0
U nedelju 14. maja Redžepa Tajipa Erdogana (69), najmoćnijeg čoveka Turske, očekuje najveći izazov u dosadašnjoj karijeri. Predsednički izbori, za Erdogana treći po redu, možda će biti prvi koje nije ubedljivo dobio u prvom krugu. Čak ankete kažu da postoji velika šansa i da ih izgubi. Šta god da turski glasači odluče jedno je sigurno - Erdogan je obeležio prethodne dve decenije u Turskoj i transformisao ovu zemlju.
Erdogan je čovek kog politički protivnici optužuju da je autokrata, pa čak i diktator, koji guši slobodu medija, zatvara neistomišljenike, krši ljudska prava i slobodu govora i „na mala vrata“ gasi sekularizam u Turskoj. Oni koji ga podržavaju kažu da je Erdogan od Turske napravio svetsku silu, podigao ekonomiju i da je zaslužan za veliki broj infrastrukturnih projekata širom zemlje.
Politički uspon počeo sa mesta gradonačenika Istanbula 1994. godine, velegrada u koji se njegova porodica doselila šezdesetih godina. Odrastao je u veoma religioznoj porodici u siromašnom, radničkom naselju Kasim Paša gde je kao dete prodavao lepinje i limunade da bi zaradio. U mladosti je igrao fudbal i pohađao islamske škole. Ovaj poslednji podatak je, kažu njegovi biografi, u velikoj meri uticao na njegove konzervativne stavove. Tokom sedamdesetih godina, u vreme kada je bio student menadžementa, postao je aktivan u islamističkim krugovima, učlanio se u „Partiju blagostanja“ i do sredine devedesetih stigao do samog vrha stranke.
Na izborima za gradonačenika Istanbula 1994. godine, Erdogan je na iznenađenje mnogih sa lakoćom pobedio. Analitičari su uglavnom tvrdili da je uspeh njegove kampanje posedica činjenice da se obraćao „običnom čoveku“, izbeglicama iz ruralnih delova Turske koje su u potrazi za boljim životom došle u Istanbul, onim porodicama koje su, poput njegove u Kasim Paši, živele teško.
Obećavao je velike projekte, od infrastukturnih poput produžetka linije metroa, izgradnje aerodroma i železnice, do izgradnje vododvoda i povoljnih stanova koje radnička klasa može sebi da priušti. Do današnjeg dana, Erdogan je zadržao taj stil kampanje
Vlast na nacionalnom nivou preuzeo je 2002. godine svojom novom Strankom pravde i razvoja (AKP). Tokom prve decenije Erdoganove vladavine, ekonomski rezultati su ga učinili popularnim, iako je u istom periodu turski san o pridruživanju EU okončan. I tada su ga kritičari optuživali da guši slobode, demokratiju i krši zakone, ali sa ulaskom u drugu deceniju njegove vladavine optužuju ga i da je diktator. Čak 2013. godine širom Turske izbile su demonstracije protiv Erdogana i njegovog autoritativnog stila vladanja, ali je on i to uspeo da preživi.
Ti protesti, nazvani Gezi protesti po parku u Istanbulu iz kojih su počeli, smatrani su najvećim izazovom Erdoganove vladavine sve do 15. jula 2016. godine. Tada je deo vojske pokušao da sruši Erdogana vojnim pučem – događaj koji se danas smatra jednim od ključnih tačaka Erdoganove karijere. Te kobne noći ubijeno je oko 400 ljudi, ali predsednik Turske uspeo da opstane na vlasti. Od tada do danas, uhapšeno je na desetine ljudi u vezi sa ovim događajem, zbog čega je Erdogan često bio na meti kritika zapada.
Sledeći korak bilo je raspisivanje referenduma 2017. godine na kojem je promenio ustav i parlamentarni sistem promenio u predsednički – odnosno svu vlast koju je već posedovao i formalno je prebacio u svoje ruke. Ovaj potez nije naišao na odobravanje na zapadu, ali Erdogan nije mario. Na kritike je odgovarao glasno, kričari, novinari i opozicionari neretko su završavali iza rešetaka, dok je tada i zvanično najjači čovek Turske pokušavao da svoju zemlju pozicionira kao svetsku silu aktivno uzmajući ulogu u sukobu u Nagorno-Karabahu, Libiji, Siriji, balansirajući između Rusije i SAD.
Pročitajte još:
Ekonomski gledano, Erdogan jeste podigao Tursku. Tokom njegove vladavine, Turska je ušla u top 20 svetskih ekonomija, ali upravo je ekonomija ono što bi sada moglo da mu se obije o glavu.
Naime, već nekoliko godina unazad džepovi običnih Turaka su sve prazniji, a inflacija raste skoro neverovatnom brzinom. Godine korone i zatvaranja turskih plaža nisu ni malo pomogli da situacija bude bolja. Naprotiv. Erdoganova popularnost pala je na 45 odsto i čini se da to dosta govori o razočaranju Turaka, posebno ako se ovaj rezultat poredi sa najvećim konkurentom Kemalom Kiličdarogluom iz stranke CHP koji mu „beži“ i za pet odsto.
BONUS VIDEO Godišnjica krvave turske noći
