0
U sredu 23. septembra, održana je inače neizvesna konstitutivna sednica Skupštine Crne Gore, na kojoj je za predsednika Skupštine izabran Aleksa Bečić, vođa jedne od tri opozicione kolone. Sednica, odnosno njen ishod, bila je neizvesna jer su joj prethodile trzavice između crnogorskih opozicionih grupacija oko podele izbornog plena i odluke o mandataru za sastav nove vlade.
Piše: Vuk Vuković
Izborom Bečića na ovo mesto definitivno je oformljena i nova skupštinska većina, koja po prvi put posle 30 godina ne uključuje do nedavno vladajuću Demokratsku partiju socijalista (DPS) Mila Đukanovića. Neizvesnosti, pak, ne manjka: s obzirom da je nova skupštinska većina šarenolika, sasvim je otvoreno pitanje koliko će potrajati i šta će biti (prvi) kamen spoticanja.
Pročitajte još:
Ipak, nema spora da je u pitanju istorijski momenat, naročito za mlađe građane Crne Gore kojima je Milo na vlasti – kao predsednik vlade ili šef države – skoro pa čitav život. Ako zvuči pomalo monarhijski, to je zato što je situacija bila monarhijska ili, bar, bonapartistička. Trenutak je, doduše, podjednako bitan i za starije stanovništvo, s obzirom da je DPS naslednica Saveza komunista Crne Gore (SKCG). Za njenog prvog predsednika davne 1992. godine izabran je Momir Bulatović, dotadašnji predsednik Centralnog komiteta SKCG i predsednik Predsedništva CG. Tranzicija je, kao i u mnogim bivšim socijalističkim zemljama, izvršena relativno glatko i mirno, a neizabrani partijski rukovodioci profilisali su se kao vodeći političari u novoj, izbornoj situaciji. Milo Đukanović je u vreme ove političke transformacije bio predsednik Vlade Crne Gore, da bi 1994. postao potpredsednik DPS, a 1998. i predsednik države, nakon što je porazio svog mentora Bulatovića.
Reakcije na poraz neprikosnovenog, tridesetogodišnjeg vladara Crne Gore mnogostruke su i još se ne stišavaju. Od izjava Marka Milačića, lidera opozicione-vladajuće Prave Crne Gore, da je na izborima “pobedio Vasilije Ostroški” , čemu se još pre njega obradovao i Matija Bećković, ocvali korifej srpskog nacionalizma, preko automobilskih sirena i pevanja čak i u toploj beogradskoj noći tog 30. avgusta, ali i sumorne, teške tišine u izbornom štabu DPS-a kakvu znaju samo veliki gubitnici, pa sve do apokaliptičnih predviđanja “građanskih krugova” da će na vlast u Crnoj Gori doći četnici, mitropolit Amfilohije, Rusi ili veća neka četvrta zadribanda, a da će sama zemlja skliznuti pravo u devedesete.
Ovako to formuliše Aleksej Kišjuhas u svojoj kolumni u listu Danas: “Čemu se radujemo? Nacionalističkoj kontrarevoluciji uz dašak verskog fundamentalizma? Profilisanju Crne Gore kao srpske države? Povratku na politička podešavanja iz 1990-ih? Litijaškom buđenju mitološke i monokulturne Crne Gore, nasuprot onoj realističkoj i multikulturnoj? Srpskoj Sparti nasuprot kosmopolitskoj Atini… Političkom pravoslavlju, po ugledu na politički islam Al Kaide? Pravoslavnoj republici ili džamahiriji na Balkanu?”
Što se Đukanovića tiče, on je Crnu Goru “uzdigao na viši civilizacijski nivo”. Andrej Nikolaidis, inače potpisnik Deklaracije o regionalnoj solidarnosti koju su inicirale Socijaldemokratska unija (sada Partija radikalne levice) u Srbiji, Radnička fronta i Nova ljevica iz Hrvatske i slovenačka Levica, Milu Đukanoviću određuje buduće istorijsko mesto “istinskog a nepriznatog oca evroatlantske Srbije”. Pavle Radić, redovni kolumnista Autonomije, Crnoj Gori želi “laku noć”, jer “nad nju ponovo pada mrkla noć slična onoj iz devedesetih”.
Nenad Čanak, nekoliko dana pre izbora, predviđa strašne incidente još u prvoj posleizbornoj noći, ističući Crnu Goru Mila Đukanovića kao “svetionik prozapadne i proevropske misli” (!). Dve nedelje kasnije, Dinko Gruhonjić za Autonomiju piše: “Ovo sa Crnom Gorom nije smešno. A opasno i te kako jeste. Uostalom, pogledajte samo te četničke vojvode koji su odmah počeli sa zlostavljanjem Bošnjaka po Crnoj Gori, oštreći kame koje im je u amanet ostavio koljač Pavle Đurišić”.
Nije sporno da je najveći deo crnogorske opozicije zaista ne samo tvrdo nacionalistički opredeljen, već je i pod jakim uticajem Srpske pravoslavne crkve. Uostalom, dan pre konstituisanja Skupštine Crne Gore, opozicioni lideri su išli pod manastir Ostrog na sastanak sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem i episkopom budimljansko-nikšićkim Joanikijem, iz čega je sasvim jasno ko je, u engleskom političkom žargonu, kingmaker. Joanikije je maltene, kako javljaju mediji, Milana Kneževića, jednog od lidera opozicije, izbacio sa sastanka.
Pevalo se u izbornoj noći i “Nema Mila, nema Tita, vladika se ođe pita”, na ulicama je bilo znatno više srpskih trobojki nego crnogorskih zlatnih orlova, a među liderima opozicije ima i onih koji bi tutorstvo NATO pakta rado zamenili tutorstvom Kremlja. Nema sumnje ni da zvanični Beograd ima pretenzije na Crnu Goru, kao što ima pretenzije i na Republiku Srpsku.
Međutim, međuetničkog i međuverskog nasilja posle izbora nije bilo. Čak i incident u Pljevljima, kada su napadnute prostorije Islamske zajednice i ostavljena poruka “Polećela crna tica, Pljevlja biće Srebrenica”, naišao je ne samo na osudu Mitropolije crnogorsko-primorske (ne što je njoj nešto naročito stalo do pljevaljskih muslimana, no što zna kakve bi mogle biti posledice nedelanja), već i najavu “narodnih patrola” koje će organizovati pljevaljski Srbi kako bi zaštitili komšije muslimane od “provokacija DPS”. Pogrdni grafiti “Selite se Turci” u tom mestu prekrečeni su od strane lokalnih Srba.
Nije stvar u tome da u Crnoj Gori vlada međuetnička harmonija, ali su stvari mnogo složenije nego što se čini u zloslutnim predviđanjima srpskih građanskih krugova. Pre svega, tesna izborna pobeda inače raznorodne koalicije neće omogućiti apsolutnu prevlast bilo koje opcije i osujetiće potencijalne cezarističke ambicije.
Drugo, Đukanović do isteka predsedničkog mandata ima još tri godine i, ukoliko se ne povuče i raspiše vanredne predsedničke izbore, mnogo je izglednija kohabitacija opozicije i DPS od provale četničkih hordi.
Treće, članstvo Crne Gore u NATO i njen “proevropski kurs” su tvrde materijalne činjenice koje će verovatno onemogućiti bilo kakve dugotrajne spoljnopolitičke zaokrete. Ono što može da se desi je zaoštravanje političkih, verskih i ukupnih društvenih sukoba u Crnoj Gori ukoliko pobeda opozicije zaista otvori vrata snažnijem ruskom uticaju.
Naposletku, nije samo verska kriza u Crnoj Gori dovela do poraza DPS, već i propast turističke sezone, upitno rukovođenje pandemijom – Crna Gora se sad, po tim parametrima, kotira najgore u regionu – akumulirane afere i opšta nedodirljivost vladajuće klase okupljene oko Đukanovića.
