Uprkos pandemiji koronavirusa nademtanje velikih sila oko Artika (Severnog pola) ne prestaje. Iako su neke supersile zaokupljene nabavkama hriruških maski, respiratora i zaštitnih odela da ih što više nabave, neke imaju uprkos porastu broja zaraženih, i druge planove. Upravo oni se tiču najsevernije oblasti planete , gde vlada večni sneg i led, a oko čega će se u budućnosti voditi bitka između čak tri supersile
Arktička ledena kapa se polako topi. Dok se nivo mora povećava, s jedne, sa druge otvaraju se nove ekonomske mogućnosti za države koje žele da što pre ugrabe svoje parče, kako bi u neizvesnom svetu osigurali ekonomski razvoj. Borba za oblast bogatu naftom i zemnim gasom, ali i rudama više ne uključuje zemlje koje okružuju taj prostor poput Sjedinjenih Država, Kanade, Norveške i Danske s jedne i Rusije s druge strane, već i treće države, poput Kine koje vide u globalnom otpoljavanju svoju šansu, pre svega u iskorištavanju Severnoistočnog morskog puta za globalnu ekspanziju i preplavljivanje evropskog tržišta jeftinom kineskom robom.
Krajem Hladnog rata, krajnji sever Zemlje bio je ispražnjen od vojnih efektiva, koje su se tu nalazile, kao bi sprečile međusobni raketni odgovor u slučaju da otpočne nuklearni rat. Već početkom 21. veka svet se u eri ekspanzije globalizacije okrenuo istoku, kao prostoru koji će biti temelj budućeg razvoja. U tom prostoru kao prirodnu vezu između EU i Kine svoju šansu je videla Rusija. Nagli ekonomski rast zahtevao je sve veće energetske resurse. Postojeći su se smanjivali, a pojavila su se istraživanja o prelasku na alternativne energetske izvore. Međutim, tu se stalo kad se saznalo da su ruski istraživači već 2004. godine otkrili prva velika nalazišta nafte i gasa na krajnjem severu, što bi omogućilo ovoj zemlji bezbrižnu eksploataciju u narednih 50 godina.
Kad su ostale zemlje uočile Ruse na tom prostoru, i oni su pokrenuli svoje kapacitete kako bi zauzeli svoje parče Artika. Tako je ubrzo došlo do nesuglasica prvo zemalja artičkog kruga, a onda i ostalih. Neki od tih sukoba su potencijalno veoma opasni. Valja spomenuti da ekonomske zone oko Artika nisu ni dalje određene zbog određenih dvosmislenosti u međunarodnom pravu. Širina ekskluzivne ekonomske zone, na primer, ne bi smela da prelazi 200 nautičkih milja (370,4 kilometra) od takozvane osnovne linije. Međutim, ako država može da dokaže da je morsko dno deo njenog epikontinentalnog pojasa, ta ekskluzivna ekonomska zona može da se proširi. To bi značilo da potencijalna država ima pravo da istraži morsko dno i iskorištava prirodne resurse koje tu pronađe. To bi mogao da bude unosan posao jer se procenjuje da četvrtina svetskih zaliha nafte i zemnog gasa se upravo krije na ovom prostoru.
Druga tačka spora je Severoistočni pomorski put, koji postaje sve aktuelniji usled topljenja leda i dostupniji komercijalnim lađama. Kina je još pre dve godine planirala da vode oko Artika iskoristi za najkraći prevoz robe do Evrope. Ruta ovog puta išla bi pored severnih obala Rusije, do holandske luke Roterdam, čime bi se putovanje brodova koji prevoze robu u kontejnerima smanjilo sa 48 na 35 dana, koliko traje sad ako se koristi Suecki kanal.
U slučaju kineskog otvaranja ovog puta, on bi bio alternativa sadašnjem “Severozapadnom pomorskom prolazu” koji prolazi pored severnih obala Kanade, odnosno kroz kanadsku zonu Artika.
Ono što pogoduje korišćenju ovog novog morskog puta jeste odlična alternativa postojećim pomorskim rutama koje koriste dva najvažnija kanala – Panamski i Suec za prolaz od Kine do Evrope i američkih luka na istočnoj obali, koje izlaze na Atlantik.
U poslednje vreme, pre pandemije koronavirusa, SAD su težile da na svaki način suzbiju aktivnost Rusije i spreče da ta ruta postane deo ruske nacionalne infrastrukture. U okviru toga SAD je počela da povećava prisustvo u zoni Artika uvođenjem većeg broja plovila američke obalne straže.
