0
Od 20 najbogatijih ljudi na svetu, 14 su Amerikanci, prema Blumbergu. Njihovo ukupno bogatstvo prelazi 2,1 trilion dolara — ili oko 7,5 procenata godišnjeg ekonomskog učinka Sjedinjenih Država. Bidzina Ivanišvili, najmoćniji čovek u Gruziji, procenjuje se da vredi oko 7,6 milijardi dolara, što je četvrtina bruto domaćeg proizvoda te zemlje.
Ovaj 68-godišnji tajkun dominira politikom u Južnom Kavkazu više od decenije. Bidzina, kako je univerzalno poznat, nekada je bio izabrani političar. Na talasu narodnog nezadovoljstva 2012. godine, izabran je za premijera, ali je služio samo godinu dana pre nego što se povukao iz javnog života.
Populistička partija koju finansira Ivanišvili — Gruzijski san — gotovo neometano drži vlast. Prema njegovim kritičarima, poslanici i ministri partije duguju vernost isključivo Ivanišviliju. Kako se Gruzija priprema za izbore 26. oktobra, koje mnogi vide kao izbor između Rusije i Zapada, Ivanišvili se sve više vidi kao sila koja povlači Gruziju iz orbite EU kako bi udovoljila Moskvi.
Nakon što je referendum o pridruživanju Evropskoj uniji prošle nedelje u Moldaviji bio na ivici odbacivanja, Zapad sa zebnjom posmatra Gruziju, tražeći znakove ruskog uticaja u još jednoj bivšoj sovjetskoj republici koja je postala kandidat za članstvo u EU.
Na ulicama ispod Ivanišvilijevog dvorca, rastu besne mase. Ovi izbori biće najteži izazov za vladavinu Gruzijskog sna, jer nezadovoljstvo raste zbog okretanja zemlje ka Rusiji u vreme istorijske tenzije sa Zapadom zbog rata u Ukrajini. Mnogi postavljaju pitanje: kako je Ivanišvili — bivši mogul u metalurgiji i bankarstvu sa dugotrajnim vezama s Moskvom — uspeo da stekne toliku moć u zemlji poznatoj po revolucionarnom duhu?
Ivanišvili i gruzijska vlada odbili su zahteve za intervju. Međutim, proučavanjem njihovog uspona na vlast, Politiko je napravio svojevrsan Ivanišvilijev priručnik o tome kako preuzeti kontrolu nad svojom zemljom i okrenuti je protiv Zapada.
Bidzina Ivanišvili je rođen kao sin rudara u siromašnom selu na periferiji Sovjetskog Saveza. „Odrastao sam gotovo bos, nisam imao cipele. Ali bio sam apsolutno srećan, mnogo srećniji nego moja deca,“ rekao je Ivanišvili 2014. godine. Kao najmlađi od petoro dece, radio je kao čistač u fabrici dok je studirao inženjering u Tbilisiju, a kasnije ekonomiju u Moskvi. Do trenutka kada je diplomirao, akademske kvalifikacije su vredele vrlo malo, jer je Sovjetski Savez bio pred raspadom.
Iz tih skromnih početaka, Ivanišvili je stekao neverovatno bogatstvo prodajući elektroniku, a zatim je osnovao svoju banku „Rossiyskiy Kredit“ sa sedištem u Moskvi. Ovaj uspeh doneo mu je probleme — pažnju su na njega obratili i rivali i organizovani kriminal. Njegovog brata su oteli u cilju iznude, što je Ivanišvilija nateralo da potraži zaštitu od ruske vlade, stvarajući moćne prijatelje u ruskoj vladi – pripadnike snaga proiv organizovanog kriminala.
Prema rečima Irine Borogan, stručnjaka za ruske bezbednosne službe, ti ljudi su radili za mito, a nisu se libili ni torture, prebijanja i ubistava. Međutim, izgleda da su odradili posao za Ivanišvilija, koji je delovao između Francuske i Gruzije, dok je zadržavao svoje ogromne i neprozirne poslove u Rusiji. Stručnjaci iz Rusije devedesetih godina tvrdili su da je saradnja sa bezbednosnim službama bila doživotna obaveza — jednom kada se povežeš s njima, nikada te ne ispuštaju iz vida.
Ivanišvilijev raskošan stakleni dvorac u kojem živi sada je ispunjen skupocenim umetničkim delima, među kojima je i Pikaso koji je kupio na aukciji za 95 miliona dolara, što je tada bila druga najskuplja slika ikada prodata na aukciji.
Godine 2003, desetine hiljada Gruzijaca izašle su na ulice kako bi svrgnuli dugogodišnjeg lidera Eduarda Ševardnadzea, bivšeg sovjetskog birokratu koji je vladao zemljom od raspada SSSR-a. Na njegovo mesto došao je vatreni revolucionar Mihail Sakašvili, koji je obećao bliže veze sa Zapadom, ulazak u EU i članstvo u NATO-u. Međutim, nada običnih ljudi u Sakašvilijevu vladu brzo je počela da bledi, jer je njegova partija postajala sve autoritarnija, a korupcija sve očiglednija.
