0
Policajac iz Mineapolisa, snimljen kako kleči na vratu Džordža Flojda skoro devet minuta, sve dok Flojd nije prestao da diše, otpušten je, uhapšen i optužen za ubistvo trećeg stepena i ubistvo bez predumišljaja. To deluje kao korak ka pravdi, ali je istina da je ovaj slučaj usamljen; više je nekakav tužni podsetnik na to koliko su sankcije za ovakva ubistva retkost, koliko je američki pravosudni sistem suštinski nepravedan i da policijski službenici koji brutalno i ubijaju druge ljude uglavnom ne snose nikakve posledice.
Među demonstrantima koji poslednjih nekoliko dana zauzimaju ulice američkih gradova često se, piše Njujork tajms, može čuti fraza „Nema pravde, nema mira“, i mir zaista ne opstaje onde gde je pravda zaspala.
Za nekažnjenost policijskih službenika koji brutalno postupaju ima više razloga, od moćnih policijskih sindikata koji ih štite, preko „plavog zida tišine“ koji podrazumeva da policajci nikada ne cinkare kolege, do porote i tužilaca koji oklevaju ili su, jednostavno, kukavice.
Ipak, kulturu nasilja je omogućio Vrhovni sud SAD koji policijskim službenicima daje neograničeni imunitet od krivičnog gonjenja za dela učinjena dok su na dužnosti.
Iste godine, 1967, kada je šef policije u Majamiju skovao frazu „kada počne pljačka, počinje i pucanje“ – istu onu kojom se u petak nesrećno poslužio Tramp – da bi njome zapretio demonstrantima koji protestuju protiv kršenja građanskih prava, Vrhovni sud je artikulisao pojam „kvalifikovanog imuniteta“. U slučaju policijskog nasilja nad grupom demonstranata u Misisipiju, sud je odlučio da policijske službenike ne bi trebalo goniti što su primenili zakon „u dobroj veri i sa dobrim ciljem“.
Ono što ovakve slučajeve čini nemogućim za tužioce je zahtev suda da svako kršenje prava bude „jasno ustanovljeno“ – odnosno da je prethodno drugi sud sagledao slučaj u istom kontekstu i sa istim dokazima i utvrdio da službenik nije imun na odgovornost.
Ovo pravilo su ustanovile sudije; građansko pravo po sebi ne podrazumeva takav uslov. Praksa je pokazala da su odluke suda maltene uvek u korist policajaca jer je veoma teško naći slučajeve koji su potpuno isti.
Zamka je i za tužioce koji su prinuđeni da se bore za presedane na sudovima koji su odavno prestali da generišu presedane jer tužioci uvek gube. Kao začarani krug.
Za pet decenija otkada je ovakva praksa indoktrinirana, kvalifikovani imunitet se pretvorio u univerzalni izgovor za amnestiju svih vrsta policijskog nasilja, od napada do ubistva. Vrhovni sud je pravnu lestvicu dizao sve više i za žrtve je postalo nemoguće da uopšte izađu na sud sa policijskim službenicima.
Pročitaj i:
Rojters je 2005. godine sproveo veliko istraživanje koje je pokatalo da sudovi „od 2005. godine pokazuju sve veću tendenciju da garantuju imunitet u slučajevima prekomerne upotrebe sile“, a da se ono što je stvoreno sa ciljem da predupredi frivolne tužbe protiv vladinih agenata transformisalo u štit za hiljade policajaca optuženih za prekomernu primenu sile.
U Americi ne postoji zvanična statistika o broju preminulih od posledica policijske brutalnosti što se potire sa zdravim razumom i predstavlja pravi paradoks u svetu u kojem se apsolutno sve zavodi i zapisuje. Prema procenama novinara i drugih organizacija, policija na godišnjem nivou ubije više od hiljadu Amerikanaca. Afroamerikanci stradaju u nesrazmerno većem broju slučajeva nego beli Amerikanci.
Pošto je u poslednje dve decenije došlo do militarizacije policijskih taktika, sve su glasniji zahtevi i liberala i konzervativaca da se doktrina kvalifikovanog imuniteta razmotri i suzi, da policajci ne budu po automatizmu amnestirani od odgovornosti.
Naposletku, sa svakim starim i novim Džordžom Flojdom, sa svakim novim slučajem u kome loš policajac ostaje nekažnjen, poverenje u policiju se urušava i posledice ne trpe samo civili, već i dobri policajci. A i takvih je mnogo.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
