Hrabre japanske bakice: Preživele smo Hirošimu i Nagasaki

Smatra se da je u eksploziji poginulo oko 140.000 od 350.000 stanovnika Hirošime, a da je u Nagasakiju stradalo najmanje 74.000 ljudi.Ljude koji su preživeli ove bombaške napade Japanci nazivaju hibakuša. Britanska fotoreporterka Li Karen Stou, koja beleži priče žena koje su svedočile značajnim događajima u istoriji, za BBC je fotografisala tri Japanke koje se još uvek živo sećaju napada od pre 75 godina.

Teruko Ueno

Teruko je imala 15 godina kada je preživela atomsku bombu u Hirošimi 6. avgusta 1945. U to vreme ona je bila druga godina medicinske škole pri bolnici Crvenog krsta u Hirošimi.

Nakon udara bombe, zapaljen je studentski dom u bolnici. Teruko je pomogla u borbi sa ogromnim plamenom, ali su mnogi njeni drugovi stradali u vatrenoj stihiji.Njena jedina sećanja na nedelju posle bombardovanja vezana su za to da je radila danju i noću na lečenju žrtava sa užasnim povredama, dok grad nije imao gotovo nikakve hrane i veoma malo vode za piće.Nakon što je diplomirala, Teruko je nastavila da radi u ovoj bolnici, gde je najviše pomagala u operacijama presađivanja kože.

"Nisam bila u paklu, tako da ne znam kako je tamo, ali se verovatno može smatrati paklom ono što smo prošli. Nikada se ne sme dozvoliti da se tako nešto ponovi", kaže Teruko.

Emiko Okada

Emiko je imala osam godina kada je bačena atomska bomba na Hirošimu. Njena starija sestra Mieko i još četvoro rođaka stradali su u napadu.

Mnogo fotografija nje i njene porodice je izgubljeno, ali one koje su bile u albumima njene rodbine ostale su sačuvane, uključujući i fotografije njene sestre."Moja sestra je napustila dom tog jutra, govoreći: 'Vidimo se kasnije!' Imala je samo 12 godina i tako je bila puna života", kaže Emiko.Sestra se nikada nije vratila, nikada nije nađen nijedan trag o njoj.

"Moji roditelji su je očajnički tražili. Međutim, nikada nisu našli njeno telo, pa su znali da kažu da je negde još uvek živa", ispoveda Emiko.Njena majka je u to vreme bila trudna, ali je pobacila od stresa."Nismo imali šta da jedemo. Nismo znali za zračenje, pa smo pokupili sve što smo mogli da pronađemo u ruševinama, bez razmišljanja da li je to kontaminirano ili ne", navodi ova starica.

Ona kaže da svake godine nad gradom nekoliko puta nebo bude jarko crveno, toliko da lica ljudi pocrvene."U vreme bombardovanja zalazilo je sunce. Od tada je tri dana i tri noći grad goreo. Ne volim zalaske sunca. Čak i sada me oni podsećaju na grad u plamenu", navodi Emiko.

Reiko Hada

Reiko Hada imala je devet godina kada je atomska bomba bačena u njen rodni grad Nagasaki 9. avgusta 1945. godine u 11 sati i 2 minuta.

Ranije je tog jutra stiglo upozorenje na vazdušni napad, pa je Reiko ostala kod kuće."Sve se odjednom desilo. Plamteća svetlost me je zaslepela. Boje su bile žuta, braon i narandžasta, sve pomešane zajedno. Nisam se čak ni pitala šta je to. Odjednom je sve postalo potpuno belo", priča Reiko.

Pošto je bilo leto, zbog vrućine i užasnog mirisa, tela su morala odmah da se kremiraju."Bilo je nemoguće razaznati ko je ko. Ti ljudi nisu ni umrli niti su sahranjeni kao ljudska bića", navodi ova žena, koja je reporterki BBC-a pokazala fotografije sa ocem i najstarijom sestrom.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram