0
Braća Kastro su poslednje 62 godine pisala istoriju Kube. Ovog vikenda se Raul Kastro povlači. Usred pandemije, socijalističko ostrvo se odlučilo za veliku generacijsku smenu. Nakon više od 60 godina „era Kastro" se bliži kraju – i to definitivno. Na kongresu Komunističke partije Kube (KPK) od 16. do 19. aprila u Havani, Raul Kastro će se oprostiti od politike i povući sa funkcije predsednika KPK.
PROČITAJTE JOŠ:
89-godišnji Kastro je u avgustu 2006., najpre privremeno, a onda od 2008. i trajno, preuzeo sve dužnosti koje je ranije obavljao njegov preminuli brat Fidel. Da li će smena generacija promeniti kubansku politiku?
Iako bi 2021. mogla da uđe u istoriju kao ključna godina za komunističko karipsko ostrvo, još uvek se čini da je Kuba bez Kastrovih jednostavno – nezamisliva. Kubanski revolucionari su pod vođstvom braće Kastro 1.1.1959. zauzeli glavni grad Havanu i svrgnuli sa vlasti diktatora Fulgensia Batistu, kojeg su podržavale SAD.
„Socialismo tropical“
Raul Kastro je od samog početka bio (sa)borac svog brata za socijalističku Kubu. Revolucija ih je intenzivno povezala, i ideološki i politički, što je rezultiralo doživotnom saradnjom. Raul Kastro je pritom uvek bio u senci brata Fidela, ali je još od 1959. kao ministar revolucionarnih oružanih snaga itekako dao doprinos modelu koji se naziva „Socialismo tropical“.
Upravo je Raul Kastro nakon revolucije forsirao približavanje Kube Sovjetskom Savezu. Moskva je već 1960. uspostavila diplomatske odnose sa komunističkom karipskom zemljom. Nakon što su SAD u oktobru 1960. zabranile izvoz nafte na Kubu, odnosno uvele embargo na uvoz svih kubanskih proizvoda u SAD, Moskva se usred Hladnog rata pozicionirala kao najvažnija ekonomska i politička zaštitnica Kube. Usvajanjem embarga počela je američka trgovinska blokada Kube, koja je ostala na snazi do danas. Tadašnji predsednik SAD Dvajt D. Ajzenhauer embargo je uveo kao osvetu za eksproprijaciju američkih agrarnih površina, banaka i rafinerija na Kubi – za koje Havana nije platila nikakvu odštetu.
To što je počelo kao zabrana izvoza nafte iz SAD, odnosno zabranom uvoza kubanskog šećera u SAD, u godinama koje su sledile sve se više širilo i s vremenom znatno povećalo probleme sa snabdevanjem karipskog ostrva.
Američki Kongres je 1992. pooštrio embargo usvajanjem zakona „Cuban Democracy Act“, koji je predviđao da ni američke firme koje deluju u trećim zemljama ne smeju da trguju sa Kubom, odnosno propisao ukidanje većinu čarter-letova između Majamija i Havane.
Godinu dana kasnije, Generalna skupština UN je sa 88 glasova za i 57 uzdržanih, od SAD zatražila da konačno ukinu embargo. Ali Vašington nije hteo da popusti. U novembru 2018., Generalna skupština UN ponovo je podržala ukidanje sankcija. Ali umesto da ih „izbriše”, američka administracija tadašnjeg predsednika Donalda Trampa je odlučila dodatno da pooštri sankcije protiv Kube. Tramp ne samo da je uništio sve nade za skoro ukidanje embarga, već i optimizam oko mogućeg ponovnog približavanja dve sukobljene strane.
Samo nekoliko godina ranije sve je nekako izgledalo drugačije. Uz posredovanja pape Franje, Raul Kastro i tadašnji šef Bele kuće Barak Obama su se 2015. lično sastali i razmenili mišljenja. Taj susret je bio u Panami. Nakon toga su ponovo (20.7.2015.) uspostavljeni diplomatski odnosi između SAD i Kube.
Istorijska poseta Obame
Obama je 20. marta 2016. otputovao u službenu posetu Havani, kao prvi američki predsednik u poslednjih 88 godina. Kubanci su ga oduševljeno dočekali. Obama je ublažio neke restrikcije vezane za američki embargo – one koje je mogao da ublaži bez pristanka Kongresa. Olakšao je mogućnost putovanja američkih građana na Kubu i investicije američkih firmi na ostrvu. Pored toga, skinuo je Kubu sa američke liste takozvanih „država koje podržavaju terorizam”.
