4
Prošle godine, videli smo Donalda Trampa kako osvaja drugi mandat u Beloj kući, Severnu Koreju kako se pridružuje Rusiji u borbi protiv Ukrajine, Izrael kako vodi rat na više frontova uprkos kritikama i međunarodnoj osudi, iznenadni pad diktature Bašara al Asada i uspon desničarskih političkih snaga širom EU.
Evo ko su pobednici, a ko gubitnici, prema izboru Politika.
2024. bila je godina kada je populistička desnica ponovo preuzela centralni podijum na obe strane Atlantika. Ponovna pobeda Donalda Trampa na izborima u SAD i porast podrške desničarskim strankama na izborima za Evropski parlament pokazali su da Bregzit i Trampova prva pobeda 2016. godine nisu bili slučajnost. Oni su bili prvi znaci političkog motiva koji je sada dominantan, koji se zalaže za stroge politike protiv imigracije, reakciju na zelenu agendu i koji bi mogao da uzrokuje izbijanje novih trgovinskih ratova.
U Evropi, Đorđa Meloni pojavila se kao lider novog anti-imigrantskog pokreta koji brzo menja politički pejzaž Evrope. Iako centar-desnica i centar-levica nominalno kontrolišu većinu u Evropskom parlamentu, bivši poljski premijer Mateuš Moravjecki — koji treba da nasledi Meloni kao šef Evropskih konzervativaca i reformista u januaru — smatra da će zapravo vođstvo u 2025. imati „većina iz senke“ sastavljena od njegove stranke, Evropske narodne stranke i ekstremne desnice Patriote za Evropu.
Nacionalno okupljanje Francuske: U ovom desnom skretanju, posebno treba spomenuti Marin le Pen i njenog naslednika Žordana Bardelu iz Francuske. Ne samo da je ekstremno desničarski dvojac povećao svoju moć u Evropskom parlamentu i Nacionalnoj skupštini Francuske 2024. godine, već su postali politički tvorci sudbine, oborivši jednu Makronovu vladu i držeći na nišanu novu vladu koju predvodi premijer Fransoa Beru. Očekujte još puno poremećaja od Nacionalnog okupljanja ove godine, navodi Politiko.
Uprkos testosteronu koji teče kroz zapadnu politiku, 2024. je godina kada su žene političarke zauzele ključne pozicije u briselskoj vlasti. Ursula fon der Lajen osvojila je još pet godina na čelu izvršne vlasti EU, Roberta Mecola se vratila kao predsednica Evropskog parlamenta, a Kaja Kalas, bivša premijerka Estonije, postala je najviši diplomata EU.
Četiri od šest potpredsednica u Evropskoj komisiji su žene, uključujući Teresu Ribeiru iz Španije, koja ima moćnu poziciju komesarke za konkurentnost, i Henu Virkunen iz Finske u važnoj ulozi potpredsednice EK za suverenitet tehnologije. EU ima predstavnicu u Sjedinjenim Državama u liku Jovite Neliupšienė iz Litvanije, a ne smemo zaboraviti da je i Kristina Lagard iz Francuske još uvek na čelu Evropske centralne banke. Takođe, treba istaći da su dve od najuticajnijih figura u središtu desnog skretanja Evrope, Meloni i Le Pen – žene.
2024. bila je godina kada su centralne i istočne evropske sile prešle iz aspiracija za EU posrednicima u stvarne EU posrednike, koristeći vakuum Francusko-nemačkog uticaja. Poljski premijer Donald Tusk postao je dominantna figura Evropske narodne stranke kao i organizator napora EU za Ukrajinu, dok je drugi Poljak Piotr Serafin, preuzeo portfelj budžeta Komisije, a Litvanac Andrius Kubilius preuzeo novoformirani portfelj odbrane. S Kalas na čelu diplomatske službe, Finkinjom koja vodi digitalnu politiku i Litvancem koji predstavlja Brisel u Vašingtonu, to daje tzv. „državama sa strane“ čvrst zahvat na velikom delu donošenja politika EU.
