Ljudi koji su preživeli velike virusne epidemije - do SARS-a, preko ebole, do pandemije 1918. godine - ispričali su kako izgleda vraćanje u normalu posle bolesti.
Izvesno je da ne postoje dve iste epidemije i izlišno je upoređivati ih, ali nekolicina ljudi koja je preživela i neke prethodne epidemije tvrdi da su sada zabrinutiji nego ranije. Slejt prenosi priče onih koji su preživeli pređašnje pandemije o tome šta je drugačije ovog puta, kako je bilo tada i, ono što nas sve zanima, kako izgleda vratiti se svakodnevnom životu i može li on ikada da bude onakav kakav je bio donedavno.
Neli Doroti Moris (105) o životu u Bruklinu posle Španske groznice pričala je svojoj ćerki. Nedavno je preminula u domu za stare u kojem je boravila, od Covida-19.
Rođena sam 1915. godine i Španski grip sam preživela u Vilijamsburgu. Imala sam brata koji je rođen pet godina kasnije, ali sam 1918. bila sama sa roditeljima. I oboje su se razboleli. Oboje su bili vezani za krevet, a ja sam, trogodišnjakinja, hodala po čitavoj kući i nekako ga nisam dobila. Jedno od prvih sećanja na vreme posle pandemije su mi predsednički izbori 1920. godine. Prvi na kojima su žene mogle da glasaju i moja majka je bila tako uzbuđena što će glasati. Imala je dugu kosu, ali je tada skratila. Htela je da izrazi svoju nezavisnost. Imala sam pet godina tada, ali se sećam koliko je bila srećna tog dana.
Jige Dong (36) bio je student u Pekingu kada je izbila epidemija SARS-a.
Primljen sam na Univerzitet u Hongkongu i prvobitni plan mi je bio da ostanem u Pekingu godinu dana pre nego što odem tamo. Kada je izbio SARS, roditelji su me molili da odem ranije u Hongkong. Bio je poseban voz koji je išao iz Pekinga do Hongkonga non stop. Nas osmoro je išlo na univerzitet u Hongkong. Sećam se da smo bili jedini putnici, makar u tom vagonu. Bio je jul, 2003. godine. Istog meseca su, međutim, održani najveći protesti u Hongkongu. Ljudi su izlazili na ulice i to je bio znak da stvari idu nabolje.
SARS je zaista promenio način na koji su ljudi posmatrali pitanje higijene. Još mogu da osetim miris dezinfekcionih sredstava. Imam par farmerki sa velikom belom flekom jer sam sedeo na stolici u menzi koja je još bila vlažna od dezinfekcije. Gdegod smo išli, svuda su bila sredstva za čišćenje i pranje ruku, a u toaletima su visili posteri sa ilustrovanim prikazima kako pravilno oprati ruke. Bilo je 12 koraka. Toliko sam se bio navikao na to da sam, kada sam otišao u Merilend na Džons Hopkins, kadgod vidim sredstvo za dezinfekciju ruku, odmah koristio. To je bila navika iz Hongkonga.
Džordžina Remzi (30) radila je kao istraživačica u Demokratskoj republici Kongo za vreme epidemije ebole 2019. godine.
Imala sam tek neku perifernu svest o eboli kada sam stigla, ali smo svi postali zabrinuti tek kada se oblast u kojoj je bolest mogla da se zakači proširila. Preko noći su uvođeni novi protokoli o ulasku u javne ustanove i bolnice, i ograničenja o kretanju ljudi u javnom prostoru. Nigde niste mogli da pođete, a da ne ugazite u bare hlora. Postavili su plastične kofe sa hlorom u koje smo gazili da dezinfikujemo cipele.
Prinudno pranje ruku hlorom važilo je i mimo javnih ustanova i bolnica. Obezbeđenje vas ne pušta nigde ako niste oprali ruke hlorom.
Demokratska republika Kongo je uradila zaista dobar posao sa upravljanjem epidemije, naročito s obzirom na sve što se dogodilo u Zapadnoj Africi samo nekoliko godina ranije. Glavni cilj je bio pratiti kontakte. Praktično svaki slučaj je mogao da se isprati do osam različitih kontakata po osobi. Na nekoliko dana su zatvorene granice između Ruande i DRK, ali kada se počelo sa praćenjem kontakata, granice su otvorene i postale slobodnije. Ljudi su se osećali sigurnije. Bilo je obustavljeno i putovanje između ruralnih oblasti koje su najteže pogođene i urbanih delova, a kada su mere uvedene i strogo primenjene, ljudi koji su živeli u gušće naseljenim oblastima su odahnuli. „Oh, sada je sve pod kontrolom.“
Džeri Eps (85) u Viskonsinu 1947. godine se zarazio dečijom paralizom.
Imao sam 12 godina. Išao sam u školu na selu koja je imala samo jednu učionicu. Živeli smo na farmi, bez struje i vode u kući. Pojavilo se nekoliko slučajeva dečije paralize i svi su bili prestrašeni nasmrt. Bio je samo jedan lekar i on je rekao: „Bojim se da vaš sin ima polio. Odvedite ga kući, neka se zgreje i dajte mu mnogo tečnosti.“
Pa, u našoj kući je bilo hladnije nego igde ujutru kada vatra zgasne. Namestili su mi krevet pored stola za ručavanje i tu sam proveo januar, februar i pola marta, dok nisam počeo da se oporavljam, sa jednom paralisanom nogom. Tih dana je u Viskonsinu „Watkins man“ prodavao lekove od farme do farme. Moj otac se kleo u njihovu mast. Mazao mi je nogu njome.
Zakleo se komšijama da neće u kući imati bogalja. Nije mislio baš tako kako zvuči. Do maja sam mogao da hodam.
Vašari su zaustavljeni. Bazeni zatvoreni. Sve zajedničke aktivnosti otkazane. Ali nije uvek bilo isto. U nekim razdobljima, intenzitet bolesti nije bio prevelik. Rad na vakcini je počeo 1952. i bile su potrebne tri godine da se razvije. Kada je stigla, bilo je kao da je neko upalio svetlo. Počela je vakcinacija i polio je nestao kao rukom odnesen. To je bilo čudo. Moja braća su primila vakcinu, ali ja nisam morao. Maltene da više nije bilo novih slučajeva. Ostali smo mi koji se borimo da živimo sa trajnim posledicama bolesti koje su u mom slučaju i fizičke i mentalne.
Strah je postojao jer nije bilo poznato kako se dečija paraliza prenosila. Znamo kako se Covid-19 prenosi, ali to nije bio slučaj tada.
Najvažnija stvar koju sam naučio iz te epidemije dečije paralize je da treba biti optimističan. Očeve reči mi još uvek odzvanjaju u glavi: „Sutra će biti bolji dan, a sledeća godina će biti bolja godina.“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar