0
Tinejdžer Dima izgubio je mamu, tatu i baku i deku. Svi su ubijeni prošlog oktobra u raketnom napadu na njegovo selo Hroza u severoistočnoj Ukrajini. Dima, nažalost, nije jedini. Njegovo rodno mesto sada je poznato kao "selo siročadi" jer su deca masovno ostala bez roditelja, usled ruskih raketnih napada. Ovo je priča jednog Dime, ali i brojne druge dece, na koju svet ne sme da ostane nem.
„Još uvek nisam u potpunosti svestan toga što se dogodilo. Sada sam ja odgovoran za našu kuću“, priča 16-godišnjak i dodaje da mu je najviše žao najmlađe sestre.
„Pre nego što se ovo (napad) desilo, nije joj se svidelo kada bih je grlio. Sada stalno želi da me grli“, kaže on za BBC.
Taj 5. oktobar 2023. ostaće urezan u pamćenje. Tada je projektil pogodio kafić u Hrozi, u oblasti Harkov u istočnoj Ukrajini i ubio 59 ljudi – petinu ukupnog stanovništva sela. Najmanje jedan član svake porodice bio je u kafiću kako bi prisustvovao komemoraciji jednog dobrovoljca ukrajinske vojske.
Mnogi koji su taj dan ubijeni bili su roditelji, a Hroza je dobila novo ime – selo siročadi.
Hroza je veoma blizu ruske granice i teške borbe se vode oko grada Kupjanska, udaljenog nekih 30 kilometara.
Napad na kafić bio je među najsmrtonosnijim napadima na civile od početka ruske invazije 24. februara 2022. Rusija nikada nije direktno komentarisala napad, iako su državni mediji rekli da su ruske snage izvršile udare na vojne ciljeve u toj oblasti. Ukrajina je saopštila da u Hrozi nije bilo vojnih ciljeva. Izveštaj Ujedinjenih nacija potkrepio je te tvrdnje. Naime, navedeno je da u toj oblasti nema „nikakvih naznaka“ vojnog osoblja ili bilo kojih drugih legitimnih vojnih ciljeva.
Ukrajinska služba bezbednosti sumnja da su dvojica bivših ukrajinskih državljana, koji su prešli na rusku stranu, obavestili vojsku o komemoraciji u Hrozi, ali BBC te tvrdnje ne može da potvrdi. Međutim, bilo je i drugih slučajeva kada su Ukrajinci koji žive u oblastima blizu linije fronta osuđeni za prosleđivanje informacija Rusiji.
Pre rata, Dima je kao tinejdžer vodio normalan život. Živeo je sa roditeljima, provodio vreme sa prijateljima, a ponekad se svađao sa sestrama.
Sada, stojeći na groblju na periferiji svog sela, Dima zuri u cveće koje prekriva sveže iskopane grobove njegovih roditelja, bake i deke. Na grobovima još nema spomenika. Njihove fotografije su pričvršćene za drvene krstove.
Među nadgrobnim spomenicima izdvajaju se plavo i žuto cveće – ukrajinske nacionalne boje. Tišinu prekida samo zvuk eksplozija u daljini. Nakon smrti roditelja, Dima je sa sestrama počeo da živi kod bake i deke.
„Toliko ljudi je stradalo u napadu. Selo se odjednom ispraznilo. Bol se nikada neće zaboraviti. Imali smo četiri kovčega u kući. Moj razum shvata šta se dogodilo, ali moje srce još uvek ne može da prihvati“, priča Dimin deda, Valerij (62).
Posledice napada u oktobru Valerij je opisao kao „kratki horor film“. Pojurio je da pronađe svoju ćerku Olgu, ali nije stigao na vreme. Žena koja je bila sa njom pre nego što je umrla rekla je da su Olgine poslednje reči bile: „Želim da živim“.
Valerij i njegova supruga Ljubov usvojili su Dimu, njegovu stariju sestru Darinu (17) i mlađu Nastju (10).
„Unuci su morali da ostanu kod mene. Nisam mogao da dozvolim da se ova porodica rasturi“, kaže on i dodaje da je zabrinut da bi deca, da ih nije primio, verovatno završila u sirotištu.
„Dima pomaže u bašti i čuva svinje, Darina je naučila da kuva, a Nastja je tako promišljena i ljubazna“, kaže on.
Četrnaestoro dece u selu izgubilo je najmanje jednog roditelja u napadu, uključujući osmoro koji su izgubili oba roditelja. U svim tim slučajevima, bake i dede ili drugi rođaci preuzeli su brigu o deci kako ne bi bili poslati u sirotišta. Većinu ljudi još uvek proganja ono što se dogodilo.
Nakon napada, neka siročad su odlučila da se odsele u bezbednije krajeve. Među njima je i 14-godišnji Vlad, koji je otišao kod tetke u zapadnu Ukrajinu nakon što je izgubio majku, dedu, ujaka i osmogodišnjeg rođaka.
„Jako mi nedostaješ“, kazao je Vlad svojoj baki Valentini preko video poziva. Valentina (57) odlučila je da ostane u Hrozi, uprkos tome što je u napadu izgubila većinu članova svoje porodice, uključujući muža, ćerku, sina i unuka.
Pročitajte još...
0
0
0
„Kako vreme prolazi, sve se gore osećam. Nemam nikoga. Skoro niko nije preživeo“, priča Valentina i dodaje da utehu nalazi u svojim ljubimcima – dva psa i mačku po imenu Stefan.
Njen prioritet je unuk Vlad. Želi da mu pruži dobro obrazovanje i da bude bezbedan, zbog čega joj je i drago što više nije u oblasti Harkova. Region, uključujući Hrozu, ruske snage su zauzele na početku invazije. Ukrajina ga je ponovo zauzela u velikoj kontraofanzivi u septembru 2022. Ali kako rat besni, ovo područje je i dalje na meti ruskih dronova, bombi i projektila.
U Diminoj kući, njegova starija sestra je na zid postavila fotografije njihovih pokojnih najmilijih. Dok pokušavaju da obnove svoje živote, Valerij ostaje pozitivan: „Sve je u redu“. Međutim, ovo može biti samo želja, jer se kraj rata ne nazire.