0
Jedino što je javnosti rečeno o nedavnom petosatnom sastanku ruskog predsednika Vladimira Putina i beloruskog lidera Aleksandra Lukašenka je da je Putin pozvao gosta na kupanje i da je Lukašenko obećao da će svom domaćinu pokazati neke dokumente koje je nosio u platnenoj torbi svog dede, prenosi Moskov tajms.
PROČITAJTE JOŠ:
Sve je to bila fotografija za glasače iste starosne granice u obe „bratske“ zemlje. Bio je to pokušaj da ih impresioniraju dvojicom lidera, sa pet sati navodno plodnih razgovora i torbom iz koje je Lukašenko mogao magično da izvadi dokumente koji otkrivaju „istinsku situaciju“, na isti način na koji Meri Popins iz svoje izvlači lampe i nameštaj.
Drugog dana, Kremlj je prijavio drugu tranšu ruskog zajma Minsku – o koji je ranije dogovoren – i pokazao reprizu „bratske ljubavi“ uz zagrljaj i ručak na Putinovoj jahti, kada im se pridružio i Kolja, Lukešenkov sin.
Idilična scena koja je trebalo da demonstrira podršku Rusije Lukašenku, zapravo je bila pokriće za dramatičnu stvarnost.
Trenutna priča o rusko-beloruskim odnosima potiče od aneksije Krima i rezultirajuće konfrontacije Kremlja sa Zapadom. Nako što je pretvorio savezničku Ukrajinu u neprijatelja, bukvalno je primoravši da postane protektorak Zapada, Belorusija je dobila mnogo veći značaj.
Lukašenkova odluka da Krim ne prizna Krim kao rusku teritoriju bila je više simbolički čin. Time je držao „vrata otvorana prema Zapadu“, i rezervisao je sebi mesto u međunarodnoj većini.
Takođe je ojačao Lukašenkovu ruku kao posrednika u pregovorima Rusije i Ukrajine u procesu iz Minska. U takvoj situaciji bila je naglašena ranjivost i izolacija Moskva u njenoj konfrontaciji sa Zapadom.
Pod takvim okolnostima, Kremlj je smatrao da je Lukašenkova okrenutost Zapadu potpuno neprihvaljiva.
Stoga je Kremlja, piše Moskov tajms, od početka aktuelnog Putinovog mandata pokrenuo operaciju da pouzdanije i neprovratno veže Belorusiji za sebe. Važniji i više strateški zadatak je ostao je odlučno „vezivanje ruke“ beloruskom lidru i lišiti ga mogućnosti da se zbližava sa Zapadom najmanje nekoliko godina.
Moskov tajms piše da je Kremlj sigurnu radio na podrivanju Lukašenkovog reizbora 2020. godine, a Lukašenko je na svojim izbornim skupovima istoristio te napore kao „pretnju Kremlja beloruskom siverenitetu“.
Isto tako je Lukašenko 2010-tih godina, pitanje „nacionalnog suvereninteta“ koristio kao domaći politički kapital. Međutim, čini se da ni on ni Kremlj nisu shvatili koliko je njegov „kredit“ devalviran kod beloruskog naroda ili koliko je poraslo protestno raspoloženje u Belorusiji.
Sada više nije ostao ni trag o snu o oživljavanju sovjetskog bratstva – obećanju koje je Lukašenko nekada dao, a koje je Putin mislio da okrene u svoju korist. Kao rezultat, Lukašenko je nakon izbora imao političku krizu u zemlji.
U očima Moskve, to mu je oduzelo politički kapital koji mu je bio potreban da bi u budućnosti mogao pouzdano da konroliše Belorusiji, manevrišući između ograničene represije i popularnosti.
Kremlj sada očekuje od njega da slomi belorusku opoziciju, čime osigurava svoj plan da de fakto „preuzme“ Belorusiji.
Prinutno sletanje aviona Rajanera je označilo novi zaokret u ovom zapletu. Ko je to planirao i zašto?
Prva posledica operacija bila je propast Belavije, verovatno najuspešnijeg ekonomskog projekta u zemlji u poslednjoj deceniji. Belavija ne paredovala u prorodnoj konkuratskoj prednosti zemje kao potencijalno tržišnog čvorišta i dala joj podsticaj imidža – svojevrsni prvi pozitivan korak u Evropu i evropsko tržište. Zašto potpisati smrtnu kaznu na poslu?
Ministri spoljnih poslova EU još nisu najavili konačan paket sankcija protiv Minska ali su ukazali na mogućnost sankcija protiv beloruske ekonomije.
Hapšenje Romana Protaševiča zaista je simboličan čin, koji je naterao Evropu da odgovori na kršenje ljudskih prava Lukašenkovog režima i njegove metode gonjenja za suzbijanje opozicije.
SAD su ponovo uvele sankcije protiv izvoznog sektora zemlje, ali Berorusija međutim, ne izvozi ništa u SAD. Izvoz koji Belorusija ima upućen je u Evropu. Te pošljke su 2019. godine iznosile 8,5 milijardi dolara, od čega je većina bila u rafiniranim naftnim prozivodima i petrohemikalijama. A ako bi Evropa u jednom oliku duplirala američke sankcije, gubitak značajnog dela tih prihoda bio bi snažan udarac za belorusku ekonomiju i na Lukašenkov položaj kod kuće.
Na prvi pogled takav scenario čini Belorusiju još zavisnijom od Kremlja, gurajući je dalje u neprijateljske savezničke ruke.
Međutim, druga strana medalje je da Moskva verovatno nema želju da Belorusiji nadoknati gubitke na evropskim tržištima, tj. Kremlj neće ići toliko daleko.
Da su troškovi prinutne integracije bili kontraargument pre trenutnih problema, sada Belorusija koja bi prema nemačkom ministru spoljnih poslova Haiko Masu mogla da postane predmet „spirale sankcija“ – počinje da liči na kamen oko vrata Moskve. I to u trenutku kada Rusija sama pokušava da mobiliše resurse da preživi sopstvenu međunarodnu izolaciju i nepovoljne tržišne uslove.
Drugim rečima, sve dubla politička izolacija Belorusije, olakšava Moskvi prisiljavanje Lukašenka na poslušnost.
I ovo se čini kao vrlo ozbiljan argument u korist Kremlja koji je jednostavno zamrzao odnose sa Minskom, vrativši ih u njihov tradiconalno amorfni i kontradiktorni status kvo i odlažući potragu za rešenjem za neki budući datum.
Štaviše, biće potrebno nekoliko godina da se trenutni Lukašenkov oblak toksičnosti rasprši dovoljno da bi ponovo koketirao sa Evropom.
Ali ono što je zaista neverovatno jeste kako Lukašeno – žestoki neprijatelj demokratije i zapadnih vrednosti koji je bio pionir „slovenske diktature“ – uspeva da da ostane kost koja je čvrsto zaglavljena u grlu Moskve, ne krećući se ni napred ni nazad.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
