0
Kao i ostale ceremonije i tradicije koje prate dolazak novog pape, njegovo novo ime nosi vekove katoličke istorije i često se detaljno analizira zbog svog višeslojnog značenja.
Promena imena jedna je od prvih odluka koje novi papa donosi kao poglavar Rimokatoličke crkve i često ima snažnu simboliku u oblikovanju tona njegovog pontifikata.
Ova praksa potiče iz ranog srednjeg veka. Iako ne postoji doktrinarna obaveza da papa uzme novo ime, to je postalo uobičajen deo procesa izbora.
Dakle, kako je nastala ova tradicija, šta znače različita papinska imena, koje ime bi novi papa mogao da izabere i kako će to biti objavljeno?
PROČITAJTE JOŠ:
Sveti Petar, prvi papa i jedan od dvanaestorice apostola, od Isusa je dobio novo ime – Petar, umesto rođenog imena Simon, ali to se desilo pre nego što je postao poglavar crkve.
Prošlo je još 500 godina pre nego što je papa Jovan II, koji je bio papa od 533. do 535. godine, započeo ovu tradiciju odbacivši svoje rođeno ime Merkurije, koje je podsećalo na paganskog boga Merkura. Sledeći koji je promenio ime bio je Petar Kanepanova u 10. veku, koji je postao Jovan XIV, želeći da izbegne ime Petar II, navodi istoričar Liam Templ, profesor na Centru za katoličke studije Univerziteta u Daramu.
Nakon 10. veka, uzimanje novog imena postalo je uobičajena praksa. Pape iz zemalja poput Francuske i Nemačke često su birale italijanska imena kako bi se uklopile u tradiciju svojih prethodnika.
Od tada, to je postalo običaj, i samo je nekolicina papa zadržala svoje kršteno ime – među njima Marčel II i Adrijan VI, obojica iz 16. veka.
Svako ime nosi sopstvenu istoriju i asocijacije, često povezane sa prethodnim papama ili svecima koji su to ime nosili – bilo zbog njihovih uspeha, bilo zbog izazova koje su prebrodili.
„Povezivanje sa papama koji su se uspešno suočili s krizama, sproveli reforme ili bili posebno omiljeni često ima ulogu u izboru imena“, kaže Templ.
Na primer, papa Franja je izabrao to ime u čast svetog Franje Asiškog, poznatog po ljubavi prema miru, prirodi, siromašnima i međusobnoj saradnji unutar crkve. Ove vrednosti su postale i smernice njegovog pontifikata.
Njegov prethodnik, papa Benedikt XVI, izabrao je ime u znak mira i pomirenja, odajući počast svetom Benediktu i papi Benediktu XV, koji je bio papa tokom Prvog svetskog rata.
Jedno ime koje novi papa sigurno neće izabrati jeste Petar – iz poštovanja prema apostolu Petru, prvom papi – ali i zbog stare proročanske legende da će papa Petar II biti poslednji papa u istoriji.
Postoje i druga imena koja nisu formalno zabranjena, ali se verovatno neće birati zbog negativnih asocijacija. Na primer, ime Urban se retko bira jer podseća na Urbana VIII, koji je pokrenuo suđenje Galileju, što danas nije u skladu s pristupom Crkve prema nauci, kaže Templ.
Slično tome, ime Pije može izazvati kontroverze zbog Pija XII, čija je uloga tokom Drugog svetskog rata predmet rastuće kritike.
Ako novi papa želi da nastavi putem reformi, Templ predlaže da bi imena poput, u znak sećanja na Lava XIII, poznatog po zalaganju za socijalnu pravdu i prava radnika, ili Inosent, u znak borbe protiv korupcije, mogla biti dobar izbor.
Ako novi papa bude izabran iz Globalnog Juga, kao što je bio slučaj sa papom Franjom, možda će uzeti ime nekog ranog neitalijanskog pape, poput Gelazija, Miltijada ili Viktora – svi poreklom iz Afrike.
Do danas, kroz istoriju je korišćeno 44 imena samo jednom – uključujući i Franja.
Nakon što se iz dimnjaka Sikstinske kapele pojavi beli dim, a zvona bazilike svetog Petra zazvone, ime novog pape biće objavljeno svetu na latinskom jeziku.
Stariji kardinal đakon će izaći na centralni balkon bazilike, u pratnji dvojice sveštenika, i izgovoriće čuvenu rečenicu: „Habemus Papam“ („Imamo papu“).
U toj objavi, novo papinsko ime, kao i ime i srednje ime iz krštenice, biće izgovoreni na latinskom, dok će prezime ostati na izvornom jeziku.
Na primer, kada je 2013. godine izabran papa Franja, njegovo ime „Horhe Mario“ prevedeno je kao „Giorgio Marium“, dok je prezime „Bergoglio“ ostalo nepromenjeno. Njegovo papsko ime – „Franciscum“ – objavljeno je kao poslednja reč u toj proklamaciji, kako je i običaj.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
