0
Odiseja kolekcije koju niko nije želeo, a još je manje onih koji su imali prilike da je vide. Kako je Gordon Gilki, svojevrsna preteča Indijana Džonsa dopremio biste, slike, i naizgled naivne akvarele, najvećeg masovnog ubice svih vremena - Hitlera.
Fort Belvoir u Severnoj Virdžiniji je dom mnogobrojnim organizacijama vojske Sjedinjenih Američkih Država, 29. pešadijske divizije, a ujedno je i centar američke vojske za ratnu istoriju, koji nadzire celokupnu umetničku kolekciju. Ceo kompleks zapošljava dvostruko više ljudi nego Pentagon. Dve stotine četrdeset godina istorije američke vojske nalazi se upravo ovde, između ostalog i automobil generala Džona Peršinga, zastava Revolucionarnog rata, kao i mač Abnera Dabldeja, koji je ispalio prvi hitac u Američkom građanskom ratu, u bici za utvrđenje Samter.
Pročitajte još:
Pitate se kakve veze ovaj objekat ima sa Hitlerovim bistama, nacističkom propagandom, akvarelima, uljima na platnu sa ratnom ornamentikom, ratnim flajerima Trećeg rajha, i kako je to uopšte došlo u ruke „Ujka Sema“?
Priča nas vraća nekih sedamdeset godina unazad kada su savezničke snage pred kraj drugog svetskog rata okupirale firerovu letnju rezidenciju Kelštejnhaus, Orlovo gnezdo blizu Bavarske (koju Hitler inače nije mnogo voleo, zbog straha od visine), čin koji je i faktički označio kraj rata. Ova priča uključuje avanturu, birokratiju, sudske sporove, i naravno ljude.
Gordon Gilki, preteča Indijana Džonsa
Gordon Gilki je umetnik koji je dobar deo Drugog svetskog rata pokušavao da sebi obezbedi poziciju zaštitnika evropskog blaga. Sin rančera iz Oregona, koji je svoje školovanje istorije umetnosti platio tako što je čistio zemlju za dolar dnevno, uspostavio je vezu sa Frenklin Delano Ruzveltom nakon što je za Svetski sajam 1939. godine napravio nekoliko bakropisa koji su oduševili tadašnjeg američkog predsednika.
Nakon što je rat započeo zamolio je Ruzvelta da u kontingentu američke vojske bude i tim eksperata koji bi zaštitili evropsko kulturno blago. Ruzvelt ga je poslušao i 1943. zaista formirao Američku komisiju za zaštitu umetničkog i istorijskog monumentalnog nasleđa u ratom pogođenim delovima Evrope. „Čuvari spomenika“ kako su ih nazivali oslobađali su umetnine mahom ukradene od jevrejskih porodica, crkvi, muzeja.
Gilki, iako inicijator, ipak ostaje u Teksasu, a na svoje angažovanje čekao je do 1945, kada je postao deo tima američko-evropske komande koja je imala za cilj da nakon konferencije na Jalti ukloni svu nemačku propagandu, posebno kroz formu umetnosti.
A upravo je Nemačka vizuelna propaganda bila jedan od stubova Hitlerovog uspeha. U jednom momentu Trijumfalna kapija bila je prekrivena ogromnom svastikom za vreme okupacije Pariza. Tada su na Trokaderu ubijani pariski civili, koji nisu mogli da izdrže poniženje izraženo kroz šepurenje nemačkih vojnika po pariskim prominentnim trgovima. Napadna propaganda izazvala je samo bunt. Goloruki su kretali na mašinke. Hitler je u Prvom svetskom ratu bio propagandista, pa je Drugi svetski rat bio samo elaboracija njegove opsesije.
Igranje sa emocijama, manipulacije, populizam i nacionalizam, dovedeni su kasnije do savršenstva uz pomoć Gebelsa, njegove žene Magde, Himlera, Geringa. Skečevi nemačkih trupa na papirićima usavršavanjem propagande ubrzo su postajali ulja na ogromnim platnima prodavana visokim vojnim činovnicima, ali i raspoređivana od muzeja pa sve do kazina. Hitler je na slikama prikazivan kao polubog sa srednjevekovnom patinom. Delo Emila Šajbea „Hitler na frontu“ iz 1942. toliko mu se dopalo da ga je otkupio.
Kraj rata 1945.
Kada je Nemačka počela da gubi bitke, i kraj se nazirao, nacisti su umetnine počeli da sakrivaju, sa njima i do tada neustrašiva armija čiji su se poraženi vojnici razbežali širom Nemačke. I ukoliko bi Hitler eventualno pobedio, oni bi sasvim sigurno slavodobitno umetnine vratili u dnevni život predstavljajući sebe kao privremene čuvare ovih relikvija. Nešto kao preteča današnjih političkih preletača.
Dve godine kasnije Gilki je otpočeo svoju misiju, te je sa svojim saradnicima pokucao na vrata dvorca Šlos Ringberg u Bavariji. Vrata mu je otvorio Vilhelm Luitpold, tadašnji regent, iako je izgledao kao sluga, kako je to u svojoj knjizi War Art of the Third Reich opisao . U tom trenutku regent je polirao kolekciju minijaturnih vojnih topova. Amerikanci su saznali da se u ovim odajama krije pozamašan deo nacističke propagande. U ovom dvorcu nalazila se i komanda nemačkih vazdušnih snaga Luftvafe, koja je brojala skoro 3.5 miliona članova u periodu od 1939-1945, proizvevši 120 hiljada letelica.
Rat je već uveliko završen, pa je i cela transakcija protekla besprekorno, avion je napunjen, mahom slikama, a umesto metaka samoodbrane američki vojnici dobili su tapšanje po ramenu i pivo.
Delovi Hitlerovih ličnih kolekcija nalaženi su na najneverovatnijim lokacijama, od bara u St. Agati u Austriji, straćarama u ruskoj zoni, na obalama Dunava, kantama za so, napuštenim brvnarama drvoseča. Najveći ulov ipak je bilo presretanje voza punog naci relikvija na granici sa Čehoslovačkom, koji su opazili američki piloti aviona P-47.
Saldo je bio sledeći, Gilki je konfiskovao tačno 8722 umetnička predmeta.
Naravno među ovim predmetima, nalazilo se dosta onih, koje su vlasnici želeli nazad, tvrdeći da nisu inspirisani mračnom ideologijom. I sam Gilki izjavio je godinu dana kasnije „da se nada da će ponovna selekcija ovih dela dovesti do toga da neka od njih budu vraćena njihovim vlasnicima“, poput radova grafičkog umetnika Boda Cimermana.
To se i dogodilo 1950, i Amerika je vratila Zapadnoj Nemačkoj 1659 predmeta koji nisi bili vojno ili politički žigosani Trećim rajhom. S obzirom da živimo u zemlji u kojoj teško da možete da reklamirate povišen račun za struju državi, ovakav gest američke vlade delovao je gotovo samarićanski. Iako je bio uzaludan, pošto tadašnja Nemačka vlast, odnosno glavni kustos vojnog muzeja Bes Hormarts nije želeo da ima ništa sa ovim reliktima bliske prošlosti, za koju je tadašnja Nemačka silno želela da je davna. Samo neka dela zadržana su u Berlinskom istorijskom muzeju. Uz pravne zavrzlame, dela su repatrijacijom vraćena Americi tek 1981. za vreme predsednika Ronalda Regana.
Umetnine i Hitlerove biste usred Virdžinije
Hitlerove biste, posteri, flajeri, slika Huberta Lancingera „Zastavnik“ u kojoj je firer kao vitez na crnom konju, u svetlećem oklopu sa zastavom, slika koja tvori sponu Trećeg rajha i nemačke feudalne prošlosti.
Ulje „U početku je bio svet“ Ota Hojera, u kojoj se Hitler obraća svojim pristalicama u civilnoj odeći, u kojem mu u kjaroskuro stilu lice obasjava božanska svetlost. I nju je sebi kupio.
Jedno ulje kao da je upućivalo na krah ove megalomanije, poput one iz 1942, „Borci istočnog fronta“ Vilhelma Sautera, u kojoj je prikazana borba sa Sovjetima, u kojoj je na suptilan način prikazan rat kao daleko teži nego što su Nemci do tada mislili. Tako je na kraju i bilo.
