1
Bio je to trenutak zastrašujuće spoznaje. Tog 26. februara Italija se suočila s neviđenom krizom uzrokovanom pandemijom novog koronavirusa. Broj zaraženih povećavao se tri puta svakih 48 sati, a italijanski premijer Đuzepe Konte obratio se Evropskoj Uniji za pomoć.
Italijanske bolnice u tom trenutku su bile pretrpane, lekari i sestre polako su ostajali bez maski, rukavica i ogrtača, a najgore od svega je što su se zdravstveni radnici morali „igrati Boga“ i odlučivati kome će pomoći, a koga ostaviti da umre, jer mesta za sve nije bilo, prenosi Jutarnji list.
Rim je uputio hitnu poruku Briselu, tražeći pomoć. Specifikacija njihovih potreba prosleđena je CECIS-u, centralnoj evropskoj komunikacionoj i informacionoj bazi. Standardna je to procedura kada se zemlja članica nađe u velikoj nevolji. Ono što nije bilo standardno je odgovor koji je stigao iz EU. Tačnije, nije stigao.
Tišina.
„Nijedna jedina zemlja članica EU nije odgovorila na molbu za pomoć. To je značilo da nije samo Italija bila nepripremljena u krizi. Niko nije bio pripremljen. Nedostatak odgovora nije toliko bio znak manjka solidarnosti, već manjka opreme uopšteno u svim zemljama“, kaže Janez Lenarčić, evropski poverenik za upravljanje krizama pri EK.
Oko 180 hiljada evropskih građana, uključujući Ujedinjeno Kraljevstvo, umrlo je od koronavirusa, a oko 1,6 miliona je zaraženo otkako se u decembru virus pojavio na evropskom tlu, podseća Gardijan u velikoj analizi odgovora EU na pojavu korinavirusa. List dodaje kako je stvaran broj obolelih i umrlih sigurno veći nego što pokazuju službeni podaci. Rast broja zaraženih u Srbiji, a zapravo i na čitavom Balkanu, velika su nevolja, a britanski list kaže kako je čitav kontinent pred nezaustavljivom ekonomskom krizom koja će, po svemu sudeći, biti gora od Velike depresije 1930-ih. Stručnjaci kažu kako je to rezultat zatvaranja ekonomije tokom proleća, odnosno masovnog „lockdowna“ (zatvaranja) koji je delom uveden i kako bi se smanjio pritisak na nedovoljno finansirane zdravstvene sisteme zemalja Evrope.
Ne čudi stoga što se liderima zemalja EU postavlja pitanje koja je svrha „evropskog projekta“, odnosno EU, ako zemlje članice ne uspevaju da pomognu drugoj zemlji u njenim najmračnijim vremenima. Ove nedelje 27 lidera EU sastaće se u Briselu po prvi put uživo nakon izbijanja pandemije kako bi pokušali da odgovore na to pitanje i isplaniraju kako dalje u budućnosti.
Gardijanovo Odeljenje za istraživačko novinarstvo opsežno je istražilo kako je Evropa postala epicentar pandemije i koje bismo lekcije iz toga mogli da naučimo. Priča je to, ističu, o nepripremljenosti Evrope za ovu krizu, o potpunoj nekompetentnosti evropskih institucija u krizi koja ne poznaje državne granice, o Evropskoj Uniji koja nije uspela da pronađe adekvatan odgovor na problem.
I dok su se milioni Evropljana pripremali za proslavu Nove godine, zvaničnici EU u Švedskoj prvi put su dobili obaveštenje o pneumoniji nepoznatog uzroka koja se javila u Kini. Vest je najpre stigla u Stokholm, gde se nalazi Evropski centar za kontrolu i prevenciju zaraznih bolesti (ECDC). Centar je utemeljen 2005. godine, nakon epidemije SARS-a u Kini, a cilj mu je da nadgleda epidemije u svetu i na vreme alarmira Evropu ako primete da se nešto događa. Više od toga ECDC ne može da učini, ističe list, jer odgovornost za zdravstveni sistem je na svakoj zemlji članici.
ECDC svoje upozorenje izdao je već 9. januara.
„Prve informacije govorile su da je većina slučajeva povezana s pijacom u Vuhanu, gde se prodaju žive životinje. No, nakon samo dve nedelje ispostavilo se da se virus ne prenosi tim putem, već s čoveka na čoveka. To je jako promenilo način na koji smo morali da postupimo“, kaže šefica ECDC-a dr Andrea Amon.
