0
Mjong Suk pogrbljeno sedi nad telefonom i očajnički pokušava da smisli način kako bi tajno prodala prokrijumčarene lekove. Već jednom su je uhapsili i jedva se izvukla. Ne može sebi da priušti da ponovo bude uhvaćena. Svesna je da u svakom trenutku neko može da zakuca na vrata i uhapsi je. Ne plaši se samo policije, već i komšija. Ne veruje nikome. Suk kaže da je ovakvo stanje u državi neizdrživo. Posao sa lekovima ranije je cvetao, ali 27. januara 2020. Severna Koreja je zatvorila svoju granicu zbog pandemije koronavirusa i tako zasutavila ne samo ljude, već i hranu i robu, da uđu u zemlju. Građani su zarobljeni u svojim gradovima, a policiji je naređeno da pucaju u svakoga ko se približi granici. BBC je mesecima tajno komunicirao sa troje ljudi iz Severne Koreje, koji po prvi put razotkrivaju katastrofu koja se odvija u ovoj najizolovanijoj zemlji. Tri reči koje opisuju život u Severnoj Koreji - izgladnjivanje, brutalni obračuni i nemogućnost bekstva.
Pod vladavinom Kim Džong Una građanima je zabranjeno da stupe u kontakt sa „spoljnim svetom“. Zarada muškaraca na državnim poslovima je mizerna, tako da njihove žene moraju da pronađu način da zarade za život.
„Naša situacija sa hranom nikada nije bila ovako loša“, kaže Mjong Suk.
Pre zatvaranja granice, ona je živela skromno, svoje lekove je nabavljala preko Kine. Sada je situacija drastično promenjena – stres je proždire, jer je svesna da, ako ne pronađe način, njena porodica će ostati gladna. Sada mužu i deci priprema doručak sa kukuruzom. Prošli su dani kada su jeli običan pirinač.
Jednom je i sama pokušala da prošvercuje lek, ali je uhvaćena i od tada je pod stalnim nadzorom.
Građevinski radnik Čan Ho naglašava da žali što je rođen u Severnoj Koreji. Pomaže supruzi koja ima tezgu na pijaci, jer je svestan da je njen posao jedini razlog zbog kojeg je i dalje živ. Dnevno, njegova žena zaradi četiri dolara, što više nije dovoljno ni za kupovinu kilograma pirinča. Pijace su sada skoro prazne, a cena pirinča, kukuruza i začina je drastično porasla.
Pošto Severna Koreja ne proizvodi dovoljno hrane da prehrani svoj narod, oslanja se na uvoz. Međutim, otkako su se zatvorile granice, sve je stalo.
Kako kaže Čan Ho, u početku se plašio da bi mogao da umre od korone, ali kako je vreme prolazilo, shvatio je da bi mogao da umre od gladi, od čega je umrla porodica u njegovom komšiluku – majka i njena deca.
Nedavno je sin njegovog poznanika pušten iz vojske, jer je bio neuhranjen, a za samo nedelju dana je umro.
„Ne mogu da spavam, jer pomislim na svoju decu koja moraju da žive u ovom beznadežnom paklu“, kaže Čan Ho.
Stotinama kilometara dalje, u bogatom Pjongjangu, Ji Leon se vozi tramvajem na posao i „jedva gleda na oči“. Ima porodicu koju treba da prehrani, radeći u prodavnici hrane. Sa posla je uzimala voće i povrće koje je prodavala na pijaci. Međutim, obezbeđenje prodavnice sada pregleda svačiju torbu pri odlasku. Pretvara se da ima tri obroka, a zapravo ima samo jedan, sve to kako ljudi ne bi saznali da je siromašna. Primorana je da jede kašu od povrća, biljaka i trave.
Jednom je otišla do komšinice da ponudi vodu koju je imala, ali niko nije otvarao vrata. Tri dana kasnije otkriveno je da je cela ta porodica umrla od gladi.
Ekonomista Piter Vord rekao je da su ovi podaci zabrinjavajući i da je situacija sa hranom veoma ozbiljna, čak ozbiljnija i od gladi koja je pogodila zemlju 1990. godine.
Mjong Suk smatra da je pandemija vlastima poslužila kao izgovor za veću kontrolu nad narodom.
„Žele da suzbiju krijumčarenje i spreče ljude da pobegnu. Sada, ako samo priđete granici biće vam izrečena oštra kazna“, rekla je ona.
Čan Ho smatra da je sada gore nego 1990. godine, jer tada vlast nije zabranjivala ljudima da napuste zemlju.
„Ako su ljudi hteli da pobegnu, država ne bi mogla mnogo da uradi. Danas, jedan pogrešan korak i preti vam smrtna kazna. Ovde smo zaglavljeni i samo čekamo smrt“, kazao je on i dodao da zna da su četiri osobe ubijene zbog pokušaja bekstva.
Samo pokušaj kontaktiranja ljudi van zemlje postaje sve opasniji. Nedavno je poznanik Mjong Suk uhvaćen u razgovoru sa nekim u Kini i poslat je na nekoliko godina u zatvor.
„Za vreme karantina ljudi koji su ostajali u kući nisu mogli da prežive. Oni koji su se zarazili nisu mogli da se oslone na bolnice, jer je ponestalo čak i osnovnih lekova“, kaže ona.
Prema rečima Ji Leon, mnogi stariji ljudi i deca umrli su od korone.
„Tokom epidemije je umirao jedan od 550 ljudi u svakom kvartu u Pjongjangu. Ako se ta računica odnosi na zemlju, to bi značilo da je Severna Koreja imala više od 45.000 smrtnih slučajeva, što je prema zvaničnim podacima – 74, stotinu puta više“, kaže ona i dodaje da je korona pružila Kim Džong Unu savršenu priliku da uspostavi još snažniju kontrolu nad životima ljudi.
Mala verovatnoća da će ikada biti bolje
„Kada Severna Koreja konačno odluči da ponovo otvori granice, malo je verovatno da će ljudima biti vraćena stara sloboda“, smatra analitičar Čed O’Kerol, koji proučava Severnu Koreju.
Pročitajte još...
Međutim, portparol ambasade Severne Koreje u Londonu rekao je da su ovi podaci izmišljeni i naglasio da je dobrobit građana državni prioritet.
„Informacije koje ste prikupili nisu u potpunosti činjenične, jer su izvedene iz izmišljenih svedočenja ljudi koji su protiv svoje zemlje. Država je uvek davala prioritet interesima naroda čak i u teškim vremenima i posvećena je dobrobiti svojih građana. Blagostanje ljudi je naš najvažniji prioritet, čak i kada se suočavamo sa iskušenjima i izazovima“, zaključila je ambasada.
BONUS VIDEO Drama na istoku Severna Koreja lansirala raketu preko Japana
