0
"Sutra će sve biti bolje" poznata je italijanska izreka. Ipak, da li će biti, pitamo se u ovim kriznim vremenima, kada je budućnost neizvesna, a ono što je izvesno, je da epilog neće biti isti za sve.
Možda se čini preuranjeno, usred onoga što je Emanuel Makron opisao kao „rat protiv nevidljivog neprijatelja“, razmotriti političke i ekonomske posledice dalekog mira, ali trebalo bi se pripremiti na vreme.
Svetski lideri, diplomate i geopolitički analitičari, u nesigurnoj epohi kao što je ova, moraju imati jedno oko za svakodnevnu borbu, a drugo za ono što će ova kriza ostaviti svetu. Konkurentne ideologije, blokovi moći i sistemi socijalne kohezije testirani su na sudu svetskog mišljenja, piše Guardian.
Naime, u Francuskoj je Makron već predvideo da će nas „ovaj period mnogo naučiti“. Mnoge izvesnosti i ubeđenja biće uklonjene. Dešavaju se stvari za koje smo mislili da su nemoguće. Dan nakon što budemo mislili da smo pobedili, neće biti povratka unazad, jer ćemo, ako ništa drugo, biti moralno jači. Izvući ćemo neke važne pouke.
U Nemačkoj, bivši šef diplomatije Socijaldemokratske partije Sigmar Gabriel predviđa da će naredne generacije biti manje naivne kad je reč o globalizaciji. U Italiji je bivši premijer Mateo Renci pozvao na proviziju u budućnosti. U Hong Kongu, grafiti na fasadama glase: „Ne može se svet vratiti u normalu jer je u početku bio normalan – problem.“ Henri Kisindžer, kaže da se vladari sada moraju pripremiti za prelazak na svetski poredak koji sledi u post-koronavirusnom periodu.
„Odnos između najvećih sila nikada nije bio tako disfunkcionalan. Covid-19 dramatično pokazuje da ili se moramo držati zajedno… ili ćemo biti poraženi“ izajvio je generalni sekretar UN, Antonio Gutereš.
Rasprava u svetu buja, ne po pitanju saradnje, već na temu: Da li će se Kinezi ili SAD pojaviti kao lideri postkoronavirusnog sveta?
U Velikoj Britaniji rukovodstvo laburista u odlasku, nakratko je tražilo osvete u očiglednoj rehabilitaciji države i njene radne snage. Definicija javnih usluga je proširena i uključuje vozače isporuke i skromne vlasnika radnji. Velika „Napoleonova uvreda“da će Britanci biti „nacija prodavaca i prodavnica“ više ne izgleda tako loše.
Naime, Boris Džonson bio je primoran da oslobodi državu. Osećaj komunalnog napora, zdravstvenih radnika, volontera, nebrižno pljeskanje na kućnim vratima, daju osećaj da se izgubljeni socijalni kapital reformiše. Ipak, još uvek se ne raspravlja o novoj politici, a možda se nacija, iscrpljena od Bregzita, ne može nositi sa više introspekcije i nemira.
U Evropi, SAD-u i Aziji rasprava bukti. Javni život je možda u zastoju, ali javna rasprava se ubrzala. Sve joj je podložno: kompromisi između uništene ekonomije i javnog zdravlja, relativne vrline centralizovanog ili regionalizovanog zdravstvenog sistema, krhkost globalizacije, budućnost EU, populizam, svojstvena prednost autoritarizma.
Kao da se pandemija pretvorila u konkurenciju za globalno liderstvo, a zemlje koje će najefikasnije odgovoriti na krizu dobiće prvenstvo. Diplomate, koje rade iz ispražnjenih ambasada, zauzeti su odbranom vlade. U pitanju je nacionalni ponos. Svaka zemlja gleda svog suseda kako bi videla koliko brzo „ravna krivu“.
„Za sada možemo razabrati dve konkurentne naracije – jednu u kojoj je pouka da bi države trebalo da se okupe kako bi pobedile Covid-19, i ona u kojoj se države moraju odvojiti kako bi se bolje zaštitile od nje“, mišljenje je analitčara.
„Kriza takođe predstavlja oštar test konkurentskih tvrdnji liberalnih i neliberalnih država da bolje upravljaju ekstremnim socijalnim nevoljama. Kako se pandemija razvija, testiraće se ne samo operativni kapaciteti organizacija kao što su SZO i UN, već i osnovne pretpostavke o vrednostima i političkim povoljnostima koje ih podržavaju“ kažu analitičari.
Mnogi već tvrde da je istok pobedio u ovom ratu. Južnokorejski filozof Biung-Čul Han, u uticajnom eseju u „El Paisu“, tvrdi da su pobednici „azijske države poput Japana, Koreje, Kine, Hong Konga, Tajvana ili Singapura koje imaju autoritarni mentalitet koji potiče iz njihove kulturne tradicije. Ljudi su manje buntovniji i poslušniji su nego u Evropi. Više veruju državi. Svakodnevni život je mnogo organizovaniji. Iznad svega, da bi se suočili sa virusom, Azijci su snažno posvećeni digitalnom nadzoru. Protiv epidemije u Aziji bore se ne samo virolozi i epidemiolozi, već i računarski naučnici.“
On dalje predviđa:
„Kina će sada moći da proda svoju digitalnu policijsku državu kao model uspeha protiv pandemije. Kina će još ponosnije pokazati superiornost svog sistema.“
Kina je zapravo već u svojevrsnom krugu pobede. Vrlo vešto, prebacila se sa krivca na spasitelja sveta. Nova generacija mladih, upornih kineskih diplomata na društvenim medijima i mrežama potvrđuje superiornost svoje zemlje.
Majkl Duklos, bivši francuski ambasador u Institutu Montanj, optužio je Kinu da „besramno pokušava da iskoristi pobedu zemlje protiv virusa“ u promociji svog političkog sistema.
Teoretičar sa Harvarda Stefan Valt smatra da bi Kina mogla da uspe.
„Koronavirus će ubrzati smenu moći i uticaja sa zapada na istok. Južna Koreja i Singapur pokazali su najbolji odgovor i Kina je uspela posle svojih početnih grešaka. Odgovor vlada u Evropi i SAD-u bio je vrlo skeptičan i verovatno će oslabiti moć zapadnog brenda.“
Pročitajte još:
Mnogi na evropskoj levici, poput slovenskog filozofa Slavoja Žižeka, takođe se plaše autoritarne zaraze, predviđajući na zapadu „novo varvarstvo s ljudskim licem – bezobzirne mere preživljavanja koje se primenjuju sa žaljenjem i čak saosećanjem, ali legitimisane stručnim mišljenjima“.
Suprotno tome, Šivšakar Menon, gostujući profesor sa Univerziteta Ašok u Indiji, kaže: „Dosadašnje iskustvo pokazuje da autoritarci ili populisti nisu bolji u rešavanju pandemije. Zemlje koje su uspešno i uspešno reagovale, poput Koreje i Tajvana, bile su demokratije, a ne one koje vode populistički ili autoritarni lideri. “
Američki analitičar Francis Fukujama se slaže sa njim.
„Glavna podela u efektivnom kriznom odgovoru neće postaviti autokratije na jednu stranu, a demokratije na drugu. Ključna odrednica u učinku neće biti vrsta režima, već sposobnost države i pre svega poverenje u vladu.“
Neki od najgroznijih kritičara u Evropi bili su pro-Evropljani. Nikol Đesoto, sa Instituta Džeki Delors, kaže: „Nedostatak EU, njegova nemoć i plašljivost su zapanjujući. Naravno, zdravlje nije deo njihove nadležnosti, ali nije bez sredstava ili odgovornosti.“
Međutim, spor se proširio u ružnu bitku između severne i južne Evrope oko nestajanja zajedničkog duga ili uslova koji bi mogli biti postavljeni za bilo koji kredit izdat iz fonda za pomoć evrozone. Holanđani i Nemci sumnjaju da Italija koristi krizu u Lombardiji da rebrendira odbačeni koncept evroobveznica u kojima sever finansira dugove bespomoćnog juga. Takođe, italijanski premijer, Đuzepe Konte, pokreće to pitanje, rekavši bloku „da ima sastanak sa istorijom“. Ako EU propadne, mogla bi se raspasti, upozorio je on.
Portugalski premijer, Antonio Kosta, govorio je o „odvratnim“ komentarima holandskog ministra Vopkea Hoekstra, dok se španski ministar spoljnih poslova Aranća Gonzalez pitao da li Holanđani uopšte razumeju da „vas kabina u prvoj klasi neće zaštititi, kada ceo brod potone“.
Glavna uteha Evrope je da gleda preko Atlantika u svakodnevni haos koji prave konferencije za novinare Donalda Trampa – svakodnevni podsetnik da racionalni ljudi mogu planirati bilo šta, osim neracionalnog predsednika.
Naime, šef EU za spoljne poslove Džozep Borel, insistira da se EU postavi na svoje noge.
„Nakon prve faze različitih nacionalnih odluka, sada ulazimo u fazu konvergencije u kojoj EU zauzima centralnu ulogu. Svet je u početku ovu krizu dočekao nekoordinisano, sa previše zemalja koje su ignorisale upozorenja. Sada je jasno da je jedini izlaz iz svega ovoga – da delujemo zajedno. „