Trebalo je pronaći način kako da se bolest zadrži van granica EU. Tako se 17. januara oglasilo još jedno evropsko telo, EK-ov odbor ministara zdravlja, koji je organizovao videokonferenciju kako bi raspravili novonastalu krizu. Međutim, čini se kako su zemlje članice EU pokazale potpunu nezainteresovanost, od 27 članica na konferencijski poziv javilo se tek 12 ministara. Konferenciju je vodio Volfgang Filip, vođa male zdravstvene grupe iz Luksemburga. Rekao je malobrojnima kako se u Kini beleže desetine slučajeva zaraze novim sojem koronavirusa koji tada nije još imao ni svoje današnje ime Sars-CoV-2. Samo tog meseca, zbog proslave kineske Nove godine, očekivao se saobraćaj od oko 300 hiljada ljudi koji će iz Kine otputovati u Evropu, a to je bio alarm koji se ne sme ignorisati. ECDC je evropskim ministrima rekao kako smatra da merenje temperature i zdravstveni pregled na aerodromima nije dovoljno učinkovita mera. Tražili su ciljano testiranje putnika na 12 nedeljnih letova iz Kine, posebno Vuhana.
Odbor je nameravao da izda preporuke o pooštravanju graničnih režima. Ali, avaj, to nije bilo moguće s obzirom na to da se više od polovine članova, ministara, nije pojavilo na sastanku. Među njima i italijanski koji, kako se naknadno saznalo, nije primetio e-mail u kojem se poziva na konferenciju. Bio je to početak raspada. Okupljeni ministri bili su frustrirani što odbor ne dobija pažnju koju bi trebalo u rešavanju krize. A vremena nije bilo na pretek, kriza se počela razvijati neverovatnom brzinom. I to samo nekoliko sedmica nakon što je Evropsku Komisiju preuzela Ursula fon der Lajen, inače lekarka i bivša nemačka ministarka odbrane.
Gardijanovi izvori kažu kako se postavlja pitanje da li je ona, s obzirom na stručnost, ipak mogla da uradi više, te se stiče utisak da je krizi pristupila dosta nesigurno, ne odgovarajući na izazov na vreme.
„Komisija je trebalo ranije da krene u rešavanje problema. Fon der Lajen je izuzetno pametna, ali nova je u Briselu i oslanja se na saradnike iz Berlina koji nemaju dovoljno iskustva sa evropskim poslovima. U takvim trenucima ne pitaš zemlje EU za saradnju, nego ih jednostavno nateraš na saradnju evropskim mehanizmima. Zdravstvo je stvar nacionalne ingerencije, ali u ovakvim slučajevima stvari se moraju pogurati“, rekao je listu neimenovani evropski zvaničnik.
„Prvi sastanak krizne koordinacije održali smo 28. januara. Komisija nije tada ozbiljno shvatala novu pretnju. Čak su se pojavili glasovi koji su govorili da će sve ovo „nestati samo od sebe“. Nismo promenili smer, čak ni kada su se neki igrali konceptom imuniteta krda“, kaže Lenarčić.
Krizni odbor ipak je odlučio da preduzme mere, pa je 29. januara donesena zabrana putovanja evropskih zvaničnika u Kinu osim u najnužnijim slučajevima, a održana je i pres konferencija na kojoj je Evropi rečeno – spremite se. Uzbuna je oglašena, ali malo ko se za nju zainteresovao. Mediji su imali preča posla, bavili su se izlaskom Ujedinjenog Kraljevstva iz EU i drugim, vrućim političkim temama, pa je zdravstvena kriza u tamo nekom Vuhanu pala u drugi plan.
„Sazvali smo pres konferenciju i došli u gotovo praznu sobu. Pozvali smo na pripravnost, rekli da bi sve zemlje članice morale ovo da shvate ozbiljno i pripreme se na krizu. Soba je bila toliko prazna, novinara nije bilo, da smo mogli čuti odjek svojih glasova. Ipak, nadali smo se da će vest uspeti da dopre u medije. To se nije dogodilo, sva medijska pažnja bila je tada na zadnjem plenarnom zasedanju Evropskog parlamenta u kojem učestvuju zastupnici iz UK. Mediji su bili preplavljeni snimcima zastupnika koji pevaju i drže se za ruke. Da, bio je to istorijski trenutak, tužan i vrlo emotivan trenutak. No, nimalo ne menja činjenicu da smo mi morali tog dana nešto drugo da poručimo, a ljudi za to uopšte nisu bili zainteresovani“, dodaje Lenarčić.
Nisu samo novine i televizije bile nezainteresovane, potpuni manjak interesa pokazali su i evropske institucije. ECDC te je sedmice izdao preporuke svim vladama da ojačaju kapacitete svojih bolnica, naročito jedinica za intenzivnu negu. Važnost te poruke nije prepoznata.
„Po mom mišljenju, sve su zemlje prvobitno podcenile ovu krizu i kako će se brzo razviti“, kaže Amon.
