0
Postoji nekoliko lokacija u Iranu koje su deo iranskog nuklearnog programa i samim tim moguća meta izraelskih napada.
Nakon iranskog raketnog napada na Izrael 1. oktobra, tenzije se ne smiruju i spekuliše se da bi Izrael mogao da napadne iranska nuklearna postrojenja, kao što je dugo pretio da će učiniti.
Iran je napao Izrael sa oko 180 raketa. Prema izraelskoj vojsci, „veliki broj“ tih raketa je presretnut. Kao odgovor na napad, izraelski premijer Benjamin Netanjahu je najavio mere odmazde.
Nakon prethodnog iranskog napada na Izrael u aprilu, Izrael je odgovorio vazdušnim napadom na Iran. Navodi se da je pogođena vazdušna baza u centralnoj iranskoj provinciji Isfahan, gde se nalazi postrojenje za obogaćivanje uranijuma u Natancu.
Izrael iranski nuklearni program smatra egzistencijalnom pretnjom. U izveštaju Njujork tajmsa, američki zvaničnici su izjavili da bi Izrael mogao da cilja iranska nuklearna postrojenja u mogućem odgovoru, sa fokusom na postrojenja za obogaćivanje uranijuma u Natancu. Ovo postrojenje se smatra jezgrom iranskog nuklearnog programa.
Da bi dospeli do iranskih nuklearnih postrojenja, izraelske rakete bi morale da pređu vazdušni prostor trećih zemalja kao što su Jordan, Saudijska Arabija ili Irak. Međutim, Izrael je već pokazao da je sposoban da izvede napade na udaljene ciljeve.
Iranski nuklearni program je rasprostranjen na više lokacija. Iako pretnja izraelskim vazdušnim napadima traje decenijama, samo neka od postrojenja su izgrađena pod zemljom.
Međutim, veruje se da ta postrojenja pod zemljom izraelsko oružje ne može da ugrozi.
Sjedinjene Države i UN-ova agencija za nuklearni nadzor veruju da je Iran imao koordinisan, tajni nuklearni program koji je obustavljen 2003. godine. Islamska Republika negira da je ikada imala takav program ili da planira da ga ima.
Iran je pristao na ograničenja svojih nuklearnih aktivnosti u zamenu za olakšanje međunarodnih sankcija prema sporazumu iz 2015. godine sa svetskim silama. Taj sporazum je propao nakon što je tadašnji predsednik Donald Tramp povukao Sjedinjene Države iz sporazuma 2018. godine, a Iran počeo da prelazi ograničenja naredne godine.
Od tada, Iran je širio svoj program obogaćivanja uranijuma, smanjujući takozvano „vreme za proboj“ koje bi mu bilo potrebno da proizvede dovoljno uranijuma za nuklearnu bombu na svega nekoliko nedelja, u odnosu na najmanje godinu dana prema sporazumu iz 2015. godine.
Za nuklearnu bombu je potreban uranijum obogaćen do 90 odsto. Iran sada obogaćuje uranijum do 60 odsto čistoće fisijskog materijala na dve lokacije, a teoretski ima dovoljno materijala obogaćenog do tog nivoa, koji bi, ukoliko bi se dodatno obogatio do 90 odsto, bio dovoljan za skoro četiri bombe, prema procenama Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), UN-ove agencije za nuklearni nadzor.
Kompleks Natanc se nalazi u centru iranskog programa obogaćivanja uranijuma, na ravnici uz planine, izvan šiitskog svetog grada Koma, južno od Teherana. Natanc obuhvata postrojenja, uključujući dve fabrike za obogaćivanje: veliku, podzemnu Fabriku za obogaćivanje goriva (FEP) i nadzemnu Pilot fabriku za obogaćivanje goriva (PFEP).
Iranska opoziciona grupa u egzilu otkrila je 2002. godine da Iran tajno gradi Natanc, izazvavši diplomatski sukob između Zapada i Irana oko nuklearnih namera Teherana, koji traje do danas.
