U ratu u Siriji izvesno je samo jedno – svi pokušaji da se on privede kraju su osujećeni, i uprkos svim ofanzivama, mirovnim konferencijama i stranim intervencijama, narod u Siriji i dalje pati.
Sukob u Siriji opisuje se kao građanski rat, mada je u tome istinita samo postavka da je ovaj rat počeo kao ustanak sirijskih građana kada su 2011. godine izašli na ulice tražeći da se uspostavi demokratska vlast i stane na put korupciji. Protivljenje vlasti predsednika Bašara Al Asada brzo je preraslo u rat u koji su se uključile najmoćnije strane sile, kao i čitav niz naoružanih opozicionih grupa, potom Kurdi i, očekivano, Islamska država.
Na strani sirijske vlasti su Rusija, Iran, Hezbolah i šiitske muslimanske milicije, a na strani pobunjenika – Turska, arapske zalivske zemlje, SAD i Jordan.
Plastično objašnjeno: sirijski pobunjenici (i oni koji ih podržavaju) bore se protiv sirijskih vlasti (i njihovih saveznika), a obe strane bore se protiv Islamske države. Iako ovaj samoproklamovani organ želi da smeni vlast, oštro se sukobljava i sa pobunjenicima.
Samo jedna slika, ona koja pokazuje ko je sve s kim u sukobu u Siriji, dovoljna je da se shvati da se rat neće skoro završiti, a u potpunosti možda i nikada:
SAD
Do jula 2017. godine, Vašington je naoružavao i obučavao umerene frakcije pobunjenika koje se bore protiv snaga odanih predsedniku Bašaru al Asadu. SAD dugo nisu direktno napadale sirijsku vlast iako podržavaju neke pobunjeničke grupe, već su se pre toga fokusirale na položaje Islamske države koja je iskoristila rat u Siriji da kalifatu koji je proglasila, pripoji veliki deo sirijske teritorije. To se promenilo u aprilu 2017. godine kad su Amerikanci gađali vazdušnu bazu u Siriji zbog sumnje da je odatle izvršen napad hemijskim oružjem.
SAD su na čelu međunarodne koalicije u kojoj ima gotovo 60 zemalja uključujući i Nemačku, a koja od kraja 2014. dejstvuje iz vazduha na IS i druge ekstremističke grupe. Povremeno su ti napadi bili usmereni i protiv snaga sirijske vlade. U aprilu je američki predsednik Donald Tramp naredio napade na sirijsku vazduhoplovnu bazu kao odgovor na napad hemijskim oružjem koji su – kako se izveštavalo – izvele vladine snage.
Pod predsednikom Trampom, Sjedinjene Države ostale su nepokolebljive kada je reč o uništavanju snaga IS u Siriji. Međutim, namere SAD po drugim pitanjima postale su nejasne. Tramp je u septembru izjavio da SAD „u Siriji imaju veoma malo interesa, osim uništavanja IS“. On je međutim prethodno u julu bio veoma angažovan oko postizanja primirja između vladinih i opozicionih snaga. Nova američka administracija šalje protivrečne signale o tome da li će se Vašington suprotstaviti mirovnom dogovoru koji bi podrazumevao ostanak Asada na vlasti. Trampov prethodnik Barak Obama u svoje vreme je bio kategoričan: „Asad mora da ode“. Ipak, izostanak vojnog udara protiv Asadovog režima 2013. godine, pošto je sirijska vlada upotrebila hemijsko oružje, razočarala je američki establišment, a Obama je 2015. godine, pošto je Rusija intervenisala u Siriji, saopštio da će sredstva presumeriti Kurdima umesto da se obučavaju nove grupe. CIA je u međuvremenu rukovodila sa 42 grupe čiji je cilj bio da svrgnu Asada.
Tramp je krajem prošle godine naredio povlačenje američkih vojnika sa severa Sirije, a iako su američki mediji preneli da Vašington nije zadovoljan zbog toga, spekulisalo se da je Tramp napravio ustupak Turskoj pošto su se odnosi SAD i Irana zaoštravali, te nije želeo tenzije sa Erdoganom.
Rusija
Moskva zvanično podržava sirijsku vladu, odnosno predsednika Bašara al Asada. Ona njegovim trupama obezbeđuje vazdušnu podršku, dostavlja im naoružanje i Damasku pruža diplomatsku podršku u UN, kao i na međunarodnim mirovnim pregovorima.
