9
Nikada ranije nisam došao u neku državu koja je već danima u žalosti.
Zastave Ujedinjenog Kraljevstva stajale su na pola koplja, delovalo je da su gotovo (ovo je ključna reč) svi birali da tog dana budu u crnini, a sve je operisalo sa 50 odsto kapaciteta.
PROČITAJTE JOŠ
Čim sam izašao iz aviona video sam ogromnu umrlicu u čast Elizabete II, a taj trend se nastavio i tokom narednog dana. Svaki put su iznova uspeli da me zateknu koliki je zapravo bilbord, LED ekran ili šta već posvećen kraljici.
Supermarketi nisu radili tog 19. septembra do 17 časova u čast kraljice (ko bude shvatio logiku neka javi), a onda je u 17.01 izgledalo kao kada gledate one snimke sa Black Friday akcija u Ohaju. Samo što nisu izneli i police, kao da su doživeli kao hibris zatvaranje prodavnica. Na svakoj prodavnici stoji umrlica u čast kraljice, a inače tačan londonski „tjub“ neretko je kasnio. Verovatno su rasprodati svi suveriri u čast kraljice…
Ovo vanredno stanje je bio način ove, inače, neobično pedantne države da pokaže da ne može da dođe sebi od tuge.
Doduše, sve do sutrašnjeg dana kada je sahrana kraljice već tretirana kao jučerašnja vest i retko gde biste mogli da vidite da se žali za monarhom (već se spočitavalo Čarlsu da je rasista zbog odbijanja da pruži ruku jednom Afroamerikancu). Sada je veća glavolomka kako će se menjati funte, jer će od sada na njima morati da bud elik kralja i šta će se dalje dešavati sa kraljevskom porodicom. Ipak, to na kraju dana ne utiče na svakodnevni život ljudi, pa su nastavili gde su stali.
Ipak, ono što je ostalo su nepregledni buketi cveća koji se nalaze u Grin parku (Zeleni park) – ono što se tamo može videti pravi je pokazetelj koliko je simbolična vrednost kraljice za Engleze. U ograđenom mestu je moguće ostaviti buket (doduše pre toga se skida bilo kakav plastični detalj), a ljudi odlaze na svoje malo hodočašće ovom rutom. Verovatno desetine hiljada cvetova samo pokazuju koliko je ljudi došlo da pozdravi najdugovečnijeg monarha u istoriji kraljevstva.
Bilo je tu i ljudi koje očekujete da vidite samo na televiziji. U jednom trenutku je grupa Amiša prošla pored mene. Neočekujete da čak i oni dobro znaju ko je bila kraljica, a kamoli da se slikaju ispred jednog spomenika (obično insistiraju na tome da koriste samo drevne alatke). Bili su toliko blizu i toliko blizu da me je jedna stvar začudila. Priznaćete da je jako smešno kada zamišljate Amiša koji koristi figaro kako bi imao savršenu loknu koja mu pada ispod kape, ali jeste imao savršeno sređenu frizuru.
Za decu u Londonu je umrla baka, a verovatno bi se više potresla samo da je sa sobom odvela i medu Padingtona. I zaista oduševljenje dece i zahvalnost zbog onog što je uradila pokazuju hiljade dečijih crteža i poruka pisanih još uvek nesigurnim rukopisom.
London ni dan kasnije nije toliko prohodan (iako se saobraćaj uglavnom normalizovao), a i dalje je neverovatno kako su uspeli da zatvore sve ulaze, sve prolaze, sve gde je neko mogao da se provuče i upadne u povorku.
Nakon što je kovčeg sa Elizabetom prošao ulicama Londona i krenuo put Vindzora, masa ljudi je pohrlila do ulice Mol da vidi kako to sada izgleda. Tamo su policajci bili presrećni zbog urađenog posla, pa je jedan načelnik okupio svoje ljude. Trebalo mu je da ih neko fotografiše, pritrčao je jedan bobi, preskočio dve ograde i okinuo fotografije sa nekoliko telefona. Policajci su dobijali aplauz jer je sve prošlo glatko, a to je samo budilo pojedince koji su tada spavali u svojim iole udobnim stolicama na rasklapanje.
Nisu spavali čitavu noć od uzbuđenja, a onda kada je sve konačno bilo gotovo oko 14.30 samo su utonuli u san.
Ma nije im smetalo ni to što im nisu dozvoljavali da slikaju i snimaju, pa ni to što je pored njih masa volontera već skupljala đubre. Da ne zaboravim da je bilo i onih koji su jedva dočekali da vide ulice zatvorene i puste (nije bilo automobila, a ljudi su morali da se i dalje kreću trotoarom). Tako su otac i sin razvili mrežu za badminton i igrali u samom centru Londona, verovatno nikada pre ni kasnije nije igrana ova igra toliko blizu Vestministerske opatije.
Za Britance je Elizabeta bila simbol države, jedinstva, sigurnosti, praktično mirna luka. Zvali su je nacionalnim blagom, a od milošte „Granny“ („baka“).
Stranci su razmišljali o tome šta da se to desilo u njihovoj monarhiji, kako bi onda to izgledalo…
Od ovog trenutka je kraljica postala i kulturni fenomenen, pa će postati deo popularne kulture. Već sada su se pojavile različite majice sa njenim likom, „mimovi“ i šta sve ne.
Nekoliko žena je odštampalo njenu ogromnu sliku na haljinama i tako šetala Londonom, a bio sam začuđen koliko su mališani dobro poznavali ljude na dvoru.
Očevi su se trudili da to objasne, ali uvek bi došlo neko neugodno pitanje za koje je odgovor bio „Kada budeš dovoljno star, samo će ti se kazati“. Zvuči poznato?
Kraljica je stvarno postala besmrtna i ideal koji će bilo ko uspeti da dosegne u očima Britanaca.
BONUS VIDEO Mandić: Svi propusti prenosa sahrane Elizabete II
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
