0
Virus sa kojim smo suočeni mogao bi da bude katalizator onoga što nemačka istoričarka Eva Šlothojber naziva "pandemijom uma" - dezinformacije se množe i kote, a granice koje odvajaju činjenice od fikcije se nonšalantno, skoro rutinski, gaze. Nikada nije bilo važnije nego upravo sada da svetski lideri zato svojim nacijama pokažu put napred, i da se taj put oslanja na naviku i rezonovanje utemeljeno na dokazanim i proverljivim postavkama. Neki lideri su to i učinili. Jedna liderka, međutim, odlazi korak dalje. U nju se ima poverenje da može da upravlja krizom u neizvesnim i najtežim trenucima, a da ne postane žrtva pandemije uma. Angela Merkel je pre svega naučnica, a potom šefica države.
Liderka Nemačke već nedeljama unazad pokazuje racionalnost po kojoj je poznata, premda sa dozom sentimentalnosti koja joj inače nije svojstvena, i zasad svoju zemlju uspešno vodi u borbi protiv koronavirusa. Pandemija je, ispostavilo se, krunski izazov za političarku čiji se politički stil oduvek opisivao kao analitičan, bez emocija i povrh svega oprezan. ‚
U svojoj misiji da Nemačka zadrži socijalnu i ekonomsku stabilnost dok traje pandemija, Merkelova raspolaže određenim prednostima: vrlo dobro koordinisanim sistemom naučne i medicinske ekspertize koje se distribuiraju kroz čitavu zemlju, stečenim poverenjem javnosti i neporecivom čunjenicom da je smireno i razumno liderstvo odjednom ponovo na ceni. Sa više od 30 godina političkog iskustva i sučena sa džinovskim izazovom koji traži podrobno promišljanje, Merkelova se upravo sada nalazi na vrhuncu i demonstrira skromnost i kredibilnost jedne naučnice.
Štaviše, ovakav pristup će joj se po svoj prilici višestruko isplatiti – i na političkoj i naučnoj ravni, piše Atlantik.
Nemačka kancelarka rođena je 1954. godine u Zapadnoj Nemačkoj, a odrasla je u malom istočnonemačkom gradu severno od Berlina. Kao briljantna studentkinja, Merkelova je rano naučila „da se ne pozicionira u središte stvari“, niti da izlaže sebe ili svoju porodicu preteranoj pažnji pošto je njenog oca nadzirala nemačka bezbednosna služba, prema navodima Štefana Kornelijusa, njenog zvaničnog biografa i urednika Zidojče cajtunga.
Kada je 1989. godine pao Berlinski zid, Merkelova je već odbranila doktorat iz kvantne hemije i radila kao naučnica. Ubrzo potom je napustila istraživački posao i pridružila se novoj političkoj grupi u kojoj će započeti svoju političku karijeru.
Uspinjala se kroz nemačku politiku i posle niza mudrih i savršeno natempiranih taktičkih manevara, stigla do kancelarske funkcije 2005. godine. Njen put je bio ne samo dramatičan, već i neouobičajen – jer je žena, jer je iz Istočne Nemačke, i jer je kvalifikovana naučnica bez ikakvih korena u pravu ili drugoj civilnoj službi.
Zašto je Angela Merkel ostavila za sobom obećavajuću karijeru naučnice i opredelila se za neizvesnost koju nosi svet politike?
U njenom portretu koji je za Njujorker napisao Džordž Peker, ova odluka opasije se kao „centralna misterija“ njegog života, dok Kornelijus, njen biograf, drastičnu promenu pripisuje njenoj spoznaji da će je, kao naučnicu iz siromašne Istočne Nemačke koja ne raspolaže neophodnim resursima, brzo nadmašiti i prestići kolege sa zapadne strane.
Merkelova nikad nije javno govorila o tome zašto je napustila nauku, ali je razlog za to možda upravo taj što nikada to nije ni učila. Razmišljanje jednog naučnika – opreznost sa svakim i najmanjem delićem informacija, konsultovanje sa strukom – ostalo je integralni deo procesa donošenja odluka na svakodnevnom nivou, ali i njene političke persone.
Neupitno je da je i sama svesna činjenice da je njeno odmereno i umereno upravljanje nemačkim poslovima zaslužno za makar deo podrške koju uživa već skoro 15 godina u zemlji koja je istorijski gledano oduvek balansirala između naklonjenosti velikim umovima i njihovim dostignućima, od Kanta do Ajnštajna, i harizmatskih vođa sa velikim idejama kakav je bio Hitler.
Do trenutka izbijanja pandemije, politička zvezda Angele Merkel već je bila počela da se gasi. Postala je poznata, prema Kornelijusu, kao kancelarka „koja izbegava stvari, umesto ona koja gradi“. Ipak, upravo je ona sprečila raspad Evrope tokom finansijske krize i predvodila blok kada su na evropski kontinent počele da pristižu hiljade izbeglica. Njujork tajms ju je nazivao poslednjom linijom odbrane evropske demokratije.
