0
Transformacija Crne Gore u novu Bosnu i Hercegovinu je ušla u fazu na korak od reke bez povratka jer na njoj rade zdušno, a neki bi rekli i saučesnički, političke snage u orbiti predsednika Mila Đukanovića i one pod kontrolom predsednika Aleksandra Vučića.
Poslednji nastupi crnogorskog lidera u kojima je branio, minimizovao i opravdavao bujanje crnogorskog nacionalizma ukazuje da nije više samo strategija vladajuće strukture u Beogradu da napravi nepremostive identitetske podele u Crnoj Gori, već i ostataka tridesetogodišnjeg režima Demokratske partije socijalista.
Pravljenje jaza između Srba i Crnogoraca je uzelo toliko maha da više ne postoji ništa oko čega bi se mogli složiti. Prošle nedelje je i poslednja istorijska tačka ili praznik koji je okupljao gotovo sve u Crnoj Gori kompromitovan. Združenim delovanjem tzv. komita na platnom spisku bivšeg režima i osoba sa kriminalnim dosijeima i profesionalnim Srbima u slobodno vreme ukaljan i 13. jul.
U DPS-u i satelitskim organizacijama su se nadali da zvanični Beograd i politički predstavnici Srba u Crnoj Gori neće odoleti rusofilskom sentimentu i da će povući pogubne poteze po Srbiju i Srbe u čitavom regionu. Napadna podrška Ukrajini od strane DPS-a i komita nije toliko izvorno motivisana podrškom ukrajinskom narodu u otporu ruskim agresorima koliko namerom da provociraju deo građana Crne Gore koji imaju ukorenjenu i često potpuno nekritičnu naklonost prema Rusiji. Na kraju, osim uobičajenih izjava dežurnih “dvorskih luda” režima u Beogradu, nije se ništa desilo drastično jer predsednik Vučić veoma pazi da ne pređe crvenu liniju koju su mu postavili zapadni saveznici.
Na površinu su izašla prava lica DPS-a i njegovih satelitskih stranaka, ali i dela nevladinih organizacija i civilnog društva. Postoji ozbiljna sumnja da je dobar deo onih koji su godinama forsirali narativ o građanskoj državi, evropskim vrednostima i realizaciji evroatlantskog puta to činio ne da bi Crna Gora postala pravna i slobodna država, članica EU i NATO, već da bi “smanjili” broj građana koji se izjašnjavaju kao Srbi, ili da govore srpskim jezikom ili da su vernici Srpske pravoslavne crkve na izrazitu manjinu, odnosno na jednocifreni broj.
Kada je postalo očigledno da se proces kreiranja novih Crnogoraca zaglavio a da se zanjihalo tzv. Đilasovo klatno (što građane Crne Gore terate više da budu Srbi oni su iz inata više Crnogorci i obratno, što ih više prisiljavate da budu Crnogorci oni se refleksno više izjašnjavaju kao Srbi), krenulo se u raspolućivanje jednog te istog naroda.
Srbija već godinama primenjuje diskriminatorsko pravilo po kome studenti iz Crne Gore, ako se izjasne kao Srbi, imaju tretman domaćih studenata sa svim pratećim benefitima. Takođe, od dolaska naprednjaka na vlast, zvanični Beograd finansijski i logistički podržava identitetsku podelu u Crnoj Gori, između ostalog, i kroz donacije i sponzorstva društvima i institucijama koje okupljaju građane koji se izjašnjavaju kao Srbi. Lideri političkih partija koji se izjašnjavaju kao Srbi u kontrapoziciji prema Crnogorcima su favoriti u beogradskim režimskim medijima.
Cepanje Crne Gore po nacionalnim šavovima je neophodno Vučiću da bi tituli predsednika Srbije pridodao i predsedničko zvanje svih Srba, posebno u bivšim jugoslovenskim republikama gde želi sebe da prikaže kao zaštitnika srpskih nacionalnih interesa.
Đukanovićeva motivacija je političko preživljavanje. Demokratska partija socijalista (DPS), kao duboko klijentelistička stranka, ne sme sebi da dozvoli da u dva vezana izborna kruga ostane izvan vlasti na nacionalnom i lokalnom nivou. “Komitska” srbofobna kampanja u Crnoj Gori se pojačava kako slabi podrška DPS-u među biračima i uticaj predsednika Đukanovića u crnogorskom društvu.