Problem Artika nije samo geopolitički , već se mora obuhvatiti i vojni vidik. Za Rusiju Artik ima pre svega koncept severnog strateškog bastiona. Ideja je bila na tom prostoru stvoriti područja sigurnih zona za strateške nukelarne podmornice koje tuda saobraćaju i odakle mogu bezbrižno lansirati balističke rakete u slučaju nekog većeg konflikta. Ova ruska ideja izazvala je zabrinutost u SAD, jer za razliku od Rusije, američke zone su puno manje i ne postoje stalno.
Svaka potencijalna sila već je počela da gradi sopstvene ledolomce, a kapacitet flote će se povećavati kako vreme odmiče.
Ima najdužu obalu koja obuhvata Severni pol i najveći ekonomsko-trgovinski interes u celom ovom regionu. Zbog toga ruska flota poseduje ogormnu flotu ledolomaca, koje nastavlja da gradi uprkos pandemiji. Rusija je inače jedina sila koja poseduje ledolomce na nuklearni pogon. Ruska flota tokom 2019. imala je četiri aktivna i jednog ledolomca u rezervi. Među aktivnim ledolocima su i dva koja imaju snagu 75.000 KS. Osim nukelarnih, prisutni su i ledolomci sa konvencionalnim pogonom.
Međutim ruski planovi su se iskomplikovali kada je otkazana nabavka novog tipa ledolomaca LK-60Ya (Projekt 22220) Artika koji je trebao da ima dva nukelarna reaktora jačine 80.000 KS. Javio se problem sa ovim ledolomcima kada je 300 tonski elektro-motor na desnoj strani ovog plovila, koji nema veze sa nukelarnim pogonom, propao tokom testiranja na moru. Kvar je odložio isporuku iz brodogradilišta iz Sankt Peterburga u Murmansk. Cena novog ledolomca je inače 550 miliona dolara. Putin je zahtevao da se do 2024. godine poveća ukupna tonaža ovih ledolomaca na 80 miliona bruto tona.
Za razliku od Rusije, njen najveći rival Sjedinjene Države u rivalstvo na Artiku krenule su samo sa jednim ledolomcem koji potiče još iz 1970 -tih godina 20 veka, dok je drugi ledolomac zvani „Polarno more“ u rezervi i koristi se kao izvor rezervnih delova. SAD trenutno planiraju obnovu gradnje tri srednja polarna ledolomca. Gradnja prvog trebala bi da krene 2023. i trebala bi da bude okončna 2029. Najveći problem ovog projekta jeste finansiranje jer Obalna straža kojoj pripadaju ti ledolomci spada pod Sekretarijat za nacionalnu bezbednost, kome je veći prioritet izgradnja zida na granici sa Meksikom, nego rivalitet sa Rusijom na Arktiku.
Za razliku od SAD, kanadska flota ledolomaca uključuje dva teška i pet srednjih ledolomaca. Za razliku od Amerikanaca i Rusa program brodogradnje nije bio ambiciozan. Najvažniji ledolomac Kanađana je Džon G. Diefenbejker jačine 45.000 KS koji ove godine ulazi u operativnu upotrebu. U ovoj igri oko Artika, iako se Kanada smatrala najvažnijim saveznikom SAD, očito nije tako, posebno od prošlogodišnje izjave državnog sekretara Majka Pompea da su kanadski zahtevi na severozapadni put nelegitimni.
Iako se Kina ne ubraja u arktičke sile, zanimanje za ovaj prostor postaje sve veće, posebno za trgovinski put preko te zone, što bi smanjilo troškove transporta železnicom i omogućilo veći prevoz robe do evropskih luka. Za kontrolu tog prostora trenutno postoji samo jedan ledolomac Hue Long, a ovaj brod izgrađen je u Ukrajini sredinom 1990- tih godina prošlog veka, a u toku je gradnja i drugog ledolomca, koja se gradi zajedno sa Fincima i to u Kini.
Arktik za Kinu dobija prvorazredni značaj, zato i ne iznenađuje gradnja prvog teškog ledolomca na nuklearni pogon, koji bi trebao do kraja 2020. da bude porinut. S obzirom na brodograđevinske kapacitete Kine, u slučaju ambicioznijeg programa ovoj zemlji neće biti problem da svoju flotu ledolomaca izjednači sa ruskom, ili ih čak i prestigne.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare