Jugosloven koji je osramotio CIA: Životna priča Duška Dodera je kao napet triler

Kao šef moskovskog biroa za Vašington Post početkom 1980-ih, Duško Doder je imao nekoliko prednosti proizašlih iz njegovog odrastanja u Jugoslaviji: tečno je govorio ruski i intuitivno je razumevao znakove promena u totalitarnom sistemu.

Osetio je da nešto nije u redu jedne februarske noći 1984. godine, kada je državna radio-stanica otkazala džez program i emitovala ozbiljnu klasičnu muziku. Primetio je i da su svetla u Ministarstvu odbrane i sovjetskoj tajnoj policiji, KGB-u, bila upaljena u kasnim satima kada su kancelarije obično bile gotovo potpuno prazne.

Kao i svaki strani dopisnik u gradu, Doder je čuo glasine da je sovjetski lider Jurij Andropov teško bolestan. Poslao je izveštaj u redakciju Posta 9. februara u 19 časova, izvestivši da različiti znakovi „ukazuju na to da se zemlja stavlja u vanredno stanje“, snažno sugerišući da je Andropov mrtav. Slična situacija se dogodila dve godine ranije sa smrću Andropovljevog prethodnika, Leonida Brežnjeva.

Pod pritiskom roka, kolege iz redakcije u Vašingtonu su se trudile da dobiju odgovor ili dodatne detalje od američkih zvaničnika. Stejt department i drugi su odbacili Doderovo izveštavanje kao preuveličano. Jedan diplomata iz američke ambasade u Moskvi odgovorio je Stejt departmentu da je Doder verovatno „pod uticajem marihuane“, prema navodima Posta.

Doderova priča je objavljena na 28. stranici 10. februara 1984, uz dodatne napomene američkih zvaničnika. Istog dana, Kremlj je objavio smrt Andropova, koji je postavio temelje za veliku promenu u sovjetskoj politici uzdizanjem grupe reformistički orijentisanih štićenika, uključujući i onog koji će postati poslednji sovjetski lider, Mihaila Gorbačova.

Optužili ga za saradnju sa KGB

„Preduhitrili ste nas,“ rekao je posramljeni američki zvaničnik za Postu to vreme, prema rekonstrukciji događaja u novinama. U izveštaju su takođe zabeleženi „zabrinutost i međusobno optuživanje unutar vlade zbog očiglednog nedostatka budnosti američke ambasade u Moskvi i drugih obaveštajnih službi u vezi sa tako ključnim razvojem događaja.“

Za Duška Dodera, koji je preminuo 10. septembra u Čijang Maju, Tajland, u 87. godini, njegov boravak u Moskvi od 1981. do 1985. — uključujući ekskluzivne priče i senzacionalna otkrića, pored one o Andropovu — predstavljao je trijumfalni vrhunac njegove karijere kao novinara i pisca.

Na njegovo ogromno iznenađenje, magazin Tajm je 1992. godine objavio priču koja je implicirala da je Doderov uspeh u Moskvi bio posledica uzimanja novca od KGB-a u zamenu za plasiranje informacija u Post. Tvrdnje su bile pripisane pukovniku KGB-a, Vitaliju Jurčenku, koji je navodno tu glasinu preneo CIA-i nakon što je prebegao u Sjedinjene Države 1985. godine (a kasnije ponovo prebegao nazad u Sovjetski Savez).

Prema novinskim izveštajima, CIA je prosledila te informacije FBI-ju, čiji je direktor, Vilijam Vebster, obavestio glavnog urednika Posta, Benjamina Bredlija. FBI i Post sproveli su svoje istrage povodom ovih optužbi i nisu našli nikakve dokaze koji bi ih potvrdili.

Kada se pojavila priča u Tajmu, Doder je izveštavao iz Jugoslavije za američke i evropske publikacije. Izdao je ogorčeno demantovanje i podneo tužbu za klevetu u Velikoj Britaniji, gde zakoni često mogu biti povoljniji za tužitelje nego u Sjedinjenim Državama.

On je tvrdio da je njegov rad za Post bio rezultat klasičnog novinarskog istraživanja i izgradnje izvora, uključujući i prikupljanje informacija od jugoslovenskih diplomata i novinara, koji su često imali veći pristup sovjetskim dešavanjima nego Zapadnjaci.

Doderovi bivši kolege iz Posta, uključujući i glavne urednike, čvrsto su stali uz njega. Postojala je i velika zbunjenost zašto su navodno diskreditovane tvrdnje Jurčenka ponovo dobile na značaju gotovo osam godina kasnije.