Godine 2008. tenzije s Rusijom eskalirale su u krvavi petodnevni rat, tokom kojeg je Moskva stavila petinu gruzijske teritorije pod kontrolu Kremlja i njegovih lokalnih saveznika u otcepljenim regionima Abhazije i Južne Osetije.
Gruzijcima je bio potreban spasilac, a Ivanišvili je rado preuzeo tu ulogu, predstavljajući sebe kao smirenijeg i samokontrolisanijeg lidera od Sakašvilija, koga je ranije otvoreno podržavao. „Stvoriću takvu demokratiju u Gruziji da ću možda zaista zapanjiti Evropu,“ obećao je u oktobru 2011. godine.
Nisu samo Gruzijci bili zadovoljni što su se oslobodili sve nepredvidljivijeg Sakašvilija. Godine 2012. „među gruzijskim analitičarima kružila je šala da je američki ambasador Džon Bas imao svoje papuče u Ivanišvilijevom domu, jer je tamo dolazio tako često,“ rekao je nezavisni politički analitičar Gela Vasadze. „Ivanišvili je došao na vlast uz punu podršku Sjedinjenih Američkih Država i Evrope.“ Partija Gruzijski san pobedila je na izborima 2012. godine, osvojivši 85 mesta u parlamentu naspram Sakašvilijevih 65.
Giorgi Gakharija, bivši član Gruzijskog sna koji je služio kao premijer između 2019. i 2021. godine, rekao je da je u početku bio siguran da Ivanišvili veruje u svoje obećanje o demokratiji. „On je organizovan, usmeren ka ciljevima i ima jaku radnu etiku. Ali nema pojma kako funkcioniše država, za razliku od poslovanja,“ rekao je Gakharija, koji je podneo ostavku kada je tajkun počeo da vuče konce iza kulisa. „Nije uspeo da položi test vlasti i nastavlja istim putem, pokušavajući da zadrži moć po svaku cenu.“
Pročitajte još:
U ranim danima svog uspona, Ivanišvili se trudio da pokaže svoju filantropiju, tvrdeći da je donirao „blizu milijardu“ dolara, lično finansirajući javnu infrastrukturu kao što su putevi, parkovi, crkve i kulturni spomenici, uključujući i znamenitu Sabornu crkvu Svete Trojice u Tbilisiju.
U svom rodnom gradu Horvili je napravio minijaturnu verziju sovjetske utopije. Renovirao je domove, nudio besplatan gas, popravio puteve.
Međutim, kako je vreme prolazilo, partija Gruzijski san počela je sve više da se doživljava ne kao politička partija, već kao produžetak Ivanišvilijevog bogatstva i, mračnije, njegove sposobnosti da sve to oduzme. Sa pristupom javnim fondovima i kontrolom ključnih industrija, mnogi glasači duguju svoju egzistenciju Ivanišviliju i njegovom unutrašnjem krugu.
Iako Gruzijci i dalje izražavaju veliku podršku za ulazak u EU i duboko nezadovoljstvo prema Rusiji, anketa iz septembra procenila je da trećina zemlje podržava Gruzijski san uprkos njegovom okretanju prema Moskvi, čineći ga daleko najpopularnijom partijom u zemlji.
Poput svog suseda Rusije, Gruzija ima spoljašnje osobine demokratije, uključujući parlament, predsednika, premijera i izbore. Međutim, pod Ivanishvilijem, institucije koje bi trebalo da budu reprezentativne postale su sve centralizovanije u jednim rukama. „Ministri, uključujući premijera, teško donose odluke tokom pregovora sa partnerima jer odluke moraju biti odobrene od strane Ivanišvilija,“ rekao je Gakharija, bivši premijer.
Svaki lider koji želi da ostane na vlasti treba lojalne saradnike, a Ivanišvili je okupio pravu vojsku političara, telohranitelja i drugih bliskih ljudi, spremnih da izvršavaju njegove naloge. Prema izveštaju Evropskog saveta za spoljne poslove, „Ivanišvili ima značajnu domaću kontrolu, uključujući kontrolu nad vladajućom strankom, ključnim državnim institucijama (posebno sudstvom i bezbednosnim službama) i ekonomskom sferom. Svi ključni članovi vlade i partijski zvaničnici zavise od njega.“
Eka Beselija, sada opozicioni političar koja je sa Ivanišvilijem osnovala Gruzijski san i kasnije bila na visokim pozicijama u parlamentu, bila je jedan od njegovih vernih pristalica sve do 2018. godine, kada je rekla da je Ivanišvili prešao crvenu liniju pritiskajući je da odustane od reformi pravosudnog sistema. „Bezuslovno sam ga podržavala, uverena da je idealista,“ rekla je Beselija. „Ali, kako je postalo jasno, njemu je najvažnija stvar moć.“
Ivanišvilijeva kontrola nad strankom Gruzijski san bila je očigledna kada je partija postavila Iraklija Kobahidzea, kritičara Zapada, za premijera. Pre nego što je stao za govornicu, Kobahidze je zastao ispred Ivanišvilija, koji je sedeo u prvom redu, i izgledalo je kao da traži dozvolu da nastavi.