NATO je pre par godina bio opisan kao „moždano mrtav“ (prema rečima Emanuela Makrona), ali je 2024. godine postao veći i moćniji nego ikad. Čak se i Tramp pomirio sa alijansom, prelazeći iz pretnji da će da povuče Vašington iz NATO u povećanje pritiska na evropske zemlje da više troše na odbranu. To stavlja bivšeg holandskog premijera Marka Rutea, koji je u oktobru postao generalni sekretar NATO-a, u poziciju da oblikuje transatlantske odnose u narednoj godini.
Pročitajte još:
Da li je postojala tužnija priča u 2024. od one o francuskom predsedniku Emanuelu Makronu i nemačkom kancelaru Olafu Šolcu, koji se nikad nisu slagali, a sada su ujedinjeni u političkoj nesreći? Za Makrona, to je bio jedan udarac za drugim, od poraza njegove stranke na izborima za Evropski parlament, do vanrednih izbora koji su učvrstili uspon ekstremno levih i desnih stranaka u Francuskoj, do pada dve vlade u jednoj godini. Šolc nije prošao mnogo bolje, bio je prisiljen da raspiše prevremene izbore nakon što je propala vladajuća koalicija koja nije funkcionisala ni na početku. Ne samo da su ovi političari izgubili u 2024. godini, već su i oslabili čuveni francusko-nemački motor koji je trebao da pokrene „EU projekat“.
Bolestan čovek Evrope je … ponovo bolestan, a prognoza nije ohrabrujuća. Usred energetske krize i sporog opadanja nekada moćnog automobilske industrije, nemačka ekonomija se završava ovu godinu isto kao i prošlu — bez rasta. Šef nemačke centralne banke, Joahim Nagel, nije ulepšavao problem, upozoravajući ranije ovog meseca da Nemačka „ne samo da se bori sa upornim ekonomskim smetnjama, već i sa strukturnim problemima“. Sa Trampom koji verovatno pokreće trgovinski rat između SAD i Pekinga kada se vrati u Beloj kući, Nemačka, koja se kladila na nastavak trgovine sa Kinom, možda će biti uhvaćena između.
Da li se neko seća obećanja ruskog predsednika Vladimira Putina da će osvojiti Ukrajinu u trodnevnoj specijalnoj operaciji? Pa, on nije u tome uspeo ni 2024. godine, jer Ukrajina ne samo da se i dalje brani od ruskih napada, već je i zauzela deo ruske teritorije tokom ofanzive na Kursk. Dok ruska ekonomija prelazi u vruće stanje zbog visoke inflacije i hroničnog nedostatka radne snage, Putin je izgubio oslonac u Siriji (i putu za Afriku) sa slomom Asadovog režima. I Moskva je završila godinu izvinjenjem (bez priznanja krivice) zbog obaranja azerbejdžanskog civilnog aviona. Takođe se može napraviti slučaj za Putinovog najboljeg prijatelja u Evropi, mađarskog premijera Orbána. Njegova 14. godina na vlasti poklopila se s produbljivanjem ekonomskih problema i usponom Petera Mađara, lidera opozicije koji se sprema da izazove Orbana na izborima 2026. godine.
Bivši diktator Sirije Bašar al Asad završio je godinu u sramoti, nakon što je izgubio vlast ubrzo nakon početka nove ofanzive sirijskih pobunjenika.
Dana 16. decembra, Telegram nalog sirijskog predsedništva objavio je izjavu koja se pripisuje Asadu u kojoj se navodi da je otišao u rusku vojnu bazu u Latakiji „da nadgleda borbene operacije“ nakon pada Damaska, ali da ga je Rusija evakuisala iz zemlje nakon što su pobunjeničke snage opkolile oblast. Asad je dodao da nema nameru da podnese ostavku ili ode u egzil, a upravo to je i uradio.
2024. godine nije bila dobra godina za pohvaljivanu klimatsku i dekarbonizacijsku agendu EU. Uoči izbora za Parlament, fon der Lajen je povukla zakon o krčenju šuma kako bi smirila ljutite farmere. Ali to bi mogao biti samo početak raspada, jer desnica Evrope obećava da će poništiti više od Zelenog dogovora, uključujući planove za ukidanje motora sa unutrašnjim sagorevanjem do 2035. godine.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