U nekom trenutku je završila – privremeno, doduše – skrajnuta dok se u Nemačkoj, u skladu sa evropskim trendom, rasplamsavao populizam, a potom počele da jačaju esktremna desnica i ekstremna levica.
A onda se dogodio koronavirus.
Prvi slučaj novog koronavirusa u Nemačkoj je potvrđen 28. januara, ali Covid-19 nije predstavljao pretnju svakodnevnom životu Nemaca sve do sredine marta. Mere su nastupale gradacijski.
U Berlinu su se postepeno zaoštravale, a kada su restrikcije konačno obuhvatile i kreativne centre poput pozorišta, opere i koncertnih dvorana, utihnuo je i famozni berlinski noćni život. Pešaci su se povukli sa ulica, restorani se zatvorili, i tada je postalo jasno da su ugroženi temelji društvenog i kulturnog života nemačke prestonice. Građani Berlina, grada nekada podeljenog nadvoje, ponovo su se podsetili koliko se lako i brzo može izgubiti sloboda.
Merkelova je – a to mora da ima veze sa tim i što je potekla iz Istočne Nemačke i što joj je sloboda utoliko važniji koncept i ideal – shvatila vrlo dobro šta će karantin značiti za njene sugrađane. Zato se 18. marta, pošto je Nemčka zatvorila škole, ekonomiju i izmenila svoj način života, kancelarka obratila naciji televizijskim putem – što ne čini često – i učvrstila svoju lidersku poziciju.
Dok su se iza nje vijorile nemačka i zastava Evropske unije, Merkelova je objašnjavala da je „naša ideja normalnosti, javnog života, društvenog zajedništva – sve je stavljeno na ispit kao nikada ranije“. Istakla je važnost demokratije i donošenje transparentnih političkih odluka, naglasila da su sve informacije o pandemiji koje sa građanima deli utemeljene na brižljivo izvedenim naučnim istraživanjima, a onda je – u maniru potpuno nesvojstvenom nemačkim liderima – izjavila nešto „što je sigurno beskrajno razmatrala“, kako je rekao Kornelijus.
„Od Drugog svetskog rata nije bilo izazova za našu zemlju u kojem je bilo važnije da pokažemo duh solidarnosti“, rekla je Merkel.
Govor je bio skoro savršeni balans njenog racionalnog stila i sentimentalnosti koja je Nemcima bila prekopotrebna u trenutku kada je panika počinjala da ih uzima pod svoje.
Nemačka se izvesno bori sa pandemijom bolje nego mnoge druge zemlje i taj kontrast se još više ističe u poređenju sa drugim evropskim zemljama, i Nemcima nije potreban bolji dokaz niti argument da prate kancelarkine detaljne direktive. Njena sposobnost da jednostavno prizna da nešto ne zna i da delegira donošenje odluka je naročito podobna za federalizovanu političku strukturu posleratne Nemačke.
Merkelova se oslanja na stručnjake iz organizacija za naučna istraživanja, agencija za javno zdravlje poput Instituta Robert Koh i mreže univerziteta u Nemačkoj. Savezna vlada na čelu sa Merkelovom nedavno je okupila medicinske odseke sa državnih univerziteta i oformila jedinstveni štab za koronavirus.
Pročitaj i:
Nemačka je u međuvremenu dopustila i društvenjacima istupanje u javni prostor. U daleko većoj meri nego što je to slučaj u Britaniji, Francuskoj ili čak Americi, Nemačka se oslanja i na mišljenje i savete svojih filozofa, istoričara i teologa kako bi što glatkije manevrisala delikatnim pitanjima poput otvaranja društva naspram očuvanja javnog zdravlja.
Kada je nemačka vlada najavila blago relaksiranje mera od 15. aprila, učinila je to posle izveštaja koji je sastavila grupa od 26 eksperata; većinu njih činili su profesori i eskperti iz domena društvenih nauka.
Francuska ima tradiciju javnih intelektualaca, dok se u Nemačkoj kao sagovornici u političkim diskusijama više pozicioniraju akademski fiolozofi. I Nemačka je i po tome izuzetak; stručni tim savetnika predsednika Francuske Emanuela Makrona činili su mahom epidemiolozi i medicinari, i tek po jedan antropolog i sociolog. Şlično je i u Velikoj Britaniji, sudeći po dostupnim podacima.
Virus i dalje nije savladan, niti iko zna kakvi izazovi predstoje ne samo Nemačkoj, već čitavom svetu. Ipak, kancelarka Merkel bi zbog svog pristupa pandemiji jednog dana mogla da bude upamćena kao najveća naučnica na čelu zemlje: politička liderka koja je utelovila razmišljanje na osnovu činjenica, dokaza i nauke onda kada je to bilo najvažnije.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