Dok su se frustrirani evropski zdravstveni zvaničnici borili kako zemljama uputiti jasnu poruku da se priprema haos, virus se tiho, ali nezaustavljivo širio. Tako su 30. januara dva kineska turista u Rimu testirana i bili su pozitivni na koronavirus. Italija je odmah suspendovala sve letove iz Kine i zatražila sastanak EU ministara zdravlja kako bi se postrožio režim putovanja. Da bi se sastanak konačno održao, bila su potrebne tri nedelje.
„Bilo je to vreme u kom je Hrvatska predsedavala Evropskom Unijom, te je bila odgovorna za organizaciju tog sastanka. No, upravo se nalazila u velikom skandalu usled kog je hrvatski premijer Andrej Plenković morao da smeni ministra zdravlja Milana Kujundžića. Do trenutka kada je sastanak napokon održan, širom Evrope počeli su se pojavljivati slučajevi“, tvrdi istraživačko odeljenje uglednog britanskog lista.
Novi ministar zdravlja (Vili Beroš, op.a.) rekao je, predsedavajući sednicom, kako odgovor na koronakrizu mora biti trenutan i učinkovit. No, interni izveštaj ECDC-a pokazuje kako je to bilo daleko od istine – zemlje EU još su bile duboko nepripremljene. Štaviše, čak su u pređašnjim mesecima učinile kobnu grešku. Mnoge od njih uništile su čitave svoje zalihe zaštitne opreme, naročito maski, jer im je istekao rok trajanja, a nove nikada nisu kupljene. Planovi za slučaj eventualne pandemije bili su potpuno zastareli i neadekvatni za ovu krizu. Nekoliko evropskih zemalja naprosto je uništilo sve svoje zalihe maski, kaže list pozivajući se na upućeni izvor.
Tako je Francuska 2011. imala zalihu od 1,7 milijardi maski, a spali su na 117 miliona. Samo u razdoblju od januara do marta ove godine spalili su jedan i po milion maski. Belgija je naredila uništavanje 38 miliona maski koje nikad nisu zamenjene novima.
Zalihe zaštitne opreme dodatno su se topile jer su sve do 23. februara velike količine svakodnevno letovima odlazile u Kinu. Evropa se nadala da će tako suzbiti zarazu, naivno verujući kako kontinent još nije izložen virusu.
„Moja koleginica, zdravstvena radnica Stela Kirjakides čitavo je vreme tražila da joj se dostave podaci o stanju zaliha zaštitne opreme. Nikada nismo dobili precizne podatke koji bi nam poslužili da dobijemo kvalitetnu sliku o tome čime raspolažemo. U mnogo zemalja pokazalo se da ni države ne znaju tačno čime raspolažu.“
U danima vikenda, s kraja februara na mart, više od dve hiljade ljudi u Evropi je potvrđeno zaraženo. U Italiji ih je 35 umrlo. Fon der Lajen je odlučila da preuzme odgovornost i počela da upravlja krizom. Informisala je Lenarčića o opasnosti od krize i formirala tim za borbu protiv koronavirusa. I dok je ona svoj tim predstavljala pred televizijskim kamerama, Evropa je počela da zapada u stanje haosa. Evropske zemlje su, jedna po jedna, počele da zabranjuju izvoz maski i ostale zaštitne opreme, čak i svojim susedima. Potez je to koji, smatraju mnogi, predstavlja jednu od najvećih evropskih grešaka u borbi s koronavirusom.
Krenulo je iz Francuske, a uskoro je i Nemačka zabranila izvoz, a u narednim danima već je 15 zemalja EU zabranilo izvoz ne samo zaštitne opreme već i lekova. Kamioni puni zaštitne opreme zaustavljani su na granicama, evropski lideri međusobno su se optuživali za manjak evropske solidarnosti, a neki kontejneri koji su pristigli u luke u Nemačkoj i Francuskoj naprosto su ukradeni te se ni danas ne zna gde su završili. Belgijske i holandske vlasti počele su manijakalno da kupuju ključne sastojke kako bi proizvele lekove potrebne obolelima.
Tada se ponovno sastao evropski zdravstveni odbor na čelu s Kirjakides.
„Danas vas molim da se potpuno posvetimo zajedništvu. Moramo raditi zajedno, odgovorno i transparentno, kako bi u duhu solidarnosti pronašli koherentni politički odgovor“, rekla je ona tada.
Poruke o potrebi zajedništva nisu naišle na plodno tlo. Nemačka je prva jednostrano zatvorila svoje granice, blokiravši veliki deo kontinenta. Samo na nemačko-poljskoj granici zabeležene su kolone vozila od pedeset kilometara. Stara Evropa, ona pre EU, počela je da poprima svoja obeležja.