Ko bi mogao da očekuje da postoji mogućnost da će se za trenutak zateći u Trećem rajhu, i to u vojnoj bazi okruga Feirfeks? Malobrojni posetioci su to doživeli, među njima tek nekolicina novinara. Do tamo nije nimalo lako doći. Novinar lista Washingtonian Endrju Bužon jedan je od retkih koji su imali prilike da stoje pored Adolf Hitlera, najvećeg svetskog masovnog ubice, odnosno njegove biste od 100 cm ili ogromne slike Hans Šmica Videnbruka koji je oslikao vojnike Vermahta, koje je inače oblačio Hugo Boss.
Ukoliko se pitate zbog čega je nemačka umetnost tih godina bila toliko tipizirana, odgovor je sledeći.
Kada je Hitler dolazio na vlast, Nemačka je bila meka za sofisticirane slikare moderniste, o čemu je pisao istoričar umetnosti Mihael Kater u svojoj knjizi Kultura u Nazi Nemačkoj. Ali nacisti su ih prezirali, kao i džez, kojem su našli ogromnu falinku u „nedostatku melodije“. Umetnost je trebalo da slavi ruralno, da je svima dostupna, promovisana je tradicionalna porodica. Zato su i konfiskovane slike Pikasa, Šagala ,Kandinskog.
Hitler kao slikar
Kustoskinja muzeja Sara Fordži koja u centru radi skoro 15 godina postala je ekspert za nemačku ratnu umetnost čitajuči sve što joj je dopalo šaka, a dotakla se i umetnosti kritički u jednom intervjuu, odnosno da li je Hitler uopšte znao da nešto naslika kako treba? Saznanje da je autor četiri male naivne slike, koja pokazuju vojnike u dolini, belgijski grad, dvorište u minhenskom Alter Hofu, ujedno i idejni kreator Holokausta budi jezu. I sama slika Alter Hofa, lišena je ljudi, simbolika koja upućuje na ono što je Hitler najviše voleo da radi – ubija.
Fordži se 2017. godine dotakla Hitlerove estetike – „Što se tiče izrade nacrta, on je vešt. Smatram da što više gledate njegove radove, oni postaju jeziviji“. Možda to dolazi iz saznanja ko ih je naslikao, pa što više gledam, to manje vidim života. Kada Hitler prikazuje ljude, oni su sićušni, nebitni u poređenju sa zgradama ili pejzažima u koje ih postavlja. Ipak, ni drvo u uglu ni voda u fontani ne pokazuju nikakvu iskru života. Senke su blede i zloslutno se igraju, sve je nekako jezivo“. Svi njegovi akvareli zaključani su u sefu.
Strah od zloupotreba
Nažalost svakim danom je sve logičnije zbog čega Amerika ne promoviše posedovanje ovog dela mračne istorije sveta, koji sa druge strane treba da predstavlja jasnu opomenu, ukazujući kako naizgled normalna svakodnevica može za tili čas da se smrači. U nekim zemljama takvih tendencija ima i dan danas.
S obzirom na buđenje ekstremne desnice u Americi poslednjih nekoliko godina, a nažalost i u drugim delovima sveta razlozi za tajnovitost potpuno su jasni.
Civili mogu da dobiju odobrenje, ali se vrlo vodi računa kome se ono daje. Ko prođe birokratiju, naći će se ispred masivne sigurnosne kapije, nakon koje će se voziti jedan kilometar. U ovom najsavremenijem centru, koji čuva brojne artefakte čisti vas četka pod pozitivnim pritiskom, a UV svetla kontrolišu rast mikroba.
Muzejske ture su i za kustoskinju Fordži „hodanje po vrlo tankoj liniji“. Jer prezentovanje brojnih predmeta u Fort Belvoiru, u vremenu rasta fašizma, moglo bi da se zloupotrebi, i bude suptilni osnov za začetak nekog novog vida propagande, sa obe strane Atlantika.
Koliko su ove stvari sada opasne? Pre izvesnog vremena mladići sa zastavama sa kukastim krstovima su u Šarlotsvilu uvredljivo skandirali Jevrejima, dok i u našem regionu neretko svastika „pomazi“ fasadu zgrade farbom. Svet očigledno ima oduševljenu publika za ovakva dela u stvarnom životu, koliko god to sumanuto zvučalo. Biće da je Bes Hormarts, kada je odbio repatrijaciju dela predmeta od Amerike 1942. godine vrlo dobro znao šta radi, anticipirajući mračnu stranu ljudskog uma. Bilo i ne ponovilo se.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