Kvalitativna promena u crnogorskom društvu koja je postala prilično opipljiva i vidljiva, pogotovo u državnim i javnim institucijama, od pravosuđa do RTCG-a, je nestanak straha ili strahopoštovanja prema Đukanoviću i njegovom najužem okruženju.
Poslednja hapšenja, rad državnih institucija, izveštavanje javnog servis RTCG su dokaz da je Crna Gora na raskrsnici koju je drugi američki predsednik Tomas Džefersona definisao: “Kada se narod plaši vlasti, tu je tiranija, kada se vlast plaši naroda, tu je sloboda”.
Ne može još uvek da se tvrdi da su pripadnici višedecenijskog režima počeli da se plaše građana Crne Gore, ali je više nego izvesno da se građani njih ne plaše, što će reći da ako možda još uvek nema dovoljno slobode, samovolji je došao kraj. Međutim DPS i njegova hobotnicima u medijima i civilnom društvu je i dalje dovoljno jaka da destabilizuje Crnu Goru i da proizvede nemire.
Poraz DPS-a na parlamentarnim izborima pre dve godine i zatim na svim lokalnim izborima u većim gradovima, od Nikšića i Herceg Novog, preko Cetinja, do Mojkovca i Berana, zajedno sa krunjenjem moći i gubitkom uticaja u tužilaštvu, sudovim, policiji, čitavom administrativnom aparatu, naveo je DPS i njegovog neprikosnovenog lidera da zaigraju na kartu, kako su ga nazvali, odbrambenog nacionalizma.
Ispod dva dominantna nacionalizma, crnogorskog i srpskog, u fazi nadimanja je i bošnjački. Pošto je uspešno ugušena ideja o postojanju Crnogoraca muslimana, odnosno autohtonih muslimana čija matična država nije ni Bosna i Hercegovina, ni Turska, već Crna Gora, samo je pitanje vremena kada će i bošnjački nacionalizam podići glavu.
Bošnjaci u Crnoj Gori daju jednako ako ne i više glasova DPS-u, SDP- u, SD-u nego Bošnjačkoj stranci. Postoji par razloga za taj fenomen. DPS i njegovi sateliti kao klijentelističke partije su vrlo darežljive prema svojim bošnjačkim glasačima jer bez njih DPS nema ni minimalne šanse da osvoji vlast a SDP i SD bez bošnjačkih glasova ne prelaze izborni prag za ulazak u Skupštinu Crne Gore.
Indikativna je reakcija pojedinih sarajevskih uticajnih televizijskih voditelja i političara koji se zalažu u BiH za građansko ustrojstvo i da se ne glasa za nacionalne stranke u njihovoj državi, ali kore Bošnjake u Crnoj Gori što ne glasaju u velikoj većini za Bošnjačku stranku.
Kooperativnost Bošnjaka i Albanaca tokom Đukanovićevog režima je bila u funkciji postojanja zajedničkog neprijatelja. Njih je ujedinilo ono što bi Hana Arent nazvala “objektivnim neprijateljom” odnosno nije bilo važno šta pripadnici jednog naroda rade i govore već šta oni predstavljaju u kolektivnoj memoriji i narativu.
POGLEDAJTE JOŠ:
O braku iz računa između Đukanovićevog DPS-a i manjinskih partija, koji traje već par decenija, dovoljno govori činjenica da on nije praćen porastom mešovitih brakova između Crnogoraca, Bošnjaka i Albanaca, odnosno poverenja među njima. Paradoksalno, uprkos propagandi iz Beograda i Podgorice, Crnogorci i Srbi su nastavili trend međusobnog venčavanja, istina nekada se “zakače” oko zastave, ali Bože moj.
Đukanović više neće moći da osvoji apsolutnu vlast u Crnoj Gori, Vučić neće nikada biti predsednik ni svih Srba u Srbiji, a kamoli svih Srba u Crnoj Gori, ali bi združeno mogli da uspeju u realizaciji njihovog plana da Crnu Goru podele po nacionalnim torovima kao Bosnu i Hercegovinu.
Građanski pokret URA premijera Dritana Abazovića, Demokrate Alekse Bečića i nova politička formacija “Evropa sad” Milojka Spajića, su dovoljno jaki da niko bez njih u budućnosti neće moći da formira vlast u Crnoj Gori, na njima je da iskoriste tu okolnost i spasu zemlju od bosansko-hercegovačkog usuda i profesionalnih Crnogoraca, Srba, Bošnjaka i Albanaca.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