„Nije problem zatvoriti granice. Ali, o tome morate razgovarati sa svojim susedom, a to nije učinjeno. To je bilo pogrešno i stvorilo je jako puno problema. Umanjilo je protok robe na slobodnom tržištu, što nije bilo loše samo po ekonomiju već je i zaustavilo protok esencijalne medicinske opreme, što je posebno opasno u vreme izbijanja zaraze. Da i ne govorimo o prometu hranom“, kaže Lenarčić. To je razbesnelo Evropu koja je, kaže Lenarčić, počela uveravati članice da prestanu s takvim sebičnim potezima.
Lenarčić se priseća kako su „ljudi s torbama novca“ trčkarali Evropom, no otrežnjujuća činjenica je bila da opreme nema. Samo nekoliko sedmica ranije to je bilo nezamislivo. Krenulo je i urušavanje ekonomije, najpre u Italiji, a do 23. marta većina evropskih ekonomija se urušila usled „lockdowna“, osim Švedske koja je izabrala poseban model borbe s virusom.
Za mnoge je zaključavanje došlo prekasno.
„Da je Italija to učinila deset ili četrnaest dana ranije, stvari su možda mogle biti bolje. Ministarstvo zdravlja to je predlagalo, ali nisu uspeli da uvere Vladu. Bilo je jako teško uveriti ministra finansija i premijera da je situacija tako ozbiljna“, kaže Valter Rikjardi.
12. marta Fon der Lajen je od svojih stručnjaka obaveštena kako se epidemija u Evropi ne može zaustaviti. Već sledećeg dana Svetska zdravstvena organizacija proglasila je Evropu novim globalnim epicentrom pandemije.
Nabavka zaštitne opreme postala je apsolutni imperativ. Rikjardi se priseća kako je duboko razočaravajuća bila spoznaja da Evropi manjka svega, a Italija je u tome bila u najtežoj situaciji.
„Osim zaštitne opreme, manjkalo nam je i respiratora, a bilo ih je gotovo nemoguće kupiti. Apelovali smo na Evropu da nam se omoguće respiratori. Odgovor je stigao tek nakon dva meseca. Ne bih rekao da je stvar u nevoljnosti Evrope da nam pomogne, nego u preteranoj birokratizovanosti procesa. Na kraju smo respiratore dobili kad je najgore već prošlo“, priseća se italijanski zdravstveni stručnjak.
Evropska komisija još se u januaru dosetila kako bi se mogli svi udružiti i po ideji zajedničkog tržišta zajedno nabavljati opremu kao „jedan veliki kupac“, ali to nije naišlo na ikakvu reakciju zemalja članica.
Dok je veliki birokratski aparat uspeo da uveri zemlje da stvarno trebaju reagovati, globalne zalihe zaštitne opreme drastično su ispražnjene, a neke zemlje EU počele su individualne razgovore s kineskim dobavljačima, stvarajući dodatni haos na nedovoljno zasićenom tržištu.
Lenarčić kaže kako su u ovoj situaciji mnogi pogrešili, ali iz toga treba izvući pouku za budućnost. Veruje da je ključ rešenja ovakvih kriza u evropskom zajedništvu, te da bi se ubuduće trebalo posvetiti modelu Evrope kao jednog velikog kupca zaštitne opreme u ovakvim situacijama.
„U novom sedmogodišnjem planu finansiranje zdravstva diže se na godišnjem nivou sa 400 miliona evra na oko devet milijardi. Zaključeno je da se članice moraju bolje podržavati. Kada je Italija pozvala, niko joj nije pristigao u pomoć. EU će ubuduće gomilati zalihe opreme, radije nego da se oslanja na velikodušnost drugih članica. Moramo imati adekvatne količine zaštitne opreme u slučaju bilo kakvog medicinskog, hemijskog, biološkog ili nuklearnog incidenta“, kaže Lenarčić uoči evropskog sastanka na vrhu koji bi trebalo da se održi ovog petka.
Gardijan zaključuje kako sagovornici smatraju da bi Evropski centar za prevenciju i kontrolu zaraznih bolesti (ECDC) morao da dobije izvršnu, a ne samo savetodavnu ulogu u vreme ovakvih kriza poput globalnih zaraza.
„Zemlje članice EU moraju da nauče da se moramo pripremati za ovakve situacije, jer ovo sigurno nije prvi niti poslednji ovakav događaj. Takvih ćemo kriza u budućnosti imati još. Obrasci našeg ponašanja, turizma i trgovine, menjaju se duž sveta. Bićemo jako razočarani ako to ne shvatimo na vreme“, zaključuje Rikjardi.