„On može da smeni premijera u roku od jednog sata i da ga ponovo postavi jednim telefonskim pozivom,“ rekao je analitičar Korneli Kakačia, direktor Gruzijskog instituta za politiku.
Ivanišvili je krenuo u lov na neistomišljenike.
Saakašvili je bio među prvima koji su osetili gnev Ivanišvilija. Nakon perioda samonametnutog egzila u Ukrajini, gde je u odsustvu osuđen na šest godina zatvora zbog zloupotrebe predsedničkih ovlašćenja, vratio se u Gruziju 2021. godine, samo da bi bio brzo uhapšen. On i njegovi saveznici tvrdili su da je u zatvoru bio otrovan.
Pred ovogodišnje izbore, represija se proširuje. Gruzijski san je obećao da će, ako pobedi, zabraniti celu parlamentarnu opoziciju i onemogućiti bilo kome od njih da se kandiduje na platformama koje oni zastupaju. Na retkom javnom nastupu na mitingu u Tbilisiju ranije ove godine, Ivanišvili je izjavio da su Sakašvili i njegova partija „usmeravani spolja od strane svojih gospodara.“
Kopirajući rusku državnu propagandu, optužio je Zapad da želi da iskoristi Gruziju kako bi otvorio „drugi front“ protiv Moskve u ratu s Ukrajinom, kriveći ono što je opisao kao „Globalnu ratnu partiju“ za sukob. Takođe, vodio je kampanju protiv onoga što opisuje kao LGBTQ+ „propagandu“ koju promoviše Zapad. U nedavnom intervjuu za provladin TV kanal, Ivanišvili je tvrdio da na Zapadu „muške toalete opremaju higijenskim ulošcima“. Prema Ivanišviliju i njegovim saradnicima, EU aktivno podržava inicijative civilnog društva koje promovišu vrednosti suprotne gruzijskoj „jedinstvenoj istoriji, tradicijama i identitetu.“ Gruzijski san je usvojio zakon koji efektivno zabranjuje sve javne reference na istopolne odnose i zabranjuje održavanje Prajd događaja.
„Obećavam da će ubedljivom pobedom na izborima nasilni pokušaji stranih zemalja da nametnu pseudoliberalne vrednosti našem narodu trajno prestati u Gruziji,“ izjavio je Ivanišvili prošlog meseca tokom govora u Akaltsikeu, regionu pogođenom siromaštvom i emigracijom.
U međuvremenu, vlada je zauzela oštar stav prema desetinama hiljada običnih Gruzijaca koji su izašli na ulice kako bi se suprotstavili ruskom zakonu koji označava zapadne NVO i medije kao „strane agente“. Tokom leta, noć za noći, snage bezbednosti su koristile suzavac i pendreke protiv mirnih demonstranata, hapseći i tukući organizatore protesta. Lideri civilnog društva tvrde da će novi zakon efektivno marginalizovati njihove organizacije ili ih naterati da se zatvore, kao što je to bio slučaj u Rusiji.
Ivanišvili je uvek tvrdio da Gruzijski san radi na tome da uvede zemlju u EU, a neki od njegovih ranih reformi zaista su otvorili put da Gruzija prošle godine postane kandidat za članstvo u EU. Sa oko 80 procenata Gruzijaca koji podržavaju članstvo u EU, Gruzijski san je pažljivo nastavio da izjavljuje kako žele da se pridruže bloku — ali pod svojim uslovima. „Gruzija će imati svetlu evropsku budućnost,“ rekao je premijer Irakli Kobakhidze u septembru. „Postizanje ovog cilja moguće je samo kroz očuvanje mira i zaštitu našeg dostojanstva.“
Međutim, vlasti na Zapadu ostaju skeptične. Kao odgovor na zakon o stranim agentima i kasniju represiju, Vašington je uveo sankcije vodećim zvaničnicima Gruzije. EU je, sa svoje strane, efektivno zamrznula ulazak Gruzije u blok, a šef spoljne politike Đuzep Borelj opisao je oktobarske izbore kao „ključni test za demokratiju u Gruziji i njen evropski put.“
Bivši premijer Gakharija je rekao da je ključ za razumevanje Ivanišvilija — a time, u zavisnosti od ishoda izbora, i budućnosti zemlje — jednostavan. „Ivanišvili nije proamerički, nije proevropski, nije proruski, niti prokineski,“ rekao je. „Nažalost, on nije ni progruizijski. On je prosebičan.“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
