0
Dok se godinama govori o sve lošijem položaju Evropske unije u svetu kada se radi o tehnološkim pitanjima i predstavlja se kao kontinent koji gubi primat u odnosu na SAD i Kinu, jedna vest ukazuje da to nije slučaj baš u svim oblastima. Prošlogodišnja statistika izvoza naoružanja koju prati švedski institut SIPRI, ukazuje da se položaj Evrope na ovoj rang listi poboljšao. Ovo poboljšanje desilo se zahvaljujući državi koja unutar Unije ima najmoćniju vojnu industriju i jednu od najkonkurentnijih na svetu. Radi se o Francuskoj, koja je uspela da u 2023. dođe do drugog mesta u svetu po vrednosti svog izvoza arsenala i da bude prva ispod SAD-a, čime je prestigla dugo godina drugoplasiranu Rusiju.
Ova država je u 2023. preuzela 11% globalnog tržišta oružja, pretekavši Rusiju, čiji je udeo pao sa 21% na oko 10%. Ova promena je podstaknuta francuskim ugovorima o naoružanju visokog profila sa brojnim državama u svetu, te se udeo ove evropske države popeo sa oko 7% iz 2018. na preko jedne desetine svetskog tržišta u 2023. Na osnovu ugovora koje je Francuska potpisala samo ove godine, deluje da se ti procenti neće smanjivati u skorije vreme i da će različiti arsenal iz ove države koristiti brojne države širom sveta.
Ključ za uspon Francuske bio je njen strateški marketing napredne tehnologije i snažna odbrambena diplomatija. Predsednik ove države, Emanuel Makron, u velikoj meri je svoje međudržavne posete i odnose sa različitim svetskim liderima usmerio i u svrhu naoružavanja različitih država i prodaje domaćih proizvoda. Avioni rafal, pomorski sistemi, raketna protivvazdušna odbrana, artiljerija i različita oklopna vozila privukli su kupce u regionima koje tradicionalno snabdeva Rusija, uključujući Bliski Istok ili Jugoistočnu Aziju.
PROČITAJTE JOŠ:
Recimo, Egipat, jedan od ključnih ruskih kupaca vojne opreme, okrenuo se ka Francuskoj u potrazi za novim odbrambenim nabavkama kroz ovaj strateški pomak ka Zapadu u vojnoj sferi. Jedan od najvećih kupaca francuske vojne opreme u narednim godinama biće i Indija, koja je tradicionalno natopolovični udeo svoje vojne opreme kupovala od SSSR-a i kasnije Rusije. Danas je ova država kupac francuskih lovaca Rafal, kao i naprednih podmornica, dok će iste lovce kupiti i Katar, Srbija, Indonezija i izvesno Ujedinjeni Arapski Emirati.
Osim ovog najsofisticiranijeg i najskupljeg arsenala, Francuska je uspela da potpiše ugovore o obuci i snabdevanju vojski Moldavije i Jermenije. Ove dve bivše sovjetske države u velikoj meri će biti reformisane i naoružavane od strane Francuske, što predstavlja bitno pomeranje od nasleđene sovjetske vojne opreme. Kada se radi o Moldaviji radi se o bazičnijoj opremi, dok se u slučaju Jermenije radi o izvozu oklopnih vozila, samohodne artiljerije, radara i izvesno raketnih protivvazdušnih sistema. U tom smislu, ovaj vid francuskog naoružavanja u ruskom komšiluku dobrim delom predstavlja i ulazak direktno u tradicionalno rusku zonu interesa.
Dobrim delom, uspon Francuske na rang listi izvoznika naoružanja desio se na račun Rusije i zbog problema na koje ova država nailazi od početka rata u Ukrajini. Jedan problem je što ruska vojna industrija je više usmerena na snabdevanje domaćih ratnih potreba i nadoknađivanje sopstvenih gubitaka, a manje na komercijalne projekte izvoza. Drugi problem je što su zapadne sankcije umanjile dostupnost visokotehnoloških komponenti za potrebe industrije ove zemlje, te Rusija ima poteškoće da proizvede ove komade opreme i za sebe i svoje ratne potrebe. Ovi faktori su doprineli da države koje bi čak i razmotrile rusku opremu, to ne rade, jer bi rokovi dostave bili predugački i celokupno snabdevanje bi bilo prilično nepouzdano. Francuska vojna industrija se kao takva prirodno nametnula kao logična alternativa.
Međutim, važno je naglasiti da ovaj vid izvoza van NATO-a nije bio originalni cilj Francuske, iako je svakako profitabilan za kompanije iz ove zemlje. Pariz je još nakon Drugog svetskog rata imao za cilj da kroz različite inicijative bude pokrovitelj Evrope u vojnoj sferi i da kontinent ostvari takozvanu „stratešku autonomiju“. Taj pojam podrazumeva Evropsku uniju kao aktera koji brine o sopstvenoj odbrani ne samo kada se radi o vojnim kapacitetima, već i proizvodnji sopstvenog arsenala, a manje se oslanja na SAD.
Uprkos tome što danas evropske države ozbiljnije shvataju svoju odbranu i posle više decenija značajnije povećavaju potrošnju za vojne namene, to se ne dešava u duhu francuske vizije. Kada se radi o upotrebi vojne opreme iz ove države unutar NATO-a, ona ostaje skromna. Recimo, avione lovce rafale koriste Grčka i Francuska, dok većina evropskih NATO država se oslanja na različite američke modele. Slično se dešava i sa drugim komadima opreme, gde uprkos tome što se vojna potrošnja i nabavke opreme u okviru NATO-a povećavaju i francuski vojni izvoz raste, ta dva procesa nisu skoro uopšte povezana. Udeo američke opreme u Evropi sa novim evropskim nabavkama dalje raste, francuski stagnira, dok Francuska uzima sve veći udeo u naoružavanju država van NATO-a i Evrope kao kontinenta.
Iz tog razloga, dok god rat u Ukrajini traje, izvesno će se stvarati razlika u vojnom izvozu između Rusije i Francuske u korist druge države. Vojna industrija Rusije u ovom trenutku je jedna od zaslužnijih za opstanak ruske ekonomije, iako međunarodno dosta posustaje. Sa druge strane, osim razlike koja će se stvarati između Francuske i Rusije, deluje da će se povećavati i razlika u odnosu SAD-a i svih ostalih. Tokom prethodno godine, iako je Francuska porasla u svom udelu u svetskom izvozu naoružanja i SAD su zabeležile skok sa oko trećine udela na preko 40% svetskog udela. Na ovaj način se i razlika između prvoplasirane i drugoplasirane države uvećala. Na drugi rok to može biti veoma korisno za NATO kao blok, ali predstavlja udaljavanje od vizije Francuske o evropskoj strateškoj autonomiji i francuskoj liderskoj uluzi kada se radi o odbrani Evrope. U toj sferi SAD neće skorije napustiti Evropu, uprkos implicitnim željama francuskog političkog establišmenta.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