Osramotio CIA

Bredli je spekulisao da su američki obaveštajni zvaničnici bili osramoćeni Doderovim izveštavanjem o Andropovu i drugim temama koje su bile u suprotnosti sa procenama agencije, te su prosledili Jurčenkove tvrdnje Tajma kao osvetu. „Doder je napisao nešto što je osramotilo CIA-u, i kada je agencija pomislila da vidi priliku za revanš, iskoristila je šansu“, napisao je Bredli u svojim memoarima „Dobar život“ iz 1995. godine. „Retko ih uhvatite na delu.“

„Svi koji su radili u Moskvi suočavali su se sa istim rizicima,” rekao je Piter Osnos, koji je bio direktni urednik Doderu u Vašington postu i kasnije osnivač PublicAffairs Books, „ali samo je Duško platio ovakvu cenu i bio izdan od strane američke obaveštajne zajednice.” (Ni CIA ni američki obaveštajni zvaničnici nisu javno komentarisali tvrdnje Bredlija i drugih.)

Godine 1996, magazin Tajm se izvinio Doderu i pristao da plati 262.000 dolara odštete, kao i da pokrije njegove značajne pravne troškove. Kao deo nagodbe, Tajmje izdao izjavu u kojoj stoji da magazin „nije imao dokaza, niti je nameravao da sugeriše, da je KGB kontrolisao Doderovo izveštavanje iz Moskve.”
Što se tiče osmogodišnjeg razmaka od Jurčenkovih optužbi, Tajm je naveo da je priča, čiji je autor Džej Peterzel, imala za cilj da pokaže izazove novinarstva u totalitarnom režimu. (Sovjetski Savez se raspao 1991. godine.)

„Osnovni deo mog novinarskog integriteta bio je doveden u pitanje, i pobedio sam Tajm,” rekao je Doder nakon nagodbe. „Sada mogu da nastavim sa svojim životom.”

Knjiga o Miloševiću

Duško Doder, sin farmaceuta i domaćice, rođen je u Sarajevu 22. jula 1937. godine, a porodica je preživela nacističku invaziju Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata i čeličnu vlast autoritarnog lidera Josipa Broza Tita nakon rata. Porodica je slušala emisije BBC-a i Glasa Amerike, a mladi Duško je učio engleski putem tih radio-emisija i jednog leta provedenog u Britaniji.

Dok je pohađao medicinski fakultet u Beču, na nagovor svog oca, Doder je pronašao inspiraciju u susretu sa američkim novinarom Klajdom Farnsvortom, koji je hvalio vrline slobodne štampe.

Farnsvort, koji je postao njegov mentor, platio je Doderu brodsku kartu do Sjedinjenih Država 1959. godine.
Duško Doder je diplomirao na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu 1962. godine, a magistrirao novinarstvo i međunarodne odnose na Univerzitetu Kolumbija 1964. i 1965. godine. Radio je za Asošijejted Pres u Nju Hempširu i Olbaniju, Njujork, pre nego što ga je Junajted Pres Internešenel zaposlio u svom moskovskom birou 1968. godine. Vašington post ga je angažovao 1970. godine, gde je, između ostalog, radio kao dopisnik iz Kanade. Godine 1973, Bredli ga je zamolio da se vrati u Jugoslaviju kako bi izveštavao o Istočnoj Evropi iz beogradskog biroa Posta. Taj zadatak doveo je do Doderove prve knjige, „Jugosloveni” (1978).

Nakon povratka iz Moskve 1985. godine, Doder je uzeo odsustvo iz Posta kako bi napisao knjigu. Takođe je bio redovni komentator o sovjetskim pitanjima tokom Gorbačovljeve ere glasnosti (otvorenosti), a posebno je bio hvaljen zbog svoje analize moderne evolucije sovjetskog rukovodstva u knjizi „Senke i šapati: Moćna politika u Kremlju od Brežnjeva do Gorbačova” (1986).

Doder je napustio Post 1987. godine i potom postao dopisnik iz Pekinga za Njzuz end Vorld Report od 1987. do 1990. godine, izveštavajući, između ostalog, o masakru kineske vlade nad prodemokratskim demonstrantima na Trgu Tjenanmen. Zatim se preselio u Beograd, gde je bio saradnik raznih publikacija tokom nasilnog raspada Jugoslavije po etničkim i verskim linijama.

Doderov prvi brak, sa Karin Veberg Rasmusen, završio se razvodom. Godine 1989. oženio se britanskom novinarkom Luiz Branson.
Zajedno sa Branson, Doder je napisao „Gorbačov: Jeretik u Kremlju” (1991), knjigu o poslednjem sovjetskom lideru, kao i „Milošević: Portret tiranina” (1999), zasnovanu na njihovim godinama izveštavanja o jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću. Takođe su sarađivali na knjizi „Nezgodan novinar” (2021), Doderovim memoarima.