Stručnjaci za Kubu, poput Berta Hofmana iz GIGA instituta u Hamburgu, već godinama upozoravaju na kontraproduktivne posledice embarga. Prema njegovom mišljenju sankcije su ustvari samo pomogle braći Kastro da zabetoniraju vlast, s obzirom da su autoritarni stil vladavine uvek mogli da „opravdaju” pretećom opasnošću od strane SAD.
Blokada po mišljenju tih stručnjaka takođe doprinosi činjenici da su američke firme izgubile jedno tržište u neposrednoj blizini SAD, tržište koje je „zauzela” konkurencija iz Rusije i Kine. Kineski koncern Huavei tako učestvuje u izgradnji internet infrastrukture na Kubi.
Nakon pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza, Kubi je pretio ekonomski kolaps. BDP je između 1989. i 1992. opao za 50 odsto, nestašica struje i problemi sa snabdevanjem postali su svakodnevica. Fobrike su morale da budu zatvorene. U tom „posebnom periodu“ braća Kastro su bila primorana da otvore privredu i privatnim inicijativama, te dozvole takozvane slobodne seoske pijace, na kojima su ljudi mogli da kupuju i prodaju robu – pijace su naime bile zabranjene od 1986. godine.
U to vreme je Kubu posetio i papa Jovan Pavle II. On je 21. januara 1998. sleteo na Kubu. Susret poljskog antikomuniste iz Vatikana sa Fidelom Kastrom bio je senzacija. Kastro je pokušao da pridobije papu kao saveznika u svojoj borbi protiv kapitalizma i nadmoćnih SAD, te je bio spreman da napravi i neke ustupke.
Papa kao posrednik
I tako je kubanski vrhovni zapovednik – „Comandante en Jefe“, ubeđeni ateista, uoči papinog dolaska ponovo uveo božićne praznike i oslobodio stotine disidenata. Pozicija Katoličke crkve na Kubi je bila ojačana papinim dolaskom, ona se s vremenom pozicionirala kao svojevrsni posrednik između vlasti i opozicije. Upravo je i sastanak Raula Kastra i Baraka Obama (uz posredovanje pape Franje) pokazao da veza između Vatikana i Havane funkcioniše veoma dobro. Tadašnji Obamin zamenik, aktuelni predsednik SAD, Džo Bajden, aktivno je podržavao ponovno približavanje Vašingtona i Havane. Kao katolik i simpatizer pape Franje, Bajden je u više navrata citirao papine pozicije o klimatskim promenama i solidarnosti sa siromašnima i izbeglicama.
Stručnjak za Kubu Ginter Maihold iz berlinske „Fondacije za nauku i politiku” (SWP) očekuje da će Bajdenova politika prema Kubi „imati odlučujući uticaj na to koliko brzo i u kom obliku će se dogoditi tranzicija na Kubi nakon povlačenja Raula Kastra.“
Bajden u svakom slučaju želi da završi jedan projekat svog prethodnika Obame: a to je zatvaranje spornog zatvora Gvantanamo. On je otvoren 2002. – u okviru američke mornaričke baze u uvali Gvantanamo. To područje je kubanska država 1903. „iznajmila” SAD. Havana taj ugovor smatra ništavnim. U ovom trenutku u logoru se nalazi oko 40 ljudi. Za njegovo zatvaranje Bajdenu je potrebna podrška Kongresa.
I dok se u SAD u Belu kuću uselio iskusni i dobro poznati Bajden, Kuba se nalazi pred velikom smenom generacija. Novi šef Komunističke partije, koji će biti izabran na kongresu KPK narednih dana, nakon više od šest decenija se neće zvati Kastro.
Socijalističko ostrvo usred pandemije i monetarne reforme mora da pronađe i put ka vlastitoj budućnosti. I pritom odbrani jedno od najvažnijih (i u svetu najpriznatijih) tekovina revolucije – kubanski zdravstveni sistem. Zdravstvena nega na Kubi je dovela do toga da je ta zemlja po svim medicinskim pokazateljima u istom rangu sa bogatim industrijskim zemljama. Kubanski lekari i medicinsko osoblje trenutno su aktivni širom sveta – u borbi protiv korona-virusa i drugih epidemija.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