Gvožđe je u Crnoj Gori još vruće, pa nema mnogo smisla predviđati u šta će biti iskovano. Upadljivije je krajnje licemerje građanskih intelektualaca, koji su spremni da zažmure na Đukanovićev tridesetogodišnji politički – pa i ekonomski – kriminal, a sve u ime “evroatlantskog puta”.
Dakle, kako je to navodno rekao američki predsednik Ruzvelt za jednog latinoameričkog diktatora: možda je kučkin sin, ali je naš kučkin sin. Nema veze što je OCCRP, u čijem sastavu inače rade neki od najboljih istraživačkih medija, Đukanovića još 2015. proglasio za ličnost godine u oblasti organizovanog kriminala i korupcije.
Nema veze što je i crnogorsku privatizaciju pratilo bogaćenje Đukanovićevog najužeg kruga, pa i njega samog. Nema veze ni to što je crnogorska obala prodata pod ko zna kojim uslovima mutnim ruskim biznismenima, azerbejdžanskim firmama pod upravom tamošnje vlasti i bliskoistočnim šeicima. Valjda nema veze ni to što tabloidi bliski dojučerašnjim vlastima vode istu kampanju blaćenja Đukanovićevih političkih protivnika kakvu ovde isti ti građanski intelektualci trpe od strane domaćih državnih tabloida, ili što se policija, u više navrata ove godine, nasilno obračunavala sa Đukanovićevim političkim neistomišljenicima.
Nema veze ni to što vest o zapleni pola tone kokaina na brodu crnogorskog državnog brodarskog preduzeća prolazi kao razglednica s letovanja. I na kraju, nema veze ni to što je Đukanovićev režim Crnu Goru uveo u kinesku kreditnu zamku, pritom uništavajući neke od najlepših prirodnih predela u zemlji. Trideset godina vlasti – šta je to, ako je “kučkin sin naš”?
Simptomatično je da se pobeda opozicije u Crnoj Gori proglašava znamenjem “nacionalističke kontrarevolucije” (Kišjuhas), a da se u isto vreme ne uviđa, na primer, da se aktuelne demonstracije protiv Aleksandra Lukašenka u Belorusiji odvijaju pod zastavama koje su svojevremeno bile i obeležja kvislinške uprave Belorusije za vreme Drugog svetskog rata. Jesu li zbog toga učesnici tih demonstracija fašisti i nacisti? Neki sigurno jesu, većina sigurno nije. Marširaju li u Minsku fašističke horde? Jesu li, prema tome, svi birači crnogorske opozicije ljuti četnici, velikosrbi i ruski agenti? Je li zaista u pitanju horda?
Od licemerja ovih javnih delatnika upečatljivija je samo njihova kratkovidost: “zapadnougodni put” Crne Gore dugoročno je najviše ugrozio sam Đukanović svojim bonapartizmom i mafijaškim pristupom politici, a vezivanje legitimiteta ovog evropskog projekta za Đukanovićev režim i njegovu posve ličnu vlast siguran je put u suprotnom smeru. U Đukanovićevom slučaju, korupcija, klijentelizam i zloupotreba vlasti su prosto večna činjenica balkanske politike i šta se tu može. Eto, rešeno!
Pravi sagovornik ovog dela inteligencije nije i ne može, prema tome, biti onaj kome je zaista stalo do slobode, jednakosti i, ako hoćete, demokratije. To počasno mesto zauzeće pre Ričard Grenel, Trampov specijalni izaslanik za pregovore Kosova i Srbije, koji je početkom meseca izjavio da ga u čitavoj stvari najviše zanimaju “[mladi] ljudi koji žele karijeru, dobar posao i veze sa Zapadom”. A cena? Prava sitnica!
Preuzeto sa: Regionalnog portala Bilten
