0
Petnaest potpredsednika SAD je u prethodnih 230 godina uspelo da od broja 2 postanu broj 1, pa opet je ta funkcija od svog osnivanja bila percipirana kao neka vrsta zaboravljenog parkinga. Od svih 49 potpredsednika, samo je Dik Čejni video životnu priliku na toj funkciji.
Kamala Haris nije trebalo samo da bude prva žena potpredsednik SAD već i prvi potpredsednik koji je postavljen na tu poziciju s idejom da zameni predsednika posle prvog mandata. Demokrate su nametnule Haris Bajdenu jer je ona sve suprotno od njega: žena, mlada, afro-azijatskog porekla, pripadnica manjine.
Godinu dana u Beloj kući je bilo dovoljno da razbije u parampardžad ideju koja je na papiru i zamislima izgledala perfektno. Ko je u Harisovoj želeo da vidi Teodora Ruzvelta našeg doba morao je da svedoči poređenjima Kamale sa Denisom Kvejlom koji je među američkim potpredsednicima ono što je Džordž Buš mlađi među predsednicima. Ironija sudbine je da je Kvejl bio zamenik Džordža Buša starijeg.
Ko želi da dolije ulje na vatru poredi Harisovu sa Sarom Palin, istina tek malo bolje informisanom i znatno više obrazovanom.
Harisova plaća cenu usuda koja je pogodila veliku većinu njenih prethodnika u Beloj kući koji su osetili tantalovsku zamku funkcije potpredsednika najmoćnije države na svetu.
Tomas Maršal je imao (ne)sreću da bude potpredsednik Vudrua Vilsona u oba mandata. Istorija ga ja zapamtila po njegovom ironičnom stavu prema poslu koji je obavljao u Beloj kući od 1913. do 1921. godine: “Bila jednom dva brata, jedan je seo u čamac i otisnu se na pučinu, drugi je postao potpredsednik SAD: obojica su nestali u nepoznatom smeru i o njima se ništa više nije čulo.
Ništa nežniji prema poslu zamenika šefa države nije bio ni prvi potpredsednik Džon Adams. Za njega je pozcija zamenika predsednika SAD bila njebeznačajnija u istroriji ljudskog roda. Broj dva Franklina Delana Ruzvelta, “nesrećni” Džon Garner je govorio da njegov posao vredi manje od jedne pljuvaonice a najduhovitiji je bio predsednik Dvajt Ajzenhauer. Kada su pitali generala Ajka, tokom predsedničke izborne kampanje 1960. godine, kakav je bio doprinos potpredsednika Ričarda Niksona njegovom duplom predsedničkom mandatu, odgovorio je: “Dajte mi jednu nedelju da razmislim pre nego što vam dam odgovor”.
Primer jednog od najboljih, ako ne i najboljeg predsednika SAD, Teodora Ruzvelta je prilično indikativan. Vrh Republikanske partije, zajedno sa velikim industrijalcima, sponzorima “GOP-a”, je došao na ideju kako da iskoristi ambicije, prodornost i penušav karatkter Teodora Ruzvelta a da ga istovremeno neutrališe i pošalje na političko groblje slonova: napravili su tiket Vilijam Makinli-Teodor Ruzvelt na predsedničkim izborima 1900. godine.
Međutim, slučaj je hteo da anarhista Leon Čolgoš ubije Makinlija nekoliko meseci po njegovom reizboru za predsednika SAD. Tako je, već u septembru 1901. godine, “prokleti kauboj”, kako su Ruzvelta oslovljavali neprijatelji u Republikanskoj partiji, zaseo u Ovalnu sobu i u sledećih osam godina je postavio temelje SAD koje će postati planetarni hegemon.
U poslednjih 185 godina samo je Džordž Buš stariji uspeo da kao potpredsednik pobedi u izbornoj trci za predsednika SAD. Svi ostali potpredsednici, od pomenutog Ruzvelta preko Kalvina Kulidža, Harija Trumana i Lindona Džonsona, su postali predsednici posle nasilne ili prirodne smrti svojih prethodnika a zatim su pobedili na izborima za drugi mandat. Ričard Nikson je izgubio izbore 1960. godine od Džona Kenedija, izgubio bi i od Boba Kenedija 1968. godine da mlađi Kenedi nije ubijen. Džo Bajden je takođe napravio pauzu pre nego što se vratio u Belu kuću kao predsednik SAD.
U istoriji SAD samo su Kalvin Kulidž i Dik Čejni bili potpredsednici sa efektivnom vlašću, većom čak i od predsednikove, zahvaljujući činjenici da je Voren Harding bio korumpiran i ucenjen a Džordž Buš mlađi se nije mešao u svoj posao. Najdalji domet za potpredsednike u Beloj kući je bio da postanu neka vrsta korektiva, glasa kritičke savesti sa licencom da kažu predsedniku istinu, bez obzira, koliko brutalna ona bila. Takav status je upravo imao Džo Bajden sa Barakom Obamom.
Kamala Haris je potpredsednik sui generis. Ona jeste pripadnica manjina, afroameričke i azijatske, ali uopšte se ne uklapa, kao ni Barak Obama uostalom, u stereotip o disrkiminisanoj devojci tamne boje kože. Naprotiv, Kamala je odrastala u privilegovanom ambijentu. Njena mama je pripadala privilegovanoj kasti u Indiji i bila je briljantna naučnica. Njen otac jeste bio Jamajčanin, ali je bio neka vrsta Usaina Bolta u ekonomiji, rečju akademska zvezda za koju su se otimali prestižni univerziteti. Zato zvuče neubedljivo i patetično njene žalbe da je ne bi kritikovali tako žestoko u medijim da nije žena i tamne puti.
Posle godinu dana provedenih u Pensilvanijskoj aveniji 1600 politička zvezda Kamale Haris je izbledala brže nego što su mogli da pretpostave njeni najveći protivnici. Popularnost Haris u biračkom telu je na nižem nivou od one koju je imao njen prethodnik Majk Pens.
Pokušaji Bajdena, Haris i njihovih kabineta da predstave njihove odnose kao plodotvorane i konfidencijalane su se pretvorili u medijske bumerange jer isti Bajden sve češće ponavlja da ima nameru da se ponovo kandiduje za Belu kuću, pogotovo ako Donald Tramp bude kandidat reublikanaca.
Sa naknadnom pameću moglo bi se pomisliti da je Bajden namerno poverio najteže dosijee Harisovoj poput migracione politike, zaustavljanja nelegelnih migracija i obezbeđivanje većine u Senatu za najvažnije projekte, poput “Build Back Better”.
POGLEDAJTE JOŠ:
Harisova je doživela debakle na svim poljima. Pokazala se kao nedorasla, nepromišljena i mnogo bliža Trampu nego levičarima unutar Demokratske partije po pitanju migranata i upravljanju granicom sa Meksikom. Još teži poraz je doživela u Senatu gde je zahvaljujući glasu demokratskog senatora iz Zapadne Virdžinije Džoa Menčina potopljen ključni projekat Bajdenove administracije “Build Back Better”.
Potpredsednica je optužena od svojih kolega da se nije dovoljno angažovala da obezbedi potrebnu većinu u Senetu za paket mera vredan blizu dve hiljade milijardi dolara namenjen socijalnim programima za ugrožene porodice i mlade, zdravstvo, otpis studentskih kredita i borbu protiv klimatskih promena. Bez usvojenog i realizovanog “Build Back Better” programa, šanse bilo kog demokratskog kandidata na sledećim izborima za Belu kuću se redukuju.
Kondicija predsednika SAD je sve upitnija. Na pragu devete decenije života Bajden ne odaje utisak da može da izdrži ni čitav mandat a kamoli da se kandiduje za još četiri godine u Beloj kući. Kamal Haris nije iskoristila svoju šansu i nije čudo da iz drugog plana izranjaju dva bivša gradonalečnika Pit Butidžidž i Mič Landrju, kao mogući kandidati za 2024. godinu. Nije slučajno da njih dvojica, prvi u ulozi ministra transporta a drugi savetnika za koordinaciju infrastrukturnih radova, upravljaju investicionim programom vrednim hiljadu milijardi dolara – jedini koji su Bajden i demokratska većina u Kongresu uspeli da odobre – za izgradnju i obnovu infrastrukture u SAD.
BONUS VIDEO Ko je Džo Bajden
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
