0
“Vidi Crnu Goru i umri”, glasila bi današnja verzija slavnog filmskog naslova koji je u međuvremenu postao poslovica - “Vidi Napulj i umri” (Vedi Napoli e poi muori, Rikardo Freda, 1951), bar za - divlje životinje.
U Beranama je mečka sa dvoje mladunčadi – zverski ubijena. Prišla je preblizu ljudima. To je ponekad dovoljno za propast. Mečka nije nikoga napala, pretpostavljaju da je, nakon zimskog sna, dezorjentisana i gladna, zalutala… Priča sasvim pristaje kakvoj trećesvetskoj zabiti i gotovo je neverovatno da je u današnjoj Evropi moguće ovako nešto.
Pročitajte još:
Slično kao zlosrećna mečka, prošao je svojevremeno i retki orao iz Poljske. Bila je reč o zaštićenoj vrsti, primerku koji je, za svoj baksuz, imao i spravicu za praćenje zaštićenih životinja. Orloubica je pomislio da je u pitanju neka međunarodna špijunaža, odmah je krenuo u akciju, ubio pticu i još je odneo u policiju da se utvrdi za koga Poljak špijunira. Uzgred, ubijen je od strane lica koje radi u nacionalnom parku. Naši eksperti, po širini i dubini, oduvek.
Sećam se, tada sam, na ovom mestu, što bi se reklo, predložio da “Nesrećnoga Letećeg Poljaka treba staviti na zastavu, ne samo kao (uzaludno) izvinjenje. (Uostalom, po akademiku Rotkoviću, sa tih strana su i došli preci Crnogoraca.) Možda bi baš on bio savršen simbol crnogorske gluposti, divljačne i beskrajne. Savršen simbol ovdašnjeg neobrazovanja, straha od komunikacije, od svega novoga. Odakle je zlosrećni orao mogao znati da je umesto prema orlovskim planinama, krenuo na let iznad kukavičjeg gnezda” (2012).
Na sličan zli put, među Crnogorce, zalutala je i ubijena mečka.
Danas, kada je, u najvećem delu sveta, divljina svedena na marginu, još uvek “nevalorizovani” prostor, ono što investitori još nisu oglodali, određena pitanja imaju veću težinu. Nekome to može izgledati perverzno, ali danas, čovek kao vrsta, upravo odnosom prema divljim životinjama potvrđuje svoju suštinsku “pitomost”.
Ipak, očito da psihološki odnos prema divljini ne može evoluirati brzo kao društveni modeli i socijalni okviri. Čovek se pred zveri u susretu jedan na jedan oseća bespomoćno jednako danas kao u najdaljoj praistoriji. Bilo kakav osećaj nadmoći tada se pokazuje kao smešna iluzija.
U doba radikalne devastacije prostora divljine, divljač je zaštićena. Cinizam, tako tipičan za sapijensa. Kako smo shvatili iz vijesti o ubijenoj mečki, postoje institucionalne forme za to. Nekakav Tim za zaštitu krupnih zveri… Ali, sve to nije omelo ubicu.
Medved i mečka su vrlo frekeventno prisutni i u našim poslovicama i svakodnevnim izrazima – Crnogorci vole da napomenu da se ne “čačka mečka”, ali i da je neko zaštićen “kao (bijeli) medved”. Neretko ćete za ljude čuti “onaj međed” ili “baš je medo”, u sasvim suprotnom značenju, iako je poredbeno biće isto.
Medved se nalazi u grbu Berlina, zato se prestižna nagrada berlinskog festivala i zove Zlatni medved. Susret sa tim medvedom mnogima je promenio život. Jedan crnogorski pesnik ima knjigu naslovljenu “Medved u Berlinu” (Miroslav Đurović), a sećam se i sjajne proze Igora Lasića o medvedima koji, dok rat tutnji okolo, beže iz Bosne.
Nikada nisam razumeo potrebu da se ubijaju divlje životinje, ne iz nužde, samoodbrane, već iz gole zabave. Gde se mi zapravo igramo naših polumitskih predaka idemo u šumu i – lovimo. Ali, razumem da to postoji. Zato je i uređeno nekim zakonima, koji, očigledno ništa ne znače čim se pojavi – medved. Ili orao sa nepoznatom spravom na sebi. Prvo da se puca, pa pita ko ide…
Trijumf tradicionalizma na delu.
Tekst preuzet sa portala Vijesti
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