Ruska intervencija u Siriji pokrenuta je oktobra 2015. godine kada su započeti vazdušni udari protiv „terorističkih“ meta, a SAD su odmah odbacile mogućnost da sarađuju sa Rusijom u Siriji, mada su dve zemlje kasnije potpisale tajni sporazum o izbegavanju vazdušnih incidenata iznad Sirije. Dojče vele je pisao da iako Moskva tvrdi da su njen cilj ISIS i druge islamističke, terorističke grupe, američki zvaničnici su u više navrata izveštavali suprotno, odnosno da su ruski napadi prvenstveno imali za cilj one jedinice koje nisu deo IS, a koje se bore protiv Asadovih snaga.
Moskva želi da zadrži Asada kao saveznika na vlasti i obezbedi svoj vojni uticaj u regionu. Rusija ima važnu vazduhoplovnu bazu u zapadnoj sirijskoj provinciji Latakiji i pomorsku bazi u sirijskoj luci Tartus. Ruske vlasti podržavaju mirovne pregovore sa onima koji dozvoljavaju mogućnost da Asad ostane na vlasti, ali se, kako se smatra, ne bi suprotstavile ni rešenju koje bi omogućilo ograničenu autonomiju opozicionih snaga na određenim područjima Sirije.
Turska
Turska se borila protiv IS zajedno sa svim jedinicama sirijske opozicije – osim kurdskim – uključujući i Slobodnu sirijsku armiju (FSA).
Ankara učestvuje u vazdušnim napadima protiv IS u okviru koalicije pod vođstvom SAD. Njene snage međutim izvode i samostalne napade iz vazduha na opozicione kurdske snage na severu Sirije. Pored toga, Turska je u okviru operacije „Štit Eufrata“ slala i kopnene snage u Siriju protiv IS i kurdskih jedinica.
Ankara želi da pobedi IS i druge ekstremne islamističke grupe koje su, smatra se, odgovorne za terorističke napade u Turskoj. Ankara takođe želi da spreči da vojni uspesi sirijskih Kurda ohrabre na nekakve slične akcije i kurdsko stanovništvo Turske. Ankara podržava mirovne pregovore koji bi okončali konflikt u Siriji, a Turska je, kao i SAD, ambivalentna po pitanju da li bi predsednik Asad mogao da bude deo bilo kakvog mirovnog sporazuma.
Turska je pokrenula ofanzivu protiv režima snaga sirijskog predsednika Bašara el Asada u severozapadnoj provinciji Idlib u Siriji, kao odgovor na najnoviji smrtonosni napad tih snaga na turske vojnike. Operacija je nazvana “Prolećni štit”, a turski zvaničnici istakli su da Ankara “nema nameru” da uđe u sukob s Moskvomkoja podržava sirijski režim. Turska je zainteresovana da proširi uticaj pre svega na severu zemlje, u kurdskoj autonomnoj oblasti.
Turskoj ofanzivi, koju Ankara izvodi s pripadnicima Sirijske nacionalne vojske, protive se gotovo svi, mnogi međunarodni dužnosnici pozivaju Ankaru da zaustavi operaciju, a Evropska unija obustavila je prodaju oružja Turskoj.
Iran
Teheran podržava Asadovu vladu bar od 2012. godine, šaljući sirijskom režimu veliku vojnu pomoć u vidu obuke, oružja i razmene obaveštajnih podataka.
Iran se na strani Asada bori i protiv ekstremističkih, ali i protiv umerenih frakcija u sirijskoj opoziciji. Prema izveštajima, pripadnici elitne jedinice Iranska revolucionarna garda (IRGC) učestvovali su u ofanzivama koje su izvodile trupe sirijske vlade.
Osim Sirije, Iran ima malo prijatelja na Bliskom istoku, a podrška Asadu obezbeđuje im saveznike protiv regionalnih rivala – Izraela i Saudijske Arabije. Teheranu je takođe potrebna Sirija kako bi dostavljala oružje Hezbolahu u susednom Libanu, čemu se protivi Izrael.
Stručnjaci u oblasti građanskih ratova saglasni su da je Sirija izuzetno ozbiljan slučaj koji prkosi svim istorijskim paralelama i čak su akademska istraživanja pokušala da utvrde zašto sukob i dalje tinja, čak i kad se čini da je napravljen neki korak napred. Obično se ispostavi da iza njega slede dva unazad.
Strane intervencije u teoriji imaju donekle pragmatičnu, ako ne plemenitu svrhu; u Siriji je, međutim, postignut kontraefekat, a razlog tome verovatno je činjenica da rat nije dvostran, već u njemu učestvuje veći broj strana. Gotovo nijedan drugi sukob u istoriji nije imao ovakvu dinamiku: većina građanskih ratova završi se kada jedna strana jednostavno izgubi, bilo da je vojno poražena, ili je iscrpla oružje i izgubila narodnu podršku, pa bude prinuđena da se povuče. Oko četvrtine grašanskih ratova završi se mirovnim sporazumom jer obe strane ostanu bez resursa i snage.
