Dan nezavisnosti je praznik u SAD tokom kog se roštilja po dvorištima Amerikanaca i ispucava vatromet kao znak proslavljanja trenutka kada je Velika Britanija priznala samostalnost prekomorskim kolonijama.
Kroz američku istoriju je 4. jul opisivan kao dan divovske borbe američke nacije za oslobođenje od britanskog patronata, ali je u tim pričama ostalo i nešto zanimljivih činjenica koje se obično ne ističu.
Izdvojili smo 10 stvari koje su manje poznate u vezi sa američkim nacionalnim praznikom.
Potpis na Deklaraciju o nezavisnosti nije stavljen 4. jula, jer to je datum kada je ovaj dokument zvanično predat, dovršen i usvojen od strane Kontinentalnog kongresa. Ovo telo je papir donelo dva dana ranije, jer je Kongres zvanično glasao za nezavisnost 2. jula.
Većina donosilaca dokumenta potpisala je službeni overeni primerak 2. avgusta, a drugi su čak to uradili dosta kasnije.
Proslava Dana nezavisnosti održavaju se od prvog dana proglašenja SAD kao samostalne države, a te se svetkovine ni u kasnijim vremenima nisu drastično razlikovale od prvih.
Tako je list „Virdžinija Gazet“ opisao proslavu 4. jula 1777. sledećim rečima:
„Večernja proslava je počela zvonjavom zvona, a onda je noću otvoren vatromet, koji je počeo i završio sa trinaest ispaljenih raketa. Grad je bio lepo osvetljen. Sve je sprovedeno u najvećem redu, a lice radosti građana bilo je univerzalno srećno. Tu si i brodovi u patriotskim bojama“
Tradicija jedenja lososa četvrtog jula u suštini je počela u Novoj Engleskoj kao slučajnost. Sredinom leta lososa je bilo mnogo u rekama širom ovog regiona, pa je u to vreme bio uobičajen prizor na američkim stolovima.
Da bi se losos poslužio na tradicionalni način iz Nove Engleske, on bi morao da se upari sa graškom. Ko god teži autentičnosti posluživanja lososa iz 18. veka, uz grašak bi trebalo da bude servirana i supa od kornjače.
Masačusets je prepoznao 4. jul kao službeni praznik 1781. godine, čime je postao prva američka država koja je to učinila. Kongres se nije ni određivao prema praznicima sve do 28. juna 1870, kada je Dan nezavisnosti ušao u grupu četiri praznika koja slave Amerikanci, uz Novu godinu, Dan zahvalnosti i Božić.
Osamdeset i pet godina pre nego što je vlada priznala četvrti jul kao federalni praznik, započela je jedna tradicija koja traje i danas. Grad Bristol na Rod Ajlendu proglasio je „najstariju proslavu četvrtog jula“ u Americi, koja se u toj najmanjoj državi SAD provodi od 1785.
Defile za 4. jul u Aptosu u Kaliforniji dug je tek nešto više od pola kilometra. Zauzima svega nekoliko ulica u dva gradska bloka, ali je po tradiciji ova ruta tokom praznika ukrašena starinskim automobilima i prepuna je šetača. Nakon kratkog defilea, zabava se organizuje u parku gde građani mogu da uživaju u živoj svirci, hrani i plesu.
Prema analizi Američkog udruženja pirotehničkih sredstava, za 4. jul se širom SAD ispali oko 15.000 vatrometa. Iako se troškovi organizovanja razlikuju, malih gradovi troše od 8.000 do 15.000 dolara, dok veći izdvoje i po milion ili dva za spektakl koji svi očekuju.
Amerikanci pojedu oko 150 miliona hot-dogova dok proslavljaju Dan nezavisnosti. Prema Nacionalnom savetu za hot dogove i kobasice, ta količina se može poredati od Vašingtona do Los Anđelesa više od pet puta.
U 2019. Nacionalna federacija za maloprodaju procenila je da su Amerikanci potrošili oko 6,7 milijardi dolara na hranu da bi proslavili 4. jul. Ovo uključuje troškove hrane i druge pripreme, a u proseku je to 73 dolara po osobi koja priprema roštilj, kuva na otvorenom ili donese hranu na neko izletište.
Tomas Džeferson i Džon Adams umrli su na američki državni praznik. Interesanto je i to što su obojica državnika umrla iste godine – 1826. što je tačno pola veka od donošenja Deklaracije o nezavisnosti.
Oni nisu ni jedini američki predsednici koji su umrli tog datuma. Peti po redu predsednik SAD Džejms Monro preminuo je 4. jula 1831.
Samo jedan dosadašnji predsednik SAD se rodio na Dan nezavisnosti – Kelvin Kulidž, 4. jula 1872.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar