0
"Imate 15 minuta da se spremite i onda odlazite", vikao je jedan vojnik, mašući automatskom puškom. O strahotama koje su preživeli u opkoljenom Marijupolju, pa onda i tokom prinudne deportacije u Rusiju, za Gardijan je govorio ukrajinski par - Svitlana i Vitalij. Oni su svoju priču izneli pod pseudonimima kako bi zaštitili svoje porodice koje su ostale u Ukrajini, posebno Svitlanine roditelje koji su ostali u Marijupolju.
Poslednjeg dana marta, vojnici samoproglašene Donjecke Narodne Republike ušli su u podrum u Marijupolju gde su se skrivali Svitlana i Vitalij.
Bio je to, prema ruskom narativu o invaziji na Ukrajinu, dan kada su Svitlana i Vitalij oslobođeni. Ali njima to tako nije izledalo, prenosi Gardijan. Umeto toga, to je bio kraj jednog iskušenja i početak novog: zamornog i ponižavajućeg putovanja kroz takovazne procedure „filtracije“, praćeno prisilnom deportacijom u Rusiju.
Opsada, uništenje i konačno rusko osvajanje Marijupolja su dobro dokumentovani, ali Svitlanina i Vitalijeva iskustva pružaju posebno živopisnu ilustraciju neočekivanog terora koji je zadesio taj grad od pola miliona ljudi tokom proteklih meseci.
Do kraja februara, par je živeo u kompaktnom udobnom jednosobnom stanu na istočnoj strani Marijupolja, sa dvoje dece koje Svitlana ima iz prethodnog braka. Ona je radila u školi, a on je radio u fabrici. Bila je u trećem mesecu trudnoće, a par se radovao prvom zajedničkom detetu. U naredna dva meseca su izgubili skoro sve.
Filtration and forced deportation: Mariupol survivors on the lasting terrors of Russia’s assault https://t.co/9Jc1NecFXa
— The Guardian (@guardian) May 26, 2022
Nisu obraćali mnogo pažnje na upozoranja da bi Rusija mogla da započne novi rat u Ukrajini, ali su sa svojih prozora mogli da čuju prvu razmenu vatre 24. februara ove godine. Ubrzo je postalo jasno da je preopasno spavati u stanu, ali podrum njihovog bloka nije bio pogodan za stanovanje. Umesto toga, većina stanovnika se preselila na stepenište postavljajući improvizovane dušeke na tvrde betonske podove.
Postepeno su se navikli na novu svakodnevicu. Prvih dana bilo je zatišja u granatiranju i mogli su izjure napolje da kupe hranu. Kupili su dve kokoške od poznanika koji ima baštu, sa nekim drugim su razmenili flašu votke za malo krompira.
Kuvali su na otvorenoj vatri u dvorištu, iako je na momente to delovalo preopasno jer su artiljerijske granate dolazile sve češće. Jednom u dva dana Vitalij bi rizikovao svoj život da bi otišao do bunara i doneo vodu za porodicu. Nekoliko dana je sa sobom vodio i Svitlaninog sina (13), kako bi doneli više vode. Noću je na stepeništu bilo toliko hladno da su se flaše vode pretvarale u led.
Jednog dana, kada je Vitalij počeo da spušta kantu u bunar, video je mrtva tela kako plutaju u vodi. Pretpostavio je da su ljudi skočili kako bi potražili zaklon od granatiranja, ali su se udavili. Krenuo je da nađe drugi bunar sa čistom vodom.
Prilikom jedne potrage za vodom, granata je pala tako blizu Vitalija da je on od eksplozije pao na zemlju.
„Vratio se kući sa čudnim očima, nije delovao da je pri sebi, mislila sam da sam ga zauvek izgubila“, rekla je Svitlana. Sledećeg dana mu je bilo bolje, ali je u naredna dva meseca izgubio sluh na desno uvo, prenosi Gardijan.
Koliko je ljudi u njihovoj zgradi ubijeno? Vitalij je polako brojao.
„Osmoro ljudi koje smo lično poznavali, samo iz našeg bloka. A u susednom bloku je bilo mnogo gore“, rekao je on.
Sa prozora na gornjim spratovima zgrade su mogli da vide oblake dima koji se uzdižu preko Marijupolja. Svitlana se pitala kako li su njeni roditelji na drugom kraju grada. Nije imala pojma da li su još živi i nije bilo načina da to sazna. Nije bilo struje, kao ni telefona.
U danima kada je bilo mrtvih, grupa muškaraca iz bloka je zakopavala tela u dvorištu, radeći što je brže moguće kako bi smanjili vreme koje provode napolju. Prvi su umirali stariji ljudi.
„Poznavao sam te starice ceo život. Sedele su pored stambenog bloka na klupama, ćaskale i provodile vreme. A onda morate da zatvorite oči tim ženama i da ih sahranite u sopstvenom dvorištu“, rekao je Vitalij.
Stan Vitalija i Svitlane se zapalio prilikom jednog od mnogorojnih granatiranja. Plamen je sve uništio.
Hladne noći, nedostatak hrane i stalno bombardovanje su teško podnosili. Svitlanina ćerka je imala napade histerije i vrištala je. Jedan starac je stalno ponavljao pitanje: „Kada će se završiti?“.
17. marta nakon još jednog raketnog napada, Svitlana je izgubila bebu. Jako je krvarila i imala je groznicu, ali nije bilo šanse da dobije medicinsku negu. Ipak, jedan od komšija je uspeo da pronađe lek i da joj makar malo pomogne. Sama je ubrizgala lek i verovatno joj je to spasilo život.
Istog jutra, deo stambenog bloka je pogođen u vazdušnom napadu usled čega se cela zgrada tresla i krhotine su pale sa plafona i zidova. Kada su se pribrali čuli su zapomaganje sa devetog sprata gde je živela jedna žena sa sinom (11). Vitalij je pojurio na sprat i video je kako dečakove noge i ruke vire ispod cigli i krhotina. Dečak je bio šokiran, ali nije bio povređen. Međutim, njegova majka je bila mrtva, prenosi Gardijan.
Nisu mogli da je sahrane u dvorištu kao ostale, pa su morali da je ostave ispod ruševina. Dečak je nakon toga pokazivao malo emocija. Učtivo je govorio hvala kada bi mu neko dao hranu ili kada bi ga zagrlio. Međutim, noćima bi ispuštao prodorne vriske.
Ubrzo nakon toga, Vitalij i Svitnala su se sa decom premestili u podrum susedne kuće, gde se skrivala druga grupa ljudi. Poveli su dečaka sa sobom.
Posle nedelju dana boravka u tom podrumu, proruske snage su stigle 31. marta i naredile ljudima da izađu iz podruma. Kada je grupa izašla iznad zemlje, naređeno im je da hodaju pola sata, noseći sa sobom sve što imaju uz granate koje su letele iznad njih. Žene i deca su nagurani u autobuse, dok su muškarci nastavili pešice.
U selu Sartana, Vitalij i još neki muškarci su stavljeni u zadnji deo kamiona koji je smrdeo na leševe. Niko im nije objasnio gde idu i šta će se desiti. Svitlana i Vitalij su se ponovo sreli u gradu Novoazovsku koji je pripada samoproglašenoj Donjeskoj Narodnoj Republici. Bili su smešteni u školi, 20 ljudi u učionici. Nisu imali na čemu da spavaju, ali su dobili toplu hranu. Vojnici su im zaplenili mobilne telefone.
U Novoazovsku su ostavili dečaka čija je majka poginula. Nadali su se da će njegov otac Rus doći po njega. Otac bi ga odveo u Rusiju da živi, u zemlju čije su rakete ubile njegovu majku.