I to je moglo da se dogodi u Siriji; vlada i pobunjenici koji su borbu započeli 2011. godine su potpuno oslabljeni i ne bi mogli da ovako dugo održavaju konflikt. Moglo je da se dogodi da su bili sami i da se nisu umešale strane sile – od SAD i Rusije, do Irana, Saudijske Arabije i Turske – čije su intervencije poremetile zakone prirode.
I vlada i pobunjeničke snage snabdevaju se sa strane što znači da imaju praktično neiscrpne izvore oružja. Obe strane uživaju političku podršku stranih vlada koje imaju odstupnicu u smislu da ne osećaju na svojoj koži posledice rata, pa ni nemaju preterano interesa da uspostave primirje, a u sve su umešane i kurdska milicija sa stranom podrškom i Islamska država.
Hoće li se rat u Siriji ikada završiti je pitanje koje Gugl čak sam nudi, premda nema odgovora, i ko god se ovo pita, jasan mu je sirijski paradoks – ovo je građanski rat u kojem niko ne može da izgubi, ali niko ne može ni da pobedi. Strani sponzori ne samo da uklanjaju mehanizme za uspostavljanje mira, već intenziviraju sukob i stepen nasilja. Kad jedna strana počne značajno da slabi, strana podrška pojačava resurse i pruža vazdušnu podršku, a onda, kada se bilans snaga promeni, ona druga strana radi isto. I tako ukrug.
Kada je krajem 2012. sirijska vojska pretprela poraz, umešao se Iran da joj pruži pomoć. Do početka 2013. godine, vladine snage već su se obnovile, a zalivske zemlje počele da podržavaju pobunjenike. Nekoliko rundi kasnije, umešale su se i SAD i Rusija. SAD su podržavale sirijske Kurde u borbi protiv Islamske države, a onda je jačanje Kurda alarmiralo Tursku koja se i sama bori protiv kurdskih pobunjenika.
Niko ne može da izvede ultimativnu pobedu jer je druga strana jednako jaka i ciklus nasilja se neprekidno obnavlja. Uz to, zaraćene strane u građanskim ratovima uglavnom zavise od podrške naroda i taj ljudski aspekt je svojevrsna polisa osiguranja civila da će biti zaštićeni koliko je to moguće. U ratovima poput ovog, u kojima se i vlada i oponenti oslanjaju na stranu podršku, ohrabruje se potpuno suprotno ponašanje, prema istraživanja političkih analitičara sa kojima je razgovarao Njujork tajms: ne samo da nikome nije u interesu da štiti civile, već ovakva dinamika lokalno stanovništvo pretvara u potencijalnu pretnju umesto u neophodan resurs.
Mrtve majke i novorođenčad koju gledamo na slikama verovatno nisu slučajno stradali posmatrači, već namerne mete; njihova smrt nije posledica nekakvog ludila, već hladnokrvnih, racionalnih kalkulacija.
Održavanju statusa kvo doprinosi i neizvesnost: niko nije siguran kako bi uopšte izgledala posleratna Sirija, mada svi znaju da bi situacija mogla da bude još gora. Kako je jedan profesor sa Stenforda istakao, važnije je sprečiti pobedu druge strane, nego sam pobediti.
Saudijska Arabija i Iran, na primer, Siriju vide kao poprište regionalne borbe za nadmoć. Rusija, sa druge strane, možda i ima razloga da se nada povlačenju Bašara al Asada, ali pošto nema načina da ga na to prinudi, niti može da napusti Siriju zbog interesa koje tamo ima, Rusija nastavlja da figurira usred sukoba koji se sada intenzivira u odnosu sa Turskom.
Problem je i u tome što nema mirotvoraca. Svaka strana strahuje da će, u slučaju da ona druga odnese konačnu pobedu, biti obrisana s lica zemlje na najbrutalniji način, a iako je postojala načelna ideja da mirovnu ulogu obavlja spoljna organizacija poput UN ili treća država, ni to nije urodlio plodom jer posle iskustva koje je Amerika imala u Iraku, niko ne želi da rizikuje da bude meta džihadista.
Rat u Siriji traje već devet godina. Idlib, oblast na severozapadu Sirije, trenutno je teritorija na kojoj se sukob sada dodatno pojačava, biće naročito teško poglavlje. CNN je na kraju svog izveštaja o stanju u Siriji krajem prošle godine naveo da kad se u Siriju vrati mir, neće biti ničeg za slavljenje. Ostaće jedino odsustvo rata.