1
Dana 8. decembra, Sirija obeležila je prvu godišnjicu pada Bašara al Asada i okončanja pedesettrogodišnje vladavine njegove porodice. Hafiz al Asad vladao je od 1971. do smrti 2000, a potom je vlast preuzeo njegov sin Bašar. Autokratska vladavina dovela je do ustanka 2011. i skoro 14 godina dugog građanskog rata, koji je iza sebe ostavio oko 620.000 mrtvih i milione raseljenih. Konačni prelom dogodio se 8. decembra 2024, kada je munjevita jedanaestodnevna ofanziva milicije Hajat Tahrir el Šam (HTS) oborila režim uz minimalan otpor. Asad je sa porodicom pobegao u Rusiju, a lider HTS-a Ahmed el Šara u januaru je postao privremeni predsednik zemlje.
Iako je prestonica uglavnom stabilna, Ujedinjene nacije upozoravaju da se Sirija i dalje suočava sa „fragmentiranim bezbednosnim pejzažem“. Nasilje u celini opada, ali sukobi između snaga nove vlade i drugih naoružanih grupa, uključujući kurdske i druske formacije, i dalje izbijaju širom zemlje. U senkama deluju i oni koji su ostali od Asadovih lojalista, dok se kao dodatna pretnja pojavljuje pokušaj ponovne konsolidacije „Islamske države“, koja koristi bezbednosne rupe.
Izveštaji evropskih institucija navode da nove vlasti nemaju potpunu kontrolu nad teritorijom: beleže se incidenti bezakonja, kriminala i osvetničkog nasilja. Upravo to osvetničko nasilje ostaje najopasniji test za zemlju koja pokušava da se vrati normalnom životu.
PROČITAJTE JOŠ:
Nasilje se često vezuje za obračune sa ljudima za koje se veruje da su sarađivali sa starim režimom. Zbog toga je tranziciona pravda, proces utvrđivanja odgovornosti za zločine svih strana, ključna, tvrde organizacije koje prate stanje u zemlji.
Vlada je u maju osnovala dve nezavisne komisije: jednu za pronalaženje hiljada nestalih tokom rata i drugu za zločine Asadovog režima. Komisija za nestale pokazala je najveću aktivnost, dok je komisija za istraživanje zločina režima „postigla manje napretka“, što se dovodi u vezu sa slabom podrškom centralne vlasti. Pored toga, međunarodne organizacije za ljudska prava kritikuju Nacionalnu komisiju za tranzicionu pravdu jer se bavi gotovo isključivo zločinima Asadove države, dok zanemaruje zlodela drugih aktera, uključujući i HTS i saveznike nove vlasti.
Posledice su vidljive na terenu. U Homsu, gradu koji je teško stradao u ratu, gotovo svakodnevno se beleže ciljana ubistva bivših režimskih pripadnika. Među žrtvama je i učiteljica Riham Hamujeh, ubijena bombom u svom domu pred dvoje dece. Napadi poput ovog produbljuju strah manjina i potkopavaju najosetljiviji deo posleratne obnove, poverenje među zajednicama.
Sirija je početkom godine održala prve, donekle slobodne, parlamentarne izbore, ali ne neposredne. Zbog uslova na terenu glasanje je sprovedeno preko elektorskih kolegijuma. Šara ostaje privremeni predsednik do usvajanja novog ustava, koji je u izradi, uz održan nacionalni dijalog o budućem uređenju zemlje.
Uprkos tome, razlike između privremene vlade i drugih zajednica ostaju duboke, naročito oko raspodele vlasti i prava manjina. Kritičari tvrde da Šara konsoliduje moć i da ustanovljene institucije mogu da skrenu zemlju u novi autoritarizam. Analitičari upozoravaju da je Sirija na raskrsnici: može krenuti ka participativnom upravljanju ili se vratiti starim obrascima vladanja iz centra.
Ako je u nečemu zemlja za godinu dana napravila skok, to je spoljnopolitički položaj. Ambasade se ponovo otvaraju, šef diplomatije i privremeni predsednik putuju i pregovaraju širom sveta. El Šara, koji je u prošlosti bio povezan sa Al Kaidom, do pre godinu dana na listama sankcija i za njegovu glavu je bila nuđena nagrada od 10 miliona dolara, u septembru se obratio Generalnoj skupštini UN, a u novembru postao prvi sirijski lider u Beloj kući od 1946. godine. Uspostavljeni su kontakti sa svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti, uključujući Rusiju i Kinu, što se u Damasku tumači kao pragmatična politika u novim okolnostima.
Najveći spoljni problem ostaju upadi Izraela na sirijsku teritoriju. UN upozoravaju da te operacije ugrožavaju civile, podižu regionalne tenzije i potkopavaju krhku bezbednost i političku tranziciju.
Sa stabilizacijom, sve više ljudi se vraća. Oko 2,9 miliona Sirijaca već je stiglo nazad – među njima oko 1,9 miliona interno raseljenih i više od milion povratnika iz inostranstva. Ali povratak često znači susret sa ruševinama. Mnogi nalaze spaljene ili opljačkane kuće, nerešene imovinske sporove i infrastrukturu koja jedva funkcioniše.
Humanitarne organizacije upozoravaju da je više od polovine vodovodne mreže i četiri od pet električnih mreža uništeno ili van funkcije. Procene obnove kreću se od 250 do 400 milijardi dolara, možda i više. Ipak, postoje pomaci: satelitske analize noćnog osvetljenja pokazuju postepeno poboljšanje u proizvodnji struje, iako neravnomerno. Državna agencija SANA navodi da su obnovljene 823 škole, dok su radovi na još 838 u toku.
Rat je razorio privredu. Danas oko četvrtine stanovništva živi u ekstremnom siromaštvu, a mnogi povratnici ne uspevaju da nađu posao. Svetska banka predviđa privredni rast od oko jedan odsto u 2025, a ukidanje većine sankcija iz Asadove ere, uz milijardama vredne investicione sporazume sa Saudijskom Arabijom i Katarom, trebalo bi da otvori prostor za oporavak. Ipak, analitičari naglašavaju da se „materijalni uticaj na svakodnevni život Sirijaca još ne oseća“.
Ajman Ali, jedan od učesnika sirijske revolucije, oporavlja se od nove operacije u Damasku. Desno oko izgubio je 2012. na pobunjeničkoj osmatračnici, a od raketnog napada 2014. hoda uz štap. Četrnaest godina sanjao je slobodu i pravdu. Slobodu danas oseća – pravdu još ne. „Znamo ko je činio masakre, i dalje su među nama. Ali da biste podneli prijavu, potrebni su dokazi. Ko ih ima?“, pita Ali.
Uprkos svim manama tranzicije, sloboda je postala vidljiva u javnom prostoru. „Pre godinu dana niko ne bi smeo da se žali ni na cenu kilograma luka. Danas traže ostavke ministara“, kaže Ajman Ali. Ali bez jasne, brze i sveobuhvatne pravde, to oslobođenje ostaje krhko.
„Ako svako uzme pravdu u svoje ruke, zemlja će se raspasti“, upozorava Ali. Godinu dana posle pada Asada, Sirija je napravila veliki diplomatski povratak i obezbedila minimum stabilnosti. Ali istinski izlazak iz kruga nasilja zavisi od toga hoće li nova vlast uspeti da donese pravdu koja neće biti osveta – i da izgradi državu u kojoj se niko više neće osećati kao meta.
