučaj i dalje stoji otvoren, a ona se bori da nastavi dalje.
Marina je preživela seksualno nasilje dok je bila u zatvoru u Donjecku koji je okupirala Rusiju. Dobila je zatvorsku kaznu zbog svog „proukrajinskog stava“. Njen identitet je sakriven, jer se njen muž, civil, i dalje nalazi u Donjecku. Marina je oslobođena prošle godine i podnela je prijavu zajedno sa velikim brojem zatvorenica. Policija ništa nije preduzela.
Aktivisti veruju da su Halina i Marina jedne od možda desetina hiljada žena, dece i muškaraca koji su bili izloženi seksualnom nasilju – ratnom zločinu po međunarodnom pravu – od kada je Rusija prošle godine izvršila invaziju na Ukrajinu. Ipak, oni su među retkima koji su prijavili slučaj nadležnim organima.
Ukrajinski generalni tužilac zabeležio je više od 97.000 izveštaja o navodnim ratnim zločinima koje su počinile ruske snage, uključujući mučenje, ubijanje i gađanje civilne infrastrukture. Istraživanja su pokazala da je samo 208 slučajeva koji se tiču seksualnog nasilja.
Dok Ukrajina pokušava da evidentira i procesuira ratne zločine, brojke pokazuju da seksualno nasilje ostaje skriveni zločin. Silovanje je korišćeno kao ratno oružje u sukobima širom sveta, ali je počinilac retko kad sankcionisan za taj stravičan zločin.
„Ljudi žive u malim zajednicama i žele da to što im se dogodilo zadrže u porodici. Neki ljudi, uključujući policajce, prebacuju krivicu. To frustrira ljude“, kaže Halina.
Zamenica ministra unutrašnjih poslova Katerina Pavličenko kaže da je država dokumentovala slučajeve seksualnog nasilja od 2014. godine, kada su ruske snage zauzele Krim, ali da su nakon invazije razmere tog zločina porasle.
„Sada smo stekli iskustvo i kada kontraofanziva oslobodi nove oblasti, bićemo efikasniji“, kaže ona.
Većina do sada prijavljenih slučajeva seksualnog nasilja dogodila se pod okupacijom, u oblastima kao što su Kijevska i Harkovska i Herson. Policija nema pristup oblastima koje su još uvek pod ruskom kontrolom, tako da sad može samo da se čeka.
U međuvremenu, osnovano je osam radnih grupa koje obilaze oslobođena područja i pomažu žrtvama silovanja, a takođe je uspostavljena i telefonska linija i internet stranica za prijavljivanje slučajeva.
Zamenica ministra socijalne politike Ulijana Tokarijeva rekla je da parlament radi na kreiranju zakona kako bi žrtve silovanja dobile poseban status. Time će moći da se pruži socijalna, medicinska i psihološka pomoć žrtvama i bolje sankcionišu prestupnici.
Zvaničnici i međunarodne grupe, kao što su UN, nazvale su rusku upotrebu seksualnog nasilja u Ukrajini „programom dehumanizacije“. U tim užasnim pričama žrtve su starije osobe i deca od četiri godine.
Šef Istočno-ukrajinskog centra za civilne inicijative (EUCCI) Vladimir Šverbačenko dokumentuje seksualno nasilje od 2014. godine i prvi je podneo slučaj međunarodnom krivičnom sudu. On je rekao da prijavljeni zločini uključuju grupno silovanje, silovanje roditelja pred decom i obrnuto, postavljanje kamera u toalete pritvorskih objekata i seksualizovanu torturu, poput strujnog udara genitalija i kastracije.
„Nekoliko preživelih je reklo da im je, nakon što su bili zlostavljani, rečeno da neće moći da imaju decu ili da to rade da bi sprečili Ukrajince da se razmnožavaju. Ova dela uništavaju živote ljudi“, kaže on.
„Ljudi možda neće shvatati da je to što im se dogodilo seksualno nasilje, zato sa tim ljudima mora da se radi i da im se pomogne da bi na što bolji način procesuirali ono što im se dogodilo“, rekla je psiholog Alona Sicova.
Oni koji ne dobiju pomoć rizikuju ozbiljne psihološke posledice, kao što je posttraumatski stresni poremećaj.
Kancelarija Katerine Pavličenko je saopštila da je od 208 slučajeva aktivno 71. U nekim je počinilac bio identifikovan, ali nije pronađen, dok je u drugim slučajevima ubijen na ratištu. To je onda razočaravajuće za žrtve silovanja.
Pročitajte još...
„Ljudi idu u policiju, prijave slučaj i odmah očekuju presudu i kaznu za one koji su im naudili. Ali, ako se slučaj oduži i ne ode u pravcu u kojem su žrtve očekivale, onda dolazi do dodatne frustracije i anksioznosti. Neki će možda odlučiti da slučaj ne prijave zbog traume i straha od svedočenja“, kaže Sicova, a prenosi Gardijan.
Za Halinu i Marinu, pravda bi im omogućila da nastave dalje, da budu sigurne da je Ukrajina demokratska država koja služi potrebama svojih građana.
„Samo želim da dobijem pravdu, želim da svi budu kažnjeni. To bi mi pomoglo da se psihički oporavim“, kaže Marina.