FEP je izgrađen za komercijalno obogaćivanje i može da primi 50.000 centrifuga. Trenutno je tamo instalirano oko 14.000 centrifuga, od kojih je oko 11.000 u funkciji, obogaćujući uranijum do 5 odsto čistoće.
Diplomate upoznate sa Natancom opisuju FEP kao postrojenje koje se nalazi oko tri sprata ispod zemlje. Odavno se vodi debata o tome koliko bi štete izraelski vazdušni napadi mogli naneti tom postrojenju.
Šteta je naneta centrifugama u FEP-u i na druge načine, uključujući eksploziju i prekid napajanja u aprilu 2021. godine, za šta je Iran optužio Izrael.
Nadzemna PFEP ima samo nekoliko stotina centrifuga, ali Iran tamo obogaćuje uranijum do 60 odsto čistoće.
Pročitajte još:
Na suprotnoj strani Koma, Fordov je postrojenje za obogaćivanje koje je ukopano u planinu i stoga je verovatno bolje zaštićeno od potencijalnih bombardovanja nego FEP.
Sporazum iz 2015. godine sa velikim silama nije dozvoljavao Iranu da obogaćuje uranijum u Fordovu. Sada tamo radi više od 1.000 centrifuga, od kojih je mali deo naprednih IR-6 mašina koje obogaćuju uranijum do 60 odsto.
Pored toga, Iran je nedavno udvostručio broj centrifuga instaliranih u Fordovu, a sve nove su IR-6 mašine.
Sjedinjene Države, Velika Britanija i Francuska su 2009. godine objavile da Iran tajno gradi Fordov godinama i da nije obavestio IAEA. Tadašnji predsednik SAD Barak Obama rekao je: „Veličina i konfiguracija ovog postrojenja nisu u skladu sa miroljubivim programom“.
Iran ima veliki centar za nuklearnu tehnologiju na periferiji Isfahana, svog drugog po veličini grada.
Taj centar uključuje Fabriku za proizvodnju gorivih ploča (FPFP) i postrojenje za konverziju uranijuma (UCF) koje može preraditi uranijum u uranijum-heksafluorid koji se koristi u centrifugama.
U Isfahanu postoji oprema za proizvodnju uranijumskog metala, proces koji je posebno osetljiv jer se može koristiti za pravljenje jezgra nuklearne bombe.
IAEA je saopštila da u Isfahanu postoje mašine za pravljenje delova centrifuga, opisujući ga 2022. godine kao „novu lokaciju“.
Iran ima delimično izgrađen reaktor za istraživanje teške vode, koji je prvobitno nazvan Arak, a sada Kondab. Reaktori na tešku vodu predstavljaju rizik od nuklearne proliferacije jer lako mogu proizvesti plutonijum koji, kao i obogaćeni uranijum, može biti korišćen za pravljenje jezgra atomske bombe.
Prema sporazumu iz 2015. godine, izgradnja je obustavljena, jezgro reaktora je uklonjeno i ispunjeno betonom kako bi se onemogućila njegova upotreba. Reaktor je trebalo da bude redizajniran „kako bi se smanjila proizvodnja plutonijuma i da ne proizvodi plutonijum u potrebnoj količini za oružje tokom normalnog rada“. Iran je obavestio IAEA da planira da reaktor pusti u rad 2026. godine.
Tehnološki univerzitet Šarif je centralno mesto za nuklearna istraživanja u Iranu.
Takođe se tvrdi da je to mesto gde se sprovode istraživanja na centrifugama za obogaćivanje uranijuma. Na Univerzitetu u Teheranu postoje dva mala istraživačka reaktora.
Jedina operativna nuklearna elektrana u Iranu, na obali Persijskog zaliva, koristi rusko gorivo koje Rusija preuzima nazad kada se potroši, što smanjuje rizik od proliferacije.
Reaktor je izazvao zabrinutost u pogledu bezbednosti zbog spajanja nemačkog i ruskog dizajna. Takođe se nalazi blizu velike tektonske linije, a region često doživljava zemljotrese. U aprilu 2013. godine, u tom području je bio zemljotres jačine 6,3 stepena po Rihteru.