Posle nekoliko dana, Svitlana i Vitalij su ponovo utovareni u autobuse i odvedeni su u grad Dokučajevsk, gde su se pridružili stotinama ljudi koji su čekali u lokalnom Domu kulture iz sovjetskog doba da prođu ono što su Rusi nazivali proces filtracije
Svitlana je puštena u sobu za majke i decu, dok je Vitalij zadržan u sali gde su stotine muškaraca pokušavali da spavaju na nekim starim stolicama. Miris je bio odvratan.
Soba za majke i decu jedva da je bila bolja. Mnoga deca su imala dijareju ili dizenteriju. Svitlanina ćerka je često povraćala. Hrane skoro i da nije bilo, doručak je bio čaj, ručak topla voda i keks.
Posle dva dana došao je red na Vitalija za „filtraciju“. Odveden je u policijsku stanicu, gde mu je naređeno da se skine i da bude ispitan ima li neku tetovažu koja bi mogla da odaje njegovu ukrajinsku pripadnost. Zatim je ispitan, fotografisan i uzeti su mu otisci prstiju. Proces je trajao pet sati.
Nakon toga je njegova porodica prebačen autobusom do granice sa Rusijom. Prešli su nakon još jednog kruga ispitivanja i proveli su noć na drugoj strani kampa, odakle ih je autobus odveo narednog jutra do železničke stanice.
U „logorima za filtriranje“, stanovnicima Marijupolja je navodno rečeno da će im dati resurse da započnu novi život gde god žele u Ruskoj Federaciji. Ali kada su stigli na stanicu u Taganrogu, postajao je samo jedan voz koji je polazio za Saransk, grad na oko 480 km od Moskve, prenosi Gardijan.
Za one koji nisu imali svoje planove za putovanje, ovaj grad je bio jedina opcija. Iscrpljeni, umorni i neokupani, ukrcali su se u voz koji ih je vodio u novi, neizvestan život.
Svitlana je našla bolju opciju. Uspela je da kontaktira prijatelja koji je imao poznanika u Taganrogu koji je pristao da smesti njenu porodicu na tri dana. Prvi put za dva meseca, Svitlana i Vitalij su spavali u pravim krevetima i tuširali su se toplom vodom.
Svom domaćinu nisu mnogo toga otkrili o onome šta su preživeli.
PROČITAJTE JOŠ:
„Nismo hteli da govorimo previše o onome što smo videli dok smo još u Rusiji. Nismo hteli da privlačimo pažnju, želeli smo da možemo da odemo“, rekla je Svitlana.
I dalje je krvarila od pobačaja, a deo njene kože je dobio plavkastu nijansu. Noge su joj bile otečene, pa bi povremeno padala u nesvest. Međutim, nije tražila medicinsku pomoć.
Iz Taganroga je njena porodica otišla vozom do Moskve, pa onda do Sankt Peterburga. Odatle su bez problema prešli u Estoniju i krenuli su dalje u jednu zapadnoevropsku zemlju gde nameravaju da se nastane.
Ubrzo po dolasku, lekari su Svitlana obavili operaciju koju je trebalo obaviti nedeljama ranije. Njen život se polako vraća u normalu. Deca su se malo smirila, bolovi su snestali, kao i otok u nogama.
Ona više ne skače od straha svaki put kada neko otvori ili zatvori vrata. Ali noći su i dalje teže od dana. Svitlana svake noći ima vizije nadolazeće artiljerije i projektila. Budi se bez daha i prestravljena.
Mnogi prijatelji para su jednostavno nestali. Ne znaju da li su pobegli iz Marijupolja ili su ubijeni.
Svitlana zna da su njeni roditelji preživeli opsadu Marijupolja. Sa njima nije razgovarala telefonom od početka rata. Oni su dva puta pozvala Svitlaninu sestru sa pozajmljenog telefona, da bi je obavestili da su još uvek živi.
Svitlana i Vitalij su sigurni da se neće vraćati u Marijupolj.
„Čemu da se vratimo? Tamo nema ničega. Ništa. Gotovo je. Marijupolj je gotov“, rekli su.
BONUS VIDEO: Rusi granatirali pozorište u Marijupolju
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Pratite nas na Google News